Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_


 Три приче 



ПУТУЈЕ БЕЗ ПУТА, ПУТ СЕ ПРЕД ЊИМ РАЂА

Ноћ је. Осјећам благо пуцкетање ватре и видим како се њена свјетлост благо прелама по мојој скученој соби. Глуво је доба ноћи, тишина стеже, гуши и обавија се око мене попут омче која ће да ме докрајчи сваког трена. Сједим на трошном поду, немам ни тепиха; кревет ми је у фази распадања, душек ми је од сламе, а јастук? Јастука немам. Немам чак ни сто, само једну столицу ако би неко чељаде случајно долијало ту, до моје луксузне гарсоњере, само да провири кроз најлонска врата, да види да ли сам жив. Ништа у животу стекао нисам, ништа имао, ни за шта се борио. Служио сам овој вароши и овим наџак људима тек као један кловн из њихове луде маште, самотњак који је читав живот био сам и као такав, био склон исмијавању.

По лицу су ми пролазиле бразде, уске и дубоке, као траг свог мог досадашњег времена, коса ми је посиједила одавно у овом мјесту, и прије него што је требала, имао сам благе завојке који су падали по мојим раменима. Осмијеха нисам имао, ево већ двадесет и кусур година. Очи ми упале, празне, испод чијих трепавица сеже поглед усамљених дивљих птица. Често не говорим, већ понекад, кад јануар тужно залаје, испустим крике ослобађајући ову напаћену душу.

Ништа, баш ништа нисам имао од овог свог живота, никакав траг да сам живио, неко био, нешто имао, неког имао. Само једино што је било увијек у моме дому, а и уз мене, јесте икона Светог Саве. Окачена изнад мог кревета, тако да ју је увијек могла обасјавати свјетлост моје ватре и тако ми пружати топлоту и сигурност коју многи нису имали, а хтјели су.

Отуђио сам се од људи, престао да их виђам, да излазим међу њих. Да испијамо рум до касно у ноћ, рум који би они увијек загорчали, и он би изгубио ону своју сласт. Хтјели су да живе, а нису знали. Окомили су се на мене и нису ме пуштали. Увијек називали погрдним именима, увијек понижавли и нису прихватали. Имао сам нешто што они никада нису. Можда су тражили, потајно жељели, покушали имати или чувати, али нису успјели. Имао сам вјеру. Вјеру у Бога, вјеру у Саву. Често, када бих био предмет њихове игре, не бих се лако предао том вртлогу, већ бих се само прекрстио, помислио на оно што ми је најсветије, и отишао свом каквом таквом дому. Није богзна шта, раван је некој шупи, али та моја шупа је бар пуна топлине и љубави, иако сам сам и отуђен од свијета, нисам од себе. Још ја бијем битке. Поћи ћу сутра, не знајући гдје и коме, не знајући зашто. Знам само да морам да идем, морам да гоним некуд одавде. Ништа нисам остварио, међу хијенама, желим да се остварим мећу лавовима.

Освануло је јутро. Гледам у ову икону на зиду, гледам ствари око себе, знам да морам да идем, гоне ме неки моји унутрашњи вјетрови, већ сам одлучио, то је то. Нисам се никоме јавио, нити планирам. Једина особа која ме је обилазила и донекле поштовала, био је конобар Перо. Но, када угледа да ме нема, а са мном ни моје иконе, знаће куд сам пошао. Још сам му ономад говорио како желим да се отиснем у даљине свјетлости и како ћу под својом мишком понијети своју икону; једину светињу коју имам, једину за коју знам; која ће ме пратити ка моме путу на етапи од овдашњег помрачења до сутрашњег изласка сунца. Идем. Не знам гдје, не знам куд, ни да ли ће мој пут бити отворен пред мојим очима или затвор. Ништа не губим ако покушам, јер ништа већ имам. Идем на све.

Излазим из свог дома, свог скромног дома, фалиће ми свака стопа коју пређем. Узео сам своју икону и чврсто је стиснуо под руку. Затворио сам врата и лагано кренуо, на пола дворишта, као изгубљено куче, као луталица без пута, окренуо сам се ка дому и преко рамена бацио један дуги, отужни поглед на ону своју шупицу. Ледило ми се нешто у венама, хватао сам дах који се губио, суза ми се слијева низ лице. Одлазим.

Остављам овај изгубљен народ, затворен у њиховој вјечној унутрашњој празнини са поруком: "Пронађите се, док још није касно!"

Успут сам свратио до цркве, помолио се драгом Богу, рецитујући у себи дио Библије, Исусуове ријечи: "Оче, опрости им, не знају шта чине!"

Поп Станислав ми се тихо прикрао, и потапшао по рамену, казујући:

- Куд си пошао, добри мој, са том иконом, и том сузом?

- Путујем без пута, добри мој попе, у нади да ћу срести Бога.

- Путуј сине мој, чувај Саву и моли се свом Богу, пут ће се пред тобом родити.

Гледао сам га само погледом раздраженог дјетета које је управо смирено и како су се све мрачне силе растјерале око њега и он може даље. Добио сам благослов и кренуо на свој незнани пут.

Јануар је. Много је хладно. Снијег је одвећ пао и забијелио сва пространства, па и моју душу, сиромашку. Испред мене пружало се омање брдо, стрмовито, које је прекрила танка поледица, одиста нисам знао како ћу се попети и кренути даље. Заустављала ме је помисао да не могу, а вукла ме је жеља да напустим своје мјесто, сада и навијек туђе мјесто. Узео сам своју икону у обе руке, пусте, огољене, расјечене оштрицом прохујалог времена, привукао је на своја испуцала, сува уста и пољубио. Кроз главу ми је прохујала само једна мисао:

"У име Оца, Сина и Светога Духа, помози ми, Саво, помози." Клонуо и уморан – вјеровао сам. А шта сам друго, љепше и драже имао?

Вјетар је страшно дувао и завијао, ломио је моје слабашне ноге, а ја сам само жмурио промрзлих капака, и држао своју Светињу на прсима, обргљеном с обје руке. Чувао сам је више него живот свој. Бију ме и туку разни вјетрови и мећаве, а ја, понизан и нијем, путујем даље иако не знам куд ме силе овоземаљске, вуку и гоне. Након дугог напора, посртања и падања, вјетрови су се стишали и ја сам успио да дотакенем земљу свог царства. Кажем царство, јер сам слободан. Јер сам далеко од несрећног живота. А бивам, све ближе својој побједи. Пао сам на кољена од умора поред једног дрвета. Издисао сам сваки ваздух као да избацујем Бог зна какве силе из себе, ваздух ми је понестајао, али сам се ипак изборио. Сјео сам испод дрвета, отужан и сам. Испред мене се простирао дуг пут у чијим ширинама нестаје и губи се све. Иза мене, једна прошлост заувијек угашена и изгубљена у јануарским вјетровима. Сједим тако на снијегу и од хладоће која протиче кроз мене, ништа више не осјећам. Одлутао сам мислима тамо, негдје далеко, у неке далеке крајеве, топле крајеве, гдје су људи добри, и никад нема зиме од које срце лако подрхтава и зебе. Док сам лутао својим мислима и топлим крајевима, пришао ми је неки просјак, створио ми се пред очима као гром из ведра неба. У пространству гдје ничега нема, створио се он. Био је повисок, обучен у неке отрцане, старе, просјачке хаљине, смеђе боје. Десном руком прислањао се на штап, који је благо подрхтавао под његовом руком. Имао је капуљачу и готово читаво лице му је било покривено, сем очију. А очи су сјале, сјајем искри ватре и пружале су ми неописиву топлоту. Гледао сам тај поглед, и чинило ми се, као да га одвећ знам.  Нисам успио ни доћи себи, а већ је отпочео причу, дубоким гласом:

- Добри човјече, шта радиш усред ничега и куд си пошао са том иконом?

Погледах га онако изгубљено, сав је био чудан, као да и није са овог свијета.

- Не бих ти знао рећи, некуд идем, гоним, немам пута. А ова икона, то је Свети Сава, понио сам га са собом да ме чува, једино добро које сам у животу имао.

- Свети Сава!? - рече то тако изненађено, као да је с њим заједно јео или пио рум, уистину луд човјек. - Ако, само ти њега добро држи, душа ти је широка и у њој бије стотине ватромета, поглед ти је топао и помало изгубљен, нису били добри према теби, нису те штедјели, настави даље тим путем, тамо ћеш…

Прекинуо сам га прије него што је завршио своју реченицу и са мало повишеним тоном упитао га:

- Откуд ти знаш какви су били према мени!? Ко сам и куд идем!? - глас ми је подрхтавао, чело знојило, нисам знао прије шта бих рекао, но он је своје наставио.

- Као што рекох, настави даље тим путем, тамо ћеш наићи на један камен, иза тог камена расте цвијет са четири златне латице, убери их, продај злато и уради оно што ти прво падне на памет са новцем.

- Е, мој ти, ти си луд човјек, правог си нашао завитлавати, па прогурао сам јадан вијек, не треба ми још и ова спрдња. Чуј, усред зиме, расте цивјет и то са златним латицама, пих!

- Ако ми вјерујеш, учинићеш онако како сам ти рекао. Ако вјерујеш – загледах се у његове очи, црне дубоке очи и тај благи, а истовремено и оштри поглед, дубоко у мени изазвао је лавину која ме је гурала ка цвијету. Тај поглед, те очи, забољеле су негдје дубоко у мени.

- Чекај само да ти покажем коме се треба вјеровати – окренух се да узмем икону која је била иза мене, но он је већ нестао. Како дошао, тако и отишао.

Хтио сам му само рећи како ја вјерујем једино Сави, а не просјаку или свакој будали која, ето тако налети, и наприча шаку глупости. Хтио сам му рећи да и он вјерује у Саву…

Иако нисам био свјестан зашто сам том просјаку толико вјеровао, кренуо сам на пут. Чинило ми се ако издам њега, издајем Саву. Ходао сам дуго и без одмора, и на читавом путу баш нигдје никога. Кад наједном, поред пута неки камен. Говорим себи, ти си луд, ти не знаш шта чиниш. Ти си луд, тамо нема ничег. Гледам у своју икону, гледам у камен, и одлучих да га помјерим. Кад тамо стварно, цвијет са четири златне латице! Нека ми буде Бог на помоћи, ако ме већ очи издају. Убрах латице, стрпах их у џеп и кренух даље, ни сам не знам куд сад. Онај је знао да се појави и нестане, јака му фора!

Ишао сам тако дуго, ноге су ми полако слабиле, био сам гладан, жедан, али нисам био сам, Сава је био ту, под мојом руком, ту ближе срца мог. Ходио сам даље, вјетар ми је стругао лице, руке поплавиле од хладноће, али душа се бори. Из даљине назирале су се куће, било ми је драго да ћу моћи мало да одморим. Када сам стигао, људи су ми прилазили, питали за помоћ, да ли ми треба штогод, и одвели на један рум у њихову сеоску кафану. Сјео сам избезумљен, никад досад нисам видио толику пажњу, дирнула ме је њихова топлина, повриједила њихова доброта.

Попио сам рум и отишао да видим колико могу да добијем за ове латице. Човјек, коме сам показао злато, гледао ме је као да сам пао с неба! Нисам сигуран о ком се износу радило, али сам знао да било много новца. Огромна хрпа новца коју досад нисам видио. Гледам ја новац, гледа он мене. Али, гледам и ову икону. И видјех, моја икона вриједи више него сав овај новац овдје. Никад нисам имао никаквог новца, а камоли оволико. Нисам га користио, а не треба ми ни сад. Вјерујем, да би сви они који су ме отјерали из мог дома, уништили властити живот  због ове хрпе, због своје пакосне глади, не потребе. И тад кроз главу ми прође једна мисао, сав новац оставићу овом мјесту, овој дјеци и људима. Мени не треба, ја и мој Саво идемо даље. Молили су ме, вукли за рукав, само да останем. Прогласили су ме својим свецем и заштитником! Био сам опет у чуду, но, морао сам ићи даље, јер знао сам, овдје није мој дом.

Наставио сам пут, икона је и даље била уз мене. Био сам по први пут срећан, јер сам друге учинио срећним. Јер сам помогао, нисам и даље имао ништа сем вјере, али то једино што човјек и треба да има. Зауставио сам свој ход, само мало да одахнем и да размислим куд и шта даље, али прекиде ме глас иза мене:

- Добар си посао урадио, нисам ни сумњао да ће бити другачије. Иако му је лице било прекривено, могао сам да осјетим његов осмијех и задовољство, био је то опет онај просјак, увијек је негдје уз мене.

- Учинио сам оно што сам осјећао.

- Тимe си показао колику душу имаш. Путоваћеш даље свијетом, пут ће се даље сам рађати пред тобом и потрудићеш се да се нико више никада не осјети као што си се ти осјећао, док си одлазио из свог мјеста.

Тад одједном створи се огромна количина новца, стојим и гледам, не вјерујем очима. Одувијек сам знао да овај просјак и није баш у најбољем реду.

- То ће бити довољно за почетак. Иди, путуј свијетом и чини добра дјела. Сад ја вјерујем у тебе.

- Ко си ти да вјерујеш у мене и да чиниш све ово?

- Ја сам онај кога си ти чувао и коме си вјеровао, и ко је био уз тебе.

Зачуђен његовим ријечима, хтједох да га питам нешто, кад он удари штапом три пута у земљу и тад заблијесну огромна свјетлост, као да је преда мном синула звијезда. Одједном, његова просјачка одјећа и штап, били су на земљи, а он је лебдио у ваздуху. Погледах мало боље… трљам очи и не вјерујем, млатим овом тешком главом. Био је то, ни више ни мање, но главом и брадом, Свети Сава! Нисам знао шта бих рекао, језик ми је утрнуо, крв се следила. Мој пратилац је све вријеме био уз мене! Зато ме је тај поглед дотакао! Ипак никада нисам био сам! Питао сам га:

- Шта ја имам од свега овог?

- Постао си човјек.

Тад се он  вину у небеске висине и нестаде оног бљештавила које ме је заслијепило. Остао је само његов просјачки штап, новац и она просјачка хаљина у коју је био умотан и на којој је стајала једна цедуљица.

На цедуљици је писало само: Чувам те.

Путовао сам свијетом, помагао народу, заједно са штапом и мојом иконом.

Без пута сам путовао, пут се преда мном рађао.

Јер сам вјеровао.

 

Рајка Милишић 





ЗДРАВИЦА ИЗ БУНДЕВЕ

 

- Бошко! Бошко!

- Ајде, наздрави!?

Дала му је је омаја, лобању, мртвачку главу, а он се по обичају прекрстио,и како се само нашао на гробљу? Мајстор, зидар, мало је више попио, али се јасно сећа музике, и омаје која га је довела право на гробље...

Музика је била пријатна, ишао је за њом, опијен као од љуте ракије, и није осећао страх, од венаца, свећа из фењера и споменика источника.

- Мокриш где не треба! 

- Дошла сам да ти узмем данак у твом страху!

- Ниси ме мучила до сада, узврати јој храбри старчић..

- Ха, ха, ха- исцери се паклено омаја.

- И оца сам ти мучила, болничара Јордана, још у Првом светском рату, када је војнике заражене тифусом бацао у креч.

Пљуц, пљуц, пљуц.

- Пљуцкај колико хоћеш, бабускаро једна!

- Ти си ђаво! - деда ће омаји...

- Још гори од њега! - омаја ће му строго.

- Али ти не постојиш!

- Постојим итекако у машти оних који верују у оштроконџуле, омаје, вампире, дракуле, и остале из нашег соја, пакленог поднебесја.

- Ајде, ајде, наздрави пијандуро! Руга му се омаја.

- Бундево са свећом! Иш, бела мачко!?

- Не помаже ти то. Нећу ти дати ни одушка, ни одмора!

- Ајде, боже, помози! - прекрсти се да попије, из бундеве..

И ишчезе омаја и приказа, познатим путем деда се врати до куће, и исприча овај истинит хаос са омајом.


Душан Дојчиновић





РАТНА ЛУТКА

 

 Човјек не бира гдје ће се и када родити. Тако ни oна – дјевојка рођена крајем осамдесетих година на периферији једног малог града у Босни. Причали су јој да се лијепо живјело тада. Али она се није сјећала. Њена су прва сјећања везана за рат и  нису јој била баш драга. Иако је била дијете и није схватала шта та ријеч значи, знала је да јој узима многo тога што воли. Силазак цијеле породице у подрум и чекање да престане пуцњава, да прелете хеликоптери, да се зачује тишина – били су свакодневна појава. Сједећи у полумраку, између неколико тегли зимнице, нешто кромпира и лука, чекали су. Она је чекала да јој кажу да може да иде напоље, или бар у кућу. Шта су они чекали – отац, мајка, бака, дјед, шта је у њиховим главама било – могла је тек да наслути. Никад нико ни касније није о томе причао. Бар не пред њом.

Долазак једног човјека у њихову кућу био јој је нарочито мрзак. Чим би га видјела како отвара капију на дворишту почињала је неутјешно да плаче. Флекава зелена униформа, развезане војничке чизме, пушка која је нехајно висила на рамену, сваки његов корак ближе њиховој кући будили су у њој мржњу, бијес, беспомоћност. Миловао ју је по коси, смијао  се. Узалуд - јер њој је његово миловање личило на чупање, смијех на кревељење, подсмијех. Мајка би је увијек негдје склањала док он не би отишао. A долазио је да јој узме нешто што воли. Послије сваког његовог доласка њен отац је одлазио на једну од борбених линија. Нико никад није знао да јој каже кад ће се вратити кући. Враћао се ипак.

 Тог човјека, који је за њу тад био неко ко јој одводи сигурност и топлину, не воли да сретне ни данас. Мрзак јој је – иако сад зна да није ништа крив.

Све лутке које је тад имала биле су оне које јој је отац доносио кад се враћао с ратишта. За тих неколико година могле су се избројати на прсте двије руке. Биле су лијепе, али нису биле нове. Није знала гдје их је проналазио. Знала је да није имао новца да јој их купи. Можда по напуштеним кућама, можда негдје успут, на неком путу којим су прошле избјеглице. На неком путу на коме је нека дјевојчица слична њој заспала и испустила из наручја лутку – своју, или je и њена била туђа.

Једна јој је лутка била посебно драга и носила ју је свуда са собом. Плава искрзана коса, плаве очи које се склапају када лутка легне. Правила јој је фризуре, облачила је. Дјечија посла. Кренули су једном у оближње мјесто код родбине. У кући су рекли да ће она и мајка тамо бити сигурније, да нема пуцњаве, да неће морати да поклапа длановима уши. Али није било тако и убрзо су се вратиле кући. Она је негдје успут изгубила своју лутку. Можда ју је опет нашао нечији тата.

Дани су пролази једнолични, са осјећањем ишчекивања које је стално лебдјело у ваздуху. Сви су око ње журили некуда, а нису ишли никуда. Питала се куда журе, и зашто нико нема времена за прављење кула у пијеску. Шта раде? Трчкарала је за њима тражећи да и њој дају нешто да ради. Дјеца воле да се осјећају корисном. Вукла је по башти малу мотику, садила нешто с баком. Брала по ливади траву и узимала од маме мали лончић у коме је кувала ручак с којим није знала шта ће кад би био готов. Највише је ипак вољела да буде са дједом, мајстором златних руку. Стално је нешто ни из чега правио. Чекић, клијешта и ексери су се у џепу његовог старог мантила могли наћи увијек. Она би, кад год је нешто радио, добијала дашчицу и мале ексере које је закуцавала и вадила. Сметала му је у послу, постављала безброј питања, али је њен дјед био оличење стрпљивости и љубави према дјеци. Човјек који је са четири разреда основне школе знао више прича и пјесама него ико кога је познавала. Да ли их је знао или измишљао? Мора да их је научио од свог дједа. Причао је тако лијепо да јој се чинио као жива енциклопедија, као човјек који је прочитао све књиге на свијету. А није. Буквар, и можда још понешто уз стадо крава и оваца и тежак рад. И он је, као и она, рођен мало прије почетка рата - Другог свјетског рата, али с једном великом разликом – остао је без мајке кад је имао три године. Касније се увијек питала како је све могао, хтио, умио. Велика је штета што није имао прилику да се школује. Да је имао прилику - био би академик, размишљала је много година касније. За њу је тада и био.

Понекад би стигао пакет из Црвеног крста. Није се радовала тим пакетима јер у њима није било ништа за дјецу. Уље, со, брашно, шећер, тјестенина. Све јој то није доносило радост јер није знала да је то и за њу. Никад у својој кући није чула да неко прича да нечега нема, да нешто недостаје. Није чула, или се не сјећа да је чула.  Чула је некад навече да мајка плаче. Можда баш због пакета из Црвеног крста. Можда и зато што је имала само једну књигу бајки које јој је свако вече пред спавање читала. Знала је тих неколико бајки напамет и исправљала је мајку ако би нешто прескочила, љутила се. Она се враћала да јој поново прочита. А била је уморна и спавало јој се. Уморна од рада, од живота, од страха. Ко зна гдје су јој мисли биле. Можда с мужем на ратишту, можда у припреми сутрашњих оскудних оброка. Али дјевојчица је била упорна, морала је да чује сваку ријеч. Зашто се није претварала да је све прочитала кад је већ све напамет знала? Не зна то ни данас, много година послије рата. Али мајке поднесу све са осмијехом. Осмијехом који црта боре на лицу.

 Да ли се добро сјећа? Сјећања су често варљива - додају и одузимају.

 

Јелена Глишић