|
Миливоје
Пејчић рођен је Горњем Стрижевцу код Бабушнице, на Филозофском факултету у
Скопљу дипломирао је на групи за филозофију. Докторску дисертацију, Маркузево
утемељење критичког става, одбранио је 1986. годоне на Универзитету у
Нишу.
Аутор је већег броја чланака из
области филозофије и социологије објављеним у часописима и зборницима и књига –
Увод
у филозофију науке (1992), Техника и култура (1998), а са др
проф. Симком Делетић коаутор
универзитетских уџбеника Друштво и одрживи развој (Електронски факултет
у Нишу, 2007) и Пословне комуникације (Универзитет у Нишу, 2008). Био је
редован професор на Електронском факултету у Нишу.
Поезију је писао од како зна за
себе, али је за живота објавио само две
збирке: Удеси (1990) и Димнина (2002).
Умро је 2009. године у селу Грнчар код
Бабушнице. После његове смрти објављена је његова песничка заоставштина у књизи
Архив звукова; Мрављи бат; Разматрања о поезији
(2010) захваљујући истрајности његове супруге Лозе Пејчић.
|
НЕСАНИЦА
Успаничен,
усред живог песка несанице,
хватам твоју уснулу руку,
грану са дуге обале.
У јагодицама укочених прстију
видим: око твог дамара,
дрхтавог, голуждравог сунца,
у малим космичким размацима,
круже трептаји, трзаји, севови,
блескови, пламсаји, мигови.
Из дубине твог тела,
из вртлога твоје крви
немири твога света,
осмеси твоје ноћи,
пробоји твојих страхова.
09. 09. 1999 / 25. 04. 2005, Грнчар
|
ЈЕДНАЧИНА
Решавам једначину
С једном непознатом.
На њеној и мојој левој страни
налази се млада и лековита жена.
Размишљам како да уз помоћ
какве рачунске бравуре
заузмем место са њене
десне стране. Макар
у поворци других бројева.
|
| 
ШУМСКИ ПУТ
Шумски пут преда мном.
Исечак бескрајан. Огледам се
у њему кораком. Са свих страна
опседа ме шума посвећена
висини. Крилати ваздух
подиже ме са земље као младост.
Шумско цвеће, трава, папрат,
јагоде, малине, купине – нејако
јемство да се зло неће десити.
А онда дивљи голуб испод свега
подвуче црту језиком који
не разумем, али слутим
да жубори о присутности.
|
СВИРАЛА
Одсече се зовина грана,
скрати до дужине свирале,
извуче срчика,
стави писак,
прореже грло,
па се кроз тако добијен теснац
пропусти дах,
и ето гласа…
И песник је свирала
која дува у саму себе.
Али је та свирала
најбоља када није шупља,
када се реч уденута у ушице
кроз саму срчику провуче.
21. 01. 2002, Грнчар
|
ПОСМРТНА
Када бих за живота
бар у преступним тренуцима
био онакав какав ћу бити
у говорима над мојим гробом!
Да ми је да од те доброте,
памети, карактера и величине
за живота потрошим бар трун.
Зашто да толико благо
однесем у гроб?
03. 01. 2002 /16. 01. 2006, Грнчар
|
ПЕЈЧИЋЕВА РАЗМИШЉАЊА О ПОЕЗИЈИ
*
Велики стваралац је онај
после кога не може да се ствара
као да њега није било.
*
Песник без ограниченог рока употребе
не прилагођава себе пуком пуку.
*
Кад мали песник, филозоф,
себе изједначава са великим песником или филозофом,
то је као када би неко ко мокри
поред извора уобразио да је и он сам извор.
08. 01. 1991.
*
Ситна зрна не треба удевати у крупне речи.
|
|
