Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________18_
 Уредниково ћоше 


Пише: Анђелко Заблаћански

 

Часопис Суштина поетике излази више од годину дана захваљујући вама који повремено шаљете своје радове и сталним сарадницима. Као уредник улажем много рада, труда и средстава да би часопис сваког месеца излазио у издањима која сте имали прилику да видите. Досад сам врло ретко објављивао било шта од свог стваралаштва јер сам сматрао да је неприкладно, и  зато што сам првенствено хтео да дам прилику свим квалитетним ауторима, мање или више познатим.

Читајући разне часописе сличних садржаја, видео сам да се поједини уредници нимало не устручавају од објављивања својих радова. Зато сам од овог броја одлучио да редовно или повремено (нисам још сасвим сигуран)  уведем страницу УРЕДНИКОВО ЋОШЕ на којој ћу објављивати своју поезију, прозу, сатиру, коментаре.


Хвала на разумевању.



 

КАКО СЕ ЗАИСТА ЗАВРШИЛА БАЈКА О ПЕПЕЉУГИ


(није за децу)


     И беше свадба какву ни најстарији житељи краљевства нису упамтили. Негде пред поноћ, разиђоше се сватови и дворске даме одведоше Пепељугу у посебно, за прву брачну ноћ, припремљену одају. Принц је остао у приземљу дворца да плати музикантима. Као што рекосмо, свадба је била за памћење, а добре свадбе нема без циганске музике. Певаљка  беше млада, лепа и врела као летње ноћи за време дуге суше, Циганчица. Принц извади новчаник, али га ошину врелина њеног погледа и он као омамљен пође за њом у ноћ. Као месечар је бауљао тражећи њен струк, а кад га дотакну, она вешто раскопча блузу, и пред њим, на месечини, заблисташе њене невелике, тамне дојке. У заносу, његова рука склизну са њеног струка, и он на свом длану осети капљице њене женствености. Задрхта, али се у трену сети да га у дворцу чека исто тако жудна и врела Пепељуга.

    Узбуђен као никад пре, он отрча до њених одаја и поче да је љуби и грли најватреније, али она на његовом длану осети мирис младе Циганчице и побеже у другу одају закључавши врата принцу испред носа.

      Тако принц прве брачне ноћи остаде узбуђен и сам. Пепељуга је била љута три дана и три ноћи, али је на крају њена љубав победила срџбу и бес

    И живели су срећно до краја живота.



 
 ПОЛИТИЧАР

Био је то – људи моји –
Човек што се свега боји

Мрака, грома, свог комшије
И женине фамилије

Таште, таста и свастике
Али не и политике

Оно – и ту на почеку
Не показа храброст неку

У странци је свак` од реда
Мог`о да му заповеда

Јер знао је: само тако
На врх може стићи лако

И ево га – већ засео
Намргођен, невесео

Јер му жена и свастике
Кроје програм политике

И сад с врха лечи себе
Свима нама маму јебе





 

ДНЕВНИК ЈЕДНЕ ТИШИНЕ

 

12.10. година било која.

Сунце се сваког јутра рађа, доноси нешто ново, бар нови дан, и тако котрља сате, дане, године. Пролази живот, и гомила сећања, тањи наду, замагљује и гаси снове.

Баш је све то једно велико срање, а опет се живи. Неко то срање ни не примећује, већ им се чини да је мед и млеко. Благо њима – све смрди, а њима мирише. Сањалицама ни руже не миришу кад их јава из сна тргне. А живот није сан. Сан је тек трен заборава, тек удах да нас смрад не угуши.

А сунце сваког јутра излази.

 

13.10.

Ћутим. Више ни не слутим. Ни снове не тражим – нит ме они зову. Ни сузе, ни вриска, ни ветра, ни сунца. Само густа тама... У оку, у грлу, у сећању, у нади, у лишћу што шушти.

 

16.10.

Ево, као да сам са друге планете, зачаран, заробљен у овој кући, у овом свету. Изгубљен међу људима, обичним и онима што се интелектуалцима зову. Ови први, не разумеју моје духовне потребе, а други, моје трагање за обичним, за праисконским делом себе. А ни себе не разумем – чему потреба, чему трагање, кад лишен сам свега? Помислих, можда због сна, због жеље да сном покријем сурову јаву, свакодневно понижавање душе и тела, кад оно – ни сан није сан. И он има своје лимите, малограђанска нормативна акта, и не смеш баш све да их желиш. Значи – узалуд.

Али, заробљен сам у свом Сну.

 

18.10.

Кад све се смири, кад умре нада, кад жеље избледе, а снове јава избрише, кад рука на груди клоне, остаће сећање само у благом, једва приметном смешку, и мутне очи што у даљини један поглед траже. О, Боже, да ли ће га икад наћи, или тек у Вечности сачекати? Или, једино, вечно га се сећати?

 

21.10.

Да ли ћу икад више бити бар делић негдашњег, помало насмејаног, помало духовитог, понекад животног, онога који сад нема ни ч од Човека?

Не верујем. Више ни с ким не причам. Немам с ким и немам шта. Ћутим са свима, ћутим о свему. Ништа не читам. Више ништа и не пишем. Мисли немам. Лежим и буљим. Плафон је леп пејсаж.

 

25.10.

Да ћутим – могу. Могу или морам? Да ћутим – и морам и могу, без обзира колико то било тешко, без обзира колико болело. Да ћутим – пристајем, ево, до краја овог бедног живота. Да ћутим могу и кад бујица чежње ми притисне срце. Да ћутим могу, јер и други ћуте. И, ево – ћутим. Ах, да ли баш заувек могу?

 

12.11.

Не могу. Нећу. Ево је.

 

Бездно

 

Шта ми то у глави звони

Кад нису мисли водиље

И по сву ноћ ме прогони

Бездно као окриље.

 

То истина је болна, љута

Испијени жуч и нада

Као понор и крај пута

То су звона дугог пада.

 

И звоне звона луда

У глави, души, билу

Да бежим немам куда

Бездно ме љуља у крилу.

 


______________________________________________________________