Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________17_


 О роману Сеобе 
Трагање са вјером у грудима






Пише: Енеа Хотић


 

Тражити и наћи. Лутати са вјером у грудима. Шта је, заправо, права мјера или побуда људска за вјечитом потрагом? Ова и слична питања се сама намећу кад се замислимо над насловом најпознатијег дјела Милоша Црњанског „Сеобе“.  Бигорафија једног писца или научника значајна је уколико у њој постоје подаци који могу да објасне шта га је навело да пише о нeким појавама или дешавањима у окружењу. То је било прво што је заокупило моју пажњу не само сад, већ и раније, прије двадесетак година, када сам прочитала овај роман.

 Из биографије Милоша Црњанског сазнаје се да је више пута мијењао мјесто боравка, те да га вијест о почетку рата затиче у Бечу. Он облачи униформу аустроугарског војника и одлази на фронт да се бори против Руса.

Велики траг на њега оставиће страхоте рата, болнице ровови, неимаштина, глад, беспомоћност и људски јад изазван несрећом рата. Све то писац ће носити са собом, мијењајући градове у којима борави, али вјечито остајући обиљежен свиме што је на свом животном путу доживио.

Ови подаци могу бити упаљене жишке на путу тумачења великог романа „Сеобе“.

 Роман Милоша Црњанског „Сеобе“ се састоји из два дијела, који су настали у различито вријеме. Први се појављује 1929. године, а већ 1930. године писац добија награду Српске академије  наука  за овај роман.

 Други дио написао је 1962. године.  Првобитни план Милоша Црњанског био је да напише шест романа о српским сеобама:

- Прву књигу: о Вуку Исаковичу и Славонско - подунавском пуку;

- Другу књигу: обухвата вријеме селидбе у Русију;

- Трећу књигу: доба Првог српског устанка,  о судбини два Србина из Аустрије, официра који су пошли у Србију;

- Четврту књигу: о 1848. години, о прелазу Срба;

- Пету књигу: о емиграцији кнеза Милоша и кнеза Михаила;

- Шесту књигу: о повратку Исаковича са руским добровољцима 1876;

Задржаћу се на првом дијелу.

 Иако наслов романа сугерише на одређена збивања, роман нам описује стање. Овдје ријеч сеобе не значи само кретање из једног мјеста у друго, већ непрекидно људско кретање подстакнуто унутрашњим немирима и  личном несигурношћу. Вријеме романа је смјештено у период од прољећа 1744. до почетка љета 1745. године, а простор су Срем, мочваре крај Дунава, затим европски градови и бојишта. Више је извора инспирисало Црњанског да напише овај роман:

- мемоари Симеона Пишчевића:

Црњански се одлучио да напише ,,Сеобе'' након читања мемоара Симеона Пишчевића. Пишчевић, родом из Шида, као тринаестогодишњи дјечак учествовао је у походу на Француску, постао аустријски официр, да би се затим преселио у Русију и у војном чину напредовао до генерал –мајора.

- историјске сеобе Срба (1690. и 1739.):

Плашећи се од одмазде Турака многи Срби су, под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића, кренули 1690. године у Велику сеобу ка Угарској. Аусроугарска им је гарантовала црквену аутономију али су они били изложени свакодневним притисцима унијаћења. Такође, српски народ је послужио Аусроугарској у њеним заплетима и сукобима у Европи.

- лично искуство, наиме и сам је био приморан да се као војвођански Србин бори на страни Аустроугарске за вријеме Првог свјетског рата.

Сваки од извора је уткан у дјело, али лично искуство проживљених страхота ратовања умногоме је помогло Црњанском да ослика карактере својих јунака, првенствено Вука Исаковича. Чини ми се да без обзира на општи значај сеоба под Арсенијем Чарнојевићем, Црњански нагласак ставља на судбину и страдање једне породице или бар повлачи паралелу између колективне, историјске драме једног народа и драме једне породице са свим њеним превирањима остављајући нам да се питамо да ли и у којој мјери историјска подлога утиче на развој поједница, његове породице и друштва уопште. То је заиста питање од универзалног значаја на које су многи писци и историчари и указивали у својим дјелима.  Роман „Сеобе“ је роман о три личности: о Вуку Исаковичу, о његовој жени Дафини и о његовом брату Аранђелу. Вук полази у ратни поход, далеко ка Рајни, и у томе рату је све је више удаљен од своје жене, све је уморнији и огорченији због неправде и све јасније спознаје о бесмислу таквих ратовања и за њега и за његов народ. Вук Исакович у истоименом филму каже  кроз транспоноване пишчеве ријечи из романа: „Довољно је одселити се из једног места па да све што остављаш буде као и да није било. И плач моје жене и поглед мога брата помешаће се са маглом. А сеобе су ми досадиле и немир који се ни у мени ни у мојим људима које данас водим у рат не стишава.“ Аранђел и Дафина се привидно зближавају очајнички тражећи неку срећу  у љубавној страсти или у осјећању материјалне сигурности, али умјесто животне радости налазе несрећу, тајанствену, ужасну несрећу. Многи ће рећи  да је овај роман дјело о страдању националног бића, затим породице Исакович и уопште људских живота. То је роман и о пролазности вањске љепоте човјекове, његове младости и среће, о просторима људске среће за којима се трага. Роман говори о бјекству човјека из стварности у сан у замишљање као намирививање за сва страдања, лутања и грубости.

 По свом полазишту, тачније, у историји, роман „Сеобе“ би могао бити и историјски роман.  Међутим, он је  и роман личности, психолошки и поетски роман, испуњен богатом метафоричком и симболичком изражајношћу у којем су доминантне људске судбине у историјском  тренутку. То га чини и актуелним јер се не бави уопштеним стварима него људским судбинама у контексту историјског тренутка.

Милош Црњански се руководио тежњом да прикаже страдања Срба у Војводини након познатих српских сеоба у те крајеве. Да би то што реалистичније приказао сем уопштених мјеста која имају своје упориште у историјским догађајима, у средиште фабуле романа ставља породицу Исакович: Вука Исаковича, Аранђела Исаковича и госпођу Дафину. Троугао се обликује између људских и породичних односа. Нагласак јестe на колективној и историјској драми једног народа, али гдје и драма једне породице и пропадање  појединих личности доприноси стварању јасније слике живота у то вријеме. Дакле, ово је роман личности, психолошки и поетски роман испуњен на махове лиризмом, метафорама, симболима који му дају свевременску одредницу.

Ликови у дјелу Сеобе су посебно заокупили моју пажњу. Односи у које ступају у оквиру романа су оправдани тренутком када се дешава радња романа, али и познатом крилатицом да све што је људско није нам страно, па отуда и сама осуда понашања неких ликова бива осујећена. Читаоцу не преостаје ништа друго већ да се препусти сазнањима и поступцима Вука, Аранђела и Дафине. Да покуша да пронађе ту плаву звезду у овом троуглу различитих судбина, а опет нераскидиво везаним у њихов животни круг, рекла бих Circulum vitiosum  - зачаран круг.

У роману је могуће пратити два тока приповиједања. Први прати судбину колективног јунака – кретање Славонско – подунавског пука до ријеке Рајне:

 ''Тумарали су, као муве без главе; Јели су, пили су, спавали су, да најпосле трчећим кораком погину, закорачивши у празнину, по туђој вољи и за туђ рачун.''

Судбина Вука Исаковича је уско везана за пук јер га он води кроз ратни неизвјесни поход. Други ток је везан за живот у мирнодопским условима, тачније, однос између Дафине и Аранђела Исаковича у његовој кући у Земуну, а након одласка Вука Исаковича у рат.

Трагика српског народа огледа се кроз трагику Славонско-подунавског пука и њиховог вође, Вука Исаковича. Нису несрећни само они који одлазе. Њихов одлазак изазива несрећу и за оне који остају. Они код куће страдају и трпе посљедице њиховог одласка и одсуства:

''Одласци и сеобе начинише их мутнима и пролазнима, као дим, после битака'', каже Црњански.

Приповиједање Милоша Црњанског о Подунавском пуку за основу има мемоарске биљешке Симеона Пишчевића, али је оно због умјетничког израза Милоша Црњанског далеко изнад њих. Прича о полку је поетско виђење инспирисано трагичним страдањем српског народа. Пут Вуковог пука на стратишта и у смрт води преко Печуја, Граца, Виртенберга, Енгелштата, Стразбурга и Мајнца, право на Рајну. Циљ овог приповиједања јесте да се прикаже колика су страдања српског народа након сеоба Срба 1690. и 1739. године.

Пук је састављен од српских сељака, кметова и надничара који су, крећући у рат оставили за собом своје породице и куће. На поласку су их испратиле жене и дјеца плачући. Киша, влага и мрзли вјетрови прате их на цијелом путу кроз Европу. Блатњави су, мокри и прљави, прате их хладноћа и смрдљиве измаглице. Успут их дочекују страни људи, чији језик и обичаје не разумију, који их посматрају непријатељски, пролазе кроз непознате и негостољубиве предјеле које не познају и који им не личе на њихов крај. А свој крај и породице полако заборављају, одлазећи све даље у непознато... Они нису професионални војници опремљени и обучени за ратовање иако су неки међу њима више пута ратовали. То се најбоље види при сусрету са добро опремљеним и обученим аустроугарским војницима, али их по храбрости надмашују.

 Пук  предводи Вук Исакович кога војници поштују и он им је одан. Вук се, крећући у овај рат, надао да ће добити чин “потполковника” и да његов пук неће бити  гурнут у прве борбене редове да гине и да се никад не врати кући. Међутим, преварени су и изневјерени и пук и њихов вођа, и то их осјећање цијелим путем прати.

►►




Као одговоран човјек, Вук осјећа судбину пука као своју, живи са тим људима и идентификује се са њима. Док је на почетку пута веома строг и захтијева челичну дисциплину, временом постаје блажи јер увиђа све више да су преварени и искоришћени. Пук и његовог команданта Вука Исаковича одржава само нада да ће одласком у Русију најзад престати њихове сеобе и страдање, да је то домовина за којом трагају и тај сан им даје снагу да издрже све страхоте и иду даље.

 Вук се враћа изнурен, разочаран у своју кишну земљу, гдје све труне и пропада од влаге, гдје се чују и виде само жабе и јата црних врана, злослутница. Дочекала га је она иста земља са почетка приче, кад је полазио у рат, добро знан крај пун јаруга, баруштина, трске. Круг још једног рата се затвара. Посљедња ноћ коју пред полазак проводи са својом супругом Дафином представља почетак још једног трагања, лутања, још једну могућност да се ослободи земље која је била како каже Црњански “широка, баровита, са маглама и врућим испарењима, са непрегледном шумом и таласањем трске и врбака, са њеним земуницама и оборима у блату. Шта је то јаче у Вуку те га одводи од Дафине и породичног дома? Како објаснити ту потребу која постоји у њему, а не нуди оно што сања на почетку у измаглици свога дома: “Бескрајни плави круг. У њему, звезда. Изгледа да је сан о бољем, љепшем и условнијем животу плава звиједа водиља Вукова, одраз какав жели да види, неухватљиви циљ свих његових путовања.

 У Исаковичу егзистирају два свијета, ово сад и оно што може бити. Један је реалан свијет породица, лутања, блато, глад, страдања. Други је мисаоно-емоционални свијет испуњен вјером, сновима, чежњама и надама. Ова два свијета су истовремено и две личности. У њему живе војник и човјек. Када се они споје настаје унутрашњи кошмар. У души му је често празнина. Подунавски пук показује храброст, али и разочарење, нико га не примјећује, нема похвала, награда, а ни Исакович не добија чин потполковника. Заборавио је кућу, жену, дјецу само је своју муку осјећао све јаче. Досадило му је да живи онако како то други траже од њега, мада и сам стално креће, искрада се из топлине дома, преклињање Дафинино да остане, види као нешто што га одвлачи од његове дужности. Он је човјек који није схватио да је једина дужност, а без дужности, имати тачку за коју си везан о којој је и Меша Селимовић касније говорио у свом роману “Дервиш и смрт”: “Без те тачке, за коју си везан, не би волио ни други свијет, не би имао куд да одеш, јер не би био нигдје”.

 Универзалност ликова попут Вука Исаковича се огледа,  вјерујем да је и то један од разлога због којих роман Црњанског и данас актуелан,  у постојању личности у стварном животу попут Вука Исаковича. Можда је боље да се запитамо колико Исаковичевих особина у себи има свако од нас и да ли само физичко кретање и сеобе јесу доказ сеоба. Колико помјерамо споствене границе? Црњански каже:

„Оно што је оставио  дође му као и да нема, и плач женин и поглед братовљев  и топлота малог детета, помешаше се с маглом.“

 Ипак све док ратује у Исаковичу влада доминантан приступ јер је по својој природи такав да га не држи мјесто. Свој пуни смисао види у биткама, допадају му се јер је чувен по храбрости. Док је ратник, он је силовит, пун снаге и полета. Када мирује он је резигнирани меланхолик. Навикао је да иде у битке, без смисла и разлога борећи се у туђини. Понекад ме подсјећа на Андрићевог Алију Ђерзелеза који је моћан и заокупља дивљење људи док је на коњу, међутим када се спушта међу народ, доживљава подсмијех, чак га ни Андрић више не види као стаситог јунака о којем се прича надалеко. Исто као и Ђерзелез, Вук Исакович почиње да личи на друге када се помијеша са маглама, страхотама и депресивним пејзажима кроз које се подунавски пук креће према ријеци Рајни. Обично, људско је превладало у њему. Још само у замишљеном бескрајном плавом кругу Исакович је у бољем свијету остварених жеља и уважени ратник што одолијева недаћама ратовања. У маси се губи и оно што је урадио на личном плану. На најгори могући начин. Брат који остаје да брине о Дафини и дјеци постаје његов издајник.

Вук Исакович је историјска личност. Он је командант Подунавског пука. Историјско у њему је управо његово име, чин и кретање са подунавским пуком. Све друго у њему је имагинација пишчева, грађен је од сна и од јаве. Слика кривоногог и тешког Вука, безвољног са изгледом остарјелог медвједа, како каже Црњански, постоји насупрот  слике Вука Исаковича сањара и суматристе дубоко загледаног у своје жеље, Исаковича као полетног, загледаног у плаво небо, даљине и обећани свијет својих жеља, Вука загледаног у чисте висине којима може да лети вођен својим хтијењима у потрази за аркадијевским просторима:

“Мора да има нечег небеског за њега, лак живот, ведрина, догађаји што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пенушави слапови, морају бити негде и за њих достижни… одселити се треба зато, отићи некуда, смирити се негде на нечем чистом, бистро, глатком као површина дубоких горских језера.”

Намјеру Вука Исаковича да поведе свој народ у Русију оствариће други, Павле Исакович у другој књизи Сеоба. Срби ће поново кренути на пут којим су некада давно дошли њихови преци, али сада у обрнутом смјеру на пут у Русију да тамо остваре и осмисле сами себе. И то ће се показати као велика илузија и рушење вјечног сна. И тамо су гинули за друге, против Татара, против европских непријатеља Русије. Полако су умирали и нестајали. Но, не умире све, невјероватна је људска тежња да тражи, трага, па зато Црњански каже на крају друге књиге: “Има сеоба, смрти нема!” Вук Исакович је још само једна у низу потврда кроз нашу историју, прије, али и послије њега, да су Срби небески народ, разапети вијековима између чистих намјера и часних жеља бистрих попут неба и наметнутих обавеза што уништавају духовност.

Госпођа Дафина је жена између. Она је у процјепу две различите природе, Вука, ратника и Аранђела, трговца, аскетског изгледа, изданка новог српског грађанског друштва. Он препродаје, купује и тако стиче новац. Тако стиче и пријатеље, жене, све. Има жељу да се скраси,  купује кућу у Земуну. Судбине Дафинина и Аранђелова су се почеле преплитати још одавно, још онда када је тргујући у Трсту наишао на Дафину и њоме оженио свога брата. Она у себи има грчку крв, млада је висока и здрава. Аранђел је потајно заљубљен у њу: “Видео је у сваком мраку, ма где био….И кад би затворио очи, видео би бледу њену кожу, груди њене и очи, крупне и модре, боје зимског, чистог вечерњег неба које га никад не погледаше мутно….Све чешће се приближавао да удахне дах њених чипака под грлом…”

 Фаталан је одлазак Вуков у рат по четврти пут. Аранђел се приближава својој снахи смјестивши је у своју кућу у Земуну. Она је то знала, но “није јој се журило”, како Црњански истиче. Као да је манипулисала свјесна шта изазива у Аранђелу, али не знајући да свака манипулација, поготово  осјећањима јесте чисти рачун и нема везе са срцем. Она је жена која у себи носи страст, нешто у боји њене коже што свијетли у том устајалом мочварном крајолику. На махове изгледа као привиђење, као та звијезда у бескрајном плавом кругу: “Њене очи биле су му још у памети. Велики, плави поглед њен.....два модра круга, боје зимског неба.....Тај поглед му остаде једино и његову боју никада више није могао да заборави. Но, била је и проницљива, свјесна како дјелује на Аранђела: Руке своје, које никада није спустила још на његов врат, пуштала је да му се крај врата провлаче, клизе, превијају као змије. Груди своје приносила му је тако близу као што се у љубави приносе образи. Највише пак надала се од својих очију. Гледала га је тужно“.   Страшна је слика некадашње прозрачне лијепе жене како копни у смраду сопствене крви. Црњански свјесно кажњава овај лик, не због моралних предрасуда, већ чини ми се, због ове калкулације којом се она водила од самог почетка уживајући у пажњи свог дјевера, жудећи за мужем, не журећи се, чекајући свој плијен попут шкорпије сакривене на тамном мјесту својих прикривених страсти које је изједају на крају: ”Из крви њене, затим, поче да се шири неки страшан задах…” Она, анђео, постаје негација првобитне љепоте. Празнина је заједничко што осјећају сва три кључна лика у роману. Празнина због гриже савјести и самосажаљење уништавају госпожу Дафину, празнина због недосегнутог сна о личној срећи са њом и стид пред братом унесрећују Аранђела, а Вук је изгубљен у пространствима недосегнутих жеља чистих попут неба. Сви су они имали дивне жеље у бескрајном плавом кругу, али без звијезде у њему.

Нема ништа опште, нема ништа изван самог човјека. Ово нам поручује Црњански.  Критичари кажу да је ово роман о пролазности физичке љепоте, људске среће. Гледамо ли кроз призму једног човјека и његове пролазности у овоземаљском животу, можда је то тако, но, ако је појединац дио свеукупности збивања у свом окружењу, онда би се могло рећи да је ово роман о тражењу, о потрази за срећом. Овај роман помјера тежиште са крајњег циља на сам пут до циља. На том друму има свега и среће, и несреће, и изгубљености. Можда је ово роман о недостатку храбрости, о томе да се човјек тешко може ослободити своје природе или бар човјек са ових простора. Можда радије замишља бескрајни плави круг са звијездом у њему. Ко зна? Овим питањем желим да свако, ко се упусти у читање овог надасве комплексног  умјетничког подухвата у нашој националној књижевности, добро размисли. Нека се загледа у себе уз помоћ судбина људи у овом роману.

Колико је моје или било чије пространство довољно да се остваре све жеље? Можда је и сама чињеница да их имамо већ циљ. Црњански путује својим дјелима кроз непрегледне предјеле прохујалих година, путујемо сви бавећи се судбинама његових ликова и борећи се против духовне учмалости.  

"Човек, као вечни путник на земљи, у вечним је сеобама" - Владета Јеротић, Сеобе као психолошки и антрополошки проблем.