Као одговоран човјек, Вук осјећа
судбину пука као своју, живи са тим људима и идентификује се са њима. Док је на
почетку пута веома строг и захтијева челичну дисциплину, временом постаје блажи
јер увиђа све више да су преварени и искоришћени. Пук и његовог команданта Вука
Исаковича одржава само нада да ће одласком у Русију најзад престати њихове
сеобе и страдање, да је то домовина за којом трагају и тај сан им даје снагу да
издрже све страхоте и иду даље.
Вук се враћа
изнурен, разочаран у своју кишну земљу, гдје све труне и пропада од влаге, гдје
се чују и виде само жабе и јата црних врана, злослутница. Дочекала га је она
иста земља са почетка приче, кад је полазио у рат, добро знан крај пун јаруга,
баруштина, трске. Круг још једног рата се затвара. Посљедња ноћ коју пред
полазак проводи са својом супругом Дафином представља почетак још једног
трагања, лутања, још једну могућност да се ослободи земље која је била како
каже Црњански “широка, баровита, са маглама и врућим испарењима, са непрегледном
шумом и таласањем трске и врбака, са њеним земуницама и оборима у блату. Шта је
то јаче у Вуку те га одводи од Дафине и породичног дома? Како објаснити ту
потребу која постоји у њему, а не нуди оно што сања на почетку у измаглици
свога дома: “Бескрајни плави круг. У њему, звезда“. Изгледа
да је сан о бољем, љепшем и условнијем животу плава звиједа водиља Вукова,
одраз какав жели да види, неухватљиви циљ свих његових путовања.
У Исаковичу
егзистирају два свијета, ово сад и оно што може бити. Један је реалан свијет
породица, лутања, блато, глад, страдања. Други је мисаоно-емоционални свијет
испуњен вјером, сновима, чежњама и надама. Ова два свијета су истовремено и две
личности. У њему живе војник и човјек. Када се они споје настаје унутрашњи кошмар.
У души му је често празнина. Подунавски пук показује храброст, али и
разочарење, нико га не примјећује, нема похвала, награда, а ни Исакович не
добија чин потполковника. Заборавио је кућу, жену, дјецу само
је своју муку осјећао све јаче. Досадило му је да живи
онако како то други траже од њега, мада и сам стално креће, искрада се из
топлине дома, преклињање Дафинино да остане, види као нешто
што га одвлачи од његове дужности. Он је човјек који није схватио да је једина
дужност, а без дужности, имати тачку за коју си везан о којој је и Меша
Селимовић касније говорио у свом роману “Дервиш и смрт”: “Без те
тачке, за коју си везан, не би волио ни други свијет, не би имао куд да одеш,
јер не би био нигдје”.
Универзалност
ликова попут Вука Исаковича се огледа,
вјерујем да је и то један од разлога због којих роман Црњанског и данас
актуелан, у постојању личности у
стварном животу попут Вука Исаковича. Можда је боље да се запитамо
колико Исаковичевих особина у себи има свако од нас и да ли
само физичко кретање и сеобе јесу доказ сеоба. Колико помјерамо споствене
границе? Црњански каже:
„Оно што је оставио
дође му као и да нема, и плач женин и поглед братовљев и топлота малог детета, помешаше
се с маглом.“
Ипак све док
ратује у Исаковичу влада доминантан приступ јер је по својој природи такав да
га не држи мјесто. Свој пуни смисао види у биткама, допадају му се јер је чувен
по храбрости. Док је ратник, он је силовит, пун снаге и полета. Када мирује он
је резигнирани меланхолик. Навикао је да иде у битке, без смисла и разлога
борећи се у туђини. Понекад ме подсјећа на Андрићевог Алију Ђерзелеза који је
моћан и заокупља дивљење људи док је на коњу, међутим када се спушта међу
народ, доживљава подсмијех, чак га ни Андрић више не види као стаситог јунака о
којем се прича надалеко. Исто као и Ђерзелез, Вук Исакович почиње да личи на
друге када се помијеша са маглама, страхотама и депресивним пејзажима кроз које
се подунавски пук креће према ријеци Рајни. Обично, људско је превладало у њему. Још само у
замишљеном бескрајном плавом кругу Исакович је у бољем свијету остварених жеља и уважени
ратник што одолијева недаћама ратовања. У маси се губи и оно што
је урадио на личном плану. На најгори могући начин. Брат који остаје да брине о
Дафини и дјеци постаје његов издајник.
Вук Исакович је историјска личност. Он је командант
Подунавског пука. Историјско у њему је управо његово име, чин и кретање са
подунавским пуком. Све друго у њему је имагинација пишчева, грађен је од сна и
од јаве. Слика кривоногог и тешког Вука, безвољног са изгледом остарјелог
медвједа, како каже Црњански, постоји насупрот слике Вука Исаковича сањара и суматристе
дубоко загледаног у своје жеље, Исаковича као полетног, загледаног
у плаво небо, даљине и обећани свијет својих жеља, Вука загледаног у чисте
висине којима може да лети вођен својим хтијењима у потрази за
аркадијевским просторима:
“Мора да има нечег небеског за њега, лак живот,
ведрина, догађаји што се сливају као чисти и хладни, пријатни, пенушави
слапови, морају бити негде и за њих достижни… одселити се
треба зато, отићи некуда, смирити се негде на нечем чистом, бистро, глатком као
површина дубоких горских језера.”
Намјеру Вука Исаковича да поведе свој народ у Русију
оствариће други, Павле Исакович у другој књизи „Сеоба“. Срби ће
поново кренути на пут којим су некада давно дошли њихови преци, али сада у
обрнутом смјеру на пут у Русију да тамо остваре и осмисле
сами себе. И то ће се показати као велика илузија и рушење вјечног сна. И тамо су
гинули за друге, против Татара, против европских непријатеља Русије. Полако су
умирали и нестајали. Но, не умире све, невјероватна је људска тежња да тражи,
трага, па зато Црњански каже на крају друге књиге: “Има сеоба,
смрти нема!” Вук Исакович је још само једна у низу потврда кроз нашу историју,
прије, али и послије њега, да су Срби небески народ, разапети
вијековима између чистих намјера и часних жеља бистрих попут неба и наметнутих
обавеза што уништавају духовност.
Госпођа Дафина је жена
између. Она је у процјепу две различите природе, Вука, ратника и Аранђела, трговца,
аскетског изгледа, изданка новог српског грађанског друштва. Он
препродаје, купује и тако стиче новац. Тако стиче и пријатеље, жене, све. Има
жељу да се скраси, купује кућу у Земуну.
Судбине Дафинина и Аранђелова су се почеле преплитати још одавно, још онда када
је тргујући у Трсту наишао на Дафину и њоме оженио свога брата. Она у себи има
грчку крв, млада је висока и здрава. Аранђел је потајно заљубљен у њу: “Видео
је у сваком мраку, ма где био….И кад би затворио очи, видео би бледу њену кожу,
груди њене и очи, крупне и модре, боје зимског, чистог вечерњег неба које га
никад не погледаше мутно….Све чешће се приближавао да удахне дах њених чипака
под грлом…”
Фаталан је
одлазак Вуков у рат по четврти пут. Аранђел се приближава
својој снахи смјестивши је у своју кућу у Земуну. Она је то знала, но “није јој
се журило”, како Црњански истиче. Као да је манипулисала свјесна шта изазива у
Аранђелу, али не знајући да свака манипулација, поготово осјећањима јесте чисти рачун и нема везе са
срцем. Она је жена која у себи носи страст, нешто у боји њене коже што свијетли
у том устајалом мочварном крајолику. На махове изгледа као привиђење,
као та звијезда у бескрајном плавом кругу: “Њене очи биле су му још у
памети. Велики, плави поглед њен.....два модра круга, боје зимског неба.....Тај
поглед му остаде једино и његову боју никада више није могао да заборави“. Но, била
је и проницљива, свјесна како дјелује на Аранђела: “Руке
своје, које никада није спустила још на његов врат, пуштала је да му се крај врата
провлаче, клизе, превијају као змије. Груди своје приносила му је тако близу
као што се у љубави приносе образи. Највише пак надала се од својих очију.
Гледала га је тужно“.
Страшна је слика некадашње прозрачне лијепе жене како копни у смраду
сопствене крви. Црњански свјесно кажњава овај лик, не због моралних предрасуда,
већ чини ми се, због ове калкулације којом се она водила од самог почетка
уживајући у пажњи свог дјевера, жудећи за мужем, не журећи се, чекајући свој
плијен попут шкорпије сакривене на тамном
мјесту својих прикривених страсти које је изједају на крају: ”Из крви
њене, затим, поче да се шири неки страшан задах…” Она, анђео, постаје негација
првобитне љепоте. Празнина је заједничко што осјећају сва три кључна лика у
роману. Празнина због гриже савјести и самосажаљење уништавају „госпожу“ Дафину, празнина због недосегнутог сна о личној срећи
са њом и стид пред братом унесрећују Аранђела, а Вук је изгубљен у
пространствима недосегнутих жеља чистих попут неба. Сви су они имали дивне жеље
у бескрајном плавом кругу, али без звијезде у њему.
Нема ништа опште, нема ништа изван самог човјека. Ово
нам поручује Црњански. Критичари кажу да
је ово роман о пролазности физичке љепоте, људске среће. Гледамо ли кроз призму
једног човјека и његове пролазности у овоземаљском животу, можда је то тако,
но, ако је појединац дио свеукупности збивања у свом окружењу, онда би се могло
рећи да је ово роман о тражењу, о потрази за срећом. Овај роман помјера тежиште са крајњег циља на сам пут до циља. На том
друму има свега и среће, и несреће, и изгубљености. Можда је ово роман
о недостатку храбрости, о томе да се човјек тешко може ослободити своје природе
или бар човјек са ових простора. Можда радије замишља бескрајни плави круг са
звијездом у њему. Ко зна? Овим питањем желим да свако, ко се
упусти у читање овог надасве комплексног
умјетничког подухвата у нашој националној књижевности, добро
размисли. Нека се загледа у себе уз помоћ судбина људи у овом роману.
Колико је моје или било чије пространство довољно да
се остваре све жеље? Можда је и сама чињеница да их имамо већ циљ. Црњански
путује својим дјелима кроз непрегледне предјеле прохујалих година, путујемо сви
бавећи се судбинама његових ликова и борећи се против духовне
учмалости.
"Човек, као вечни путник на земљи, у вечним је
сеобама" - Владета Јеротић, Сеобе као психолошки и антрополошки проблем. |