Владислава Петковића Диса
Пише: Сузана Симић
Дис двоструко и противречно обележава развој наше модерне. Док је, с једне стране његово песништво, у извесним својим одликама (песимизму, усамљености) блиско Пандуровићевом, с друге, оно представља праву супротност Пандуровићевој јасности и рационалности. Са Дисом, наша је модерна дотакла опасне струне ирационалног и нагнула се над просторе снова и халуцинација. Дис је, на свој посебан, тужан и немоћан начин, запловио по црнилу ноћи у коме нема Пандуровићеве свесности, већ су та ноћ и то црнило један мутан и грозничав сан из кога путеви воде право у ништавило, у нирвану. Дис, онај прави песник Дис, постао је и остао је песник баш као човек са буњишта своје средине и свога времена, као сведок који је доста истина умео да каже о том ђубришту, њему иначе мрском, мада никако није успео да увиди или бар дубоко и трајније поверује да читава његова земља, читав његов народ нису били то ђубриште. А да је за то био кадар никада не би певао о Нирвани, никада не би певао химне смрти и распадању, никада очајање и сможденост не би били главни сокови његове поезије. Збирка Утопљене душе састављена је из пет делова. На њеном почетку се, као Пролог, налази програмска песма Тамница, у којој се тематизује траума рођења и живот као пад. На крају збирке је, као епилог, издвојена у посебан део под називом Сан, антологијска песма Можда спава. Између ове две песме, као између улазне и излазне капије, смештена су четири циклуса: после пада у тамницу долази циклус Кућа мрака, са својих седамнаест песама; затим следи циклус Умрли дани, који започиње песмом Утопљене душе; долази циклус Тишине, који започиње неочекивано, песмом Оргије, да би се већ од Слутње, а нарочито од Предграђа тишине, циклус стишавао према Нирвани. Четврти циклус чине Недовршене речи од укупно четири песме. Епилог је Сан, односно песма Можда спава. Када се помене име Владислава Петковића Диса, увек се ту негде, у позадини, појављује и Јован Скерлић. У српској литератури они су нераздвојни. Дис је певао о ноћи, Скерлић се борио за дан; Дис је призивао смрт, Скерлић је призивао рађање; песник није више имао вере, а критичар је улагао сву своју веру у окупљању националних енергија. Изразито негативан суд Јована Скерлића о збирци Утопљене душе, временом је прерастао у легенду о сукобу српске књижевне критике с Дисовом поезијом. Поезија декаденције, то је прва Скерлићева одредба ове поезије. Критичар, између осталог, каже да цела поезија Владислава Петковића није ништа друго до грубо јаукање и досадно стењање, низање у свим нотама: ах, ох, авај, јао, куку. Муза код Јована Дучића је бледо, тихо девојче што снева, док је муза Владислава Петковића дивна блудница, за коју каже да је сву ноћ оргијала, и ујутру, још полупијана и крмељива, пише стихове за које би се могла рећи она ружна, али тачна реч једног песника: да су повраћања једне покварене душе. Из Дисове поезије извире једна безнадежна, сањарска туга, која у себи крије драгоцену лепоту. Он се поезијом пребацивао у неку другу стварност. Његово осећање света било је другачије: био је опседнут ништавилом, смрћу, болом и очајем, живот је видео као тамницу. Кретао се између сна и јаве. Опседнут је идејом пролажења и кобног умирања. У својој поезији био је песимиста. Песимизам је једна од оних маркантних особености Дисове поезије. Његов песимизам није рађен естетским средствима, није реторичан, нити интелектуално пречишћен, али је доживљен. Дисовим песимизмом називамо његово уверење да је свет ништаван, зао и ругобан. Песник и критичар Димитрије Митриновић истиче да ничији песимизам није овако огорчен као Дисов. Дисов песимизам је жесток, офанзиван, сатанистички. Главна мета Скерлићевих напада је управо Дисов поетски песимизам. Тин Ујевић објашњава тај песимизам као последицу једне разорне самоанализе, као нешто оловно тешко, суморно, жалосно и монотоно као кишовито јесење вече. Ујевић признаје искреност доживљаја који је покренуо овакву поезију и тиме се супротставља Скерлићевој оцени, која настоји да убеди у неискреност Дисовог песимизма. Према Бранку Лазаревићу, Дисов песимизам није здрави песимизам, то је болесни и болеснички песимизам, то је поезија бродоломника, то је психопатолошки песимизам. Он је био први песник са својствима метафизичким, трансценденталним и спиритуалним. Та својства нису била филозофско интелектуална него чисто песничка, какав је био и његов лични живот, наиван, непосредан и страдалнички. То је поезија метафизичких слутњи и визија. Дису се приписивала чињеница да је био необразован песник. Скерлић је настојао да Диса представи као песнички потпуно неписменог. Према Миодрагу Павловићу, његов језик је пре свега слаб граматички, број граматичких грешака је велик, али је лош и семантички. Он је наметнуо другачији, песнички однос према језику. Није то језик свакодневног говора, прегледан, јасан, недвосмислен. Дис је у језику открио, рећи ће Палавестра, ирационална својства, ону метафизичку димензију без које се не може изразити ни схватити модерна песничка мисао. Он је наш ноћни песник. Дис је песник Нирване. Припада оној струји песника који су фасцинирани понором небића, чудом смрти, увек коначне, а ипак не и коначно одредиве, а непрекидно избегаване. Веома често је спреман на инверзију вредности. Његов дан је ноћ, његова будућност је прошлост, и рођење своје он ће заволети тек гробом. У својим метафорама, често спаја оно што је привидно неспојиво: смрт и живот, пољубац и смрт, љубав и гроб, рођење и гроб, дан и ноћ, сан и јаву, сунце и таму, звезде и блато, радост и бол, прошлост и садашњост, тишину и глас, цветање и распадање. У његовој поезији остварен је специфични вид поетизације патње. Дис је увидео вредност патње и дао јој поетско достојанство, а реч је о унутрашњој, психичкој, доживљајној патњи. Он пати са стоичком мирноћом. Визија космичке смрти испуњава и његова нирванична расположења. У Нирвани песника походе мртви уопште, не неко ко је појединачно мртав; гробља уопште, не гробља појединаца. Песник у тој нирваничној ноћи зна да је реч о мртвој љубави и срећи, мртвим душама, сновима, ружама, пролећима, успоменама, облацима. У Јутарњој идили Дис као да доживљава визију једне космичке катаклизме. У овој песми мре васиона, Земља, њено време, планете, па чак и сама смрт. Раскош смрти је, дакле, једна од тема, и он је у Утопљеним душама варира из песме у песму. Смрћу је прожето и доживљавање времена, прошлости и будућности, успомена и надања. Лирски субјект осећа како се време распада (Стара песма) и како се одвајају дани и ноћи, али нема снаге да се бори с тим. Свеприсуство смрти у Дисовој поезији у складу је с његовим осећањем страха. Тако је у песми Прва звезда осећај страха повезан с доласком персонифициране смрти. Пошто су космичко и лично сасвим прожети, долазак смрти испуниће земљу чудним страхом:
Ал' смрт дође из даљина, муком, Додирну јој уста својим дахом, Помилова њену косу руком И испуни земљу чудним страхом.
У песми Оргије, велики страх се римује с леденим дахом и здружен је са самоћом и ћутањем:
У самоћи нам станује, к'о у ћутању, Велики страх; Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању, Ледени дах. | Његов прави свет био је унутрашње болно смирен и ирационалан. У српској поезији, Дис је био главни носилац заокрета ка ирационалном. Он је у великој мери био оригиналан, аутентичан и аутономан. Гајио је свет снова и ирационалног у себи, да би му он послужио као једно стално и сигурно прибежиште. Дисова песма Можда спава представља додир са реалитетом сна. Може се навести једна строфа из ове песме, која јасно показује границу Дисовог домета и могућности тоњења у ирационално:
Али слутим, а слутити још једино знам. Ја сад слутим за те очи да су баш оне Што ме чудно по животу воде и гоне: У сну дођу да ме виде шта ли радим сам. Али слутим, а слутити још једино знам. Таквим је стиховима Дис довео нашу поезију до самих вртоглавих понора ирационалног. Уместо воље, која доминира јавом, појављује се жеља, која доминира сном. О песми Можда спава написано је много запажања и анализа. Можда је љубавна, судећи бар по неким врло одређеним позивима несталом бићу; можда је и јадиковка над умрлима, неким непознатим умрлима који васкрсавају у песниковом сну; можда је, најзад, и тиха, бескрајно меланхолична оптужба тог истог света сна из кога се нема куд, јер ни он, на жалост, не пружа довољно утехе. Или је све то заједно, или још нешто више, нешто треће, недокучиво осећање стапања са неодређеним силама, с ону страну реалности? Многим песницима је сан бивао уточиште; али какав је то сан, какво је то прибежиште код Диса кад он, као нико пре њега и нико после њега у нашем песништву, тихо јекне због осећања да ни тај сан није могућа реалност, односно да, можда, никакве реалности и нема. Дисова песма Међу својима, писана је за време рата, из Париза, у којој је он туговао и чезнуо за обичним, добрим људским стварима, за женом и децом. Усамљен и несрећан, он је заборављао на своје дивне Нирване. Ко зна како се осећао у том огромном ратном Паризу? Вероватно се уплашио, и зато је из његовог срца потекла тиха, сентиментална тужбалица. Песма је чедна, горка, али и лирска, у којој је непосредност једне туге, једног јада, изражена у чистим стиховима:
У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња Мис'о да још живиш, мој пределе млади. Моја лепа звезда, мајка и робиња, Боже! шта ли данас у Србији ради?
Он је морао да тражи неке путеве спасења, неке излазе из стања које га је тако дубоко разликовало, излазе из неодређености и тоњења у сан, што је и представљало језгро његовог песништва. Тај пут је требало, као што то често у песништву бива, да буде љубав. Међутим, Дис је љубав доживљавао као неку врсту светлог поздрава живота. Тема љубави прожима читаву његову поезију. Доживљај љубави у Дисовој поезији има четири основна вида: љубав према жени из младости; љубав према деци и породици, очинска љубав; љубав према домовини и универзално хуманистичка љубав према човеку. Према Сими Пандуровићу, Дисова поезија је волела прошлост, опевала прошлост и била свесна да је прошлост једини наш живот. Пандуровић увиђа да је прошлост изазвала најлепше строфе и у Дисовој поезији. Мотив пада, који се осећа између редова готово сваке његове песме, дошао је до пунога израза у песми Тамница. Општи проблем егзистенције у Дисовој поезији најизразитије је реализован у овој песми. Основна метафора на којој гради Тамницу је метафора пада у живот.
То је онај живот, где сам пао и ја С невиних даљина, са очима звезда И са сузом мојом што несвесно сија И жали, к'о тица оборена гнезда. То је онај живот, где сам пао и ја.
Без знања, без сопствене воље, човек бива бачен у свет и живот као у нешто што је страно његовој суштини. У чињеници невољног доласка на свет, зачиње се отуђеност између човека и његове егзистенције. Пад из ништавила у биће, и пад из бића у ништавило, то су кључне тачке проблема егзистенције. Живи свет је свет у који је биће залутало, у коме се оно, без свога знања, нашло и против своје воље. Карактеристичну улогу има и визија очију. Мотив очију је занимљив за Дисову поезију. Те очи Диса и воде као звезде и гоне као опсесија. Оне су и светлост у тами, и бич за леђима. Заборав је сећање трансценденталне љубави. У песми Можда спава, заборав лица, заборав извора очију, јесте рађање очију ове трансценденталне љубави. У првој деценији века, формира се једна оригинална лирика протеста која није ни тенденциозна ни декларативна. Њу стварају песници који полажу темеље нашој модерној поезији, Владислав Петковић Дис у првом реду. Тако Дис, у песми Наши дани, изражава одвратност према целокупном поретку ствари са гледишта не учесника у збивањима, већ супериорног посматрача огорченог неморалношћу друштва. Овај творац новог песничког језика, метафоричних слика, слика које су дочаравале област несвесног, био је у исто време и жестоки судија свог оронулог доба. Он је жучно и загрцнуто проклео своје доба и своје савременике у Нашим данима, где подробно набраја изопачености времена. Његове метафоре су јасне и упечатљиве (прогледале све јазбине и канали, или закована петвековна звона буне). Цела песма је страсна оптужба у којој се нижу стихови који звуче као афоризми. У његовој поезији често се преплићу нехумана расположења са негодовањем против друштва у коме је живео, против његових наказности које је најчешће имао пред очима. Његова Разумљива песма, пркосна и безочно искрена, добро је погодила лицемерје србијанског грађанства.
Што другога боли, не боли и мене; Мене туђи јади нимало не тиште.
Згађен на време и људе, осећајући се немоћним да им се одупре, не верујући да постоје снаге које су кадре да мењају свет, Дис је очајавао и трудио се да побегне некуда где ће све гадости моћи да заборави. Мистицизам му се наметао и он га је често прихватао, убеђен да је то једини мелем који може да га излечи од ружне стварности. У Пијанству он разуздано очајава:
И притисне очај, сам, без моје воље, Цео један живот, и њиме се креће; Узвик га пролама: „Неће бити боље, Никад, никад боље, никад бити неће".
И желећи да се заклоним од срама Пијем, и зажелим да сам пијан довек; Тад не видим порок, друштво где је чама, Тад не видим ни стид што сам и ја човек.
Његова поезија је изразито неборбена; Дис је могао само да се згади и да отворено, некада чак и сурово отворено, изрази своје гађење, али га, ма колико било искрено, то гађење није подстакло да постане и борац. Дис се утопио у мору, у бродолому торпедоване лађе која га је носила још даље од његове земље, у неизвесно и тмурно изгнанство. Оно што је у његовим песмама заиста поезија потекло је из његовог живота а не из смрти. Ако је смрт, ако је умирање било најупорнији мотив његове поезије, ако је развејавање човека и човечног било најгорчи сок овог песника, ако је некада отворено а некада притајено измицање из живота и било најодређенији став песника Диса, утолико смо више принуђени, и према његовој поезији обавезни, да откријемо оно што га је нагнало да тако туробно живи и пева. |
