Две приче | Сунчица Радуловић Торбица - Суштина поетике

Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________5_

<<назад

Две приче|Сунчица Радуловић Торбица

СЛАВСКА НОЋ

Потпуно разгаљена ноћ, пуна познатих лица, мелодије блискости и смеха који цуре преко рубова чаша и богате трпезе. Опуштеност која се лагано котрља на точковима задовољства. А дан је започео снажним ударањем црквених звона и свечаном атмосфером обојеном еуфоричном јурњавом да се све заврши пре првих гостију.

И тече дан, славски, опијајући попут старе домаће ракије, онако полако, омамљује и изазива смешак. Отерао је журбу паљењем свеће и у уласком првог посетиоца. Ваздух препун мириса старих гурманлука, дима и тамјана у траговима. Жамор, ведри ритмови, звецкање есцајга и чаша се појачава како расте весеље и испуњава задњи кутак топлог домаћинства које је пригрлило своје најближе. И све је топло и ушушкано у радост и задовољство.

Славица је напустила славље и оставила за собом један раздраган дом, да би отишла у други где ће са пријатељима поново поделити осмехе и здравице. Славски су дани, а њих је много као и пријатеља. Враћала се успорено, помало уморно и поспано, замућених очију од дима и руменог нектра.

У згради тишина која је одједном чудно зажуборила због тутњања у слепоочницама. Чинило јој се да потпетице одјекују јаче него што је уобичајено мермерним ходником, па је наставила ходајући на прстима да тражи прекидач на зиду.

Славица, размишљала је, како јој дадоше само име које звони попут кристалних чаша? Вероватно због ноћи између два велика празника која је донела у наручје родитеља, док су гости весело наздрављали у суседној соби. Можда је зато тако волела празновања и са годинама све више допуштала себи да им се потпуно преда. Прсти су били на домак прекидача у холу када је ципелом запела о нешто и изгубила равнотежу коју је тешком муком одржавала неприродно ходајући врховима ципела. Метални ланчић ташнице је зазвонио падајући на плочице, а садржај се расуо правећи још већу буку. Славица је осетила хладну површину пода под бутином на којој је пукла чарапа. Лактовима се дочекала при паду, сретна што је главом избегла метални гелендер уз степениште.

Необичан шум је подсетио да погледа о шта је запела. Привикавајући очи на мрак и напрежући се, док је устајала угледала је обрисе ситулете која се такође помера.

Хитро је упалила светло повлачећи се уназад и тада је угледала женску особу која је такође уплашено, почела да бежи према излазу.

Схватила је да је управо нагазила бескућницу која је склупчана заспала у ходнику бежећи од зимске, хладне ноћи. Тескобно уздахнувши, чучнула је да покупи ситнице које су испале из ташне а онда је угледала врхове поцепаних ципела особе која се вратила.

У залеђеном сусрету очију који је био испуњен страхом, али и свом тугом која се ваљда скупила са целе планете у тај мали простор уског ходника. Раширених плавих зеница у којима је било много више очаја него што је икада могла да наслути, држећи руком подеран оковратник неког старог капута, женска прилика тридесетих година је дрхтала покушавајући да нешто изговори.

“Да ли сте добро”, упитала је на Славичино још веће запрепашћење, а онда се журно окренула и нестала када је збуњена девојка потврдно климнула главом.

Са неким чудним притиском у грудима, покушавала је да се надише ослоњена на врата свог стана, не палећи светло, да се случајно не судари са истином која је чека и вреба међу зидовима топлог, раскошног стана.

ЂОРЂЕ

Памтио је шуштав корак по снегу у дубоким гуменим опанцима. Отекла стопала у вуненим чарапама су непослушно клизала у страну од утрнулости и бола. Повремено их није ни осећао, а трудио се да све мање о њима размишља. Добро је, мислио је да је добро, док га не издају. Ноћ се спуштала, а планином је одзвањао онај уобичајен зимски хук. Небо без звезда и снажно струјање леденог ваздуха које се појачавало, најављивали су горску мећаву.

Враћао се из школе која је утихнула и остала да дрема у другом засеоку. Тај пут до куће, од дванаестак километара које је свакодневно пролазио, учинио му се дужим, вероватно због спорог корака и ветра који га је вукао, шибао и гурао немилосрдно са одавно завејане стазе. Ходао је жмиркајући, тешко дишући кроз укрућен вунени шал, док је студен заробила и његове мисли. Подгревала је само страх са којим се требало изборити, а снага је одлазила на сваки корак направљен уз све већи напор.

Уз злокобан фијук који је испуњавао пространство, учинило му се да чује оно познато завијање и урлик од кога се додатно леди крв у жилама. Можда страх паралише разум размишљао је, можда почиње да га хвата сан од промрзлина, што се некад догађало одраслима чије је приче слушао. Покушавајући да разазна стварност и сети се неког мајчиног савета, трљао је дланове, да умањи болну утрнулост.

Желео је да победи бол и страх, стидећи се осећаја који су га преплавили и множили се стварајући чудну збрку у глави. Можда ће му неко од старије браће поћи у сусрет. Желео је у то да верује и држао ту наду као зрачак светлости која му је осветљавала пут.

Иако је био најмлађи, девето дете у породици, никад није био привилегован, нити су га третирали као дете мада је имао само 12 година. Радио је и делио све недаће са осталима. Оно што је било његов благослов је могућност да се школује, коју браћа нису имала. Зато је одлазак у школу представљао за њега велику срећу, упркос великој раздаљини коју је требао да свакодневно савлада. Код куће су га чекали уобичајени послови, јер су укућани одлазак у школу третирали као игру и награду коју је добио. Силно је желео да покаже захвалност и радом и добротом то врати, чак и кад му је било најтеже. Тако је научио да трпи и развукао издржљивост од крајњих граница похабаних ципела до осмеха који је показивао и када није било лако, да мати не брине и да се не постиди због браће и сестара који су одавно носили велико бреме сиромаштва и тешког живота. Мир, пожртвованост и брига одраслих чинили су најраскошније рухо које обогатило његово одрастање у послератном периоду у коме је још био подвиг победити глад и студен.

Размишљао је о кућном огњишту изнад кога се спрема качамак са маслом и о вредним рукама сестара које су преле и ткале, углавном ћутећи. Често је пожелео да докучи о чему ли размишљају тако удубљене у посао. Журио је да одрасте, постане њихов заштитник и подметне своја плећа тамо где оне не могу, а живот их је тако немилосрдно шибао.

Помисао на огњиште и породицу, грејала му је мисли док се урлик не разлеже поново и постаде много јачи и ближи.

Као у низу покретних слика које је једном учитељ показао у некој књизи, ређале су се сцене великом брзином. На удаљености од само педесетак метара угледао је вука.

Не памти којом брзином је размишљао, о чему, ни како се попео уз оближње дрво. Памтио је само величину месеца који се одједном појавио обасјавајући снегом прекривен пропланак и тамну звер која је непомично стајала, напрегнутих чула.

Залеђене гране, тренутке, поглед, дах и мисли, док се животиња није удаљила сигурно неће заборавити никад. Страх, ни неизвесност под промрзлом малом шубаром, нису га напустили, дуго након што је стигао кући, па чак ни сада када о томе размишља.

Вук је годинама само мењао своје обличје, помисли ухвативши своје учитељско перо. Посматрао је жену која меси хлеб и уснуле главе својих девојчица, пожелевши да им улије део храбрости и мира који ће им бити потребни када одјекне неки урлик…