ИНТЕРВЈУ С БОГОМ

Љето је те године било паклено. Рат се полако приводио крају у присуству миротвораца и уз нoве дивљачке поморе људи на свим странама. Лицитирало се на чијој страни су већи губици док се код свих попут извиднице прикрадала и постепено освајала простор јесен.

- Чули сте за бабу која прима поруке од Бога и казује их високом руководству. Чак је и наша војска уважава и ради неке послове по њеним упутама. Официр високог чина, пуковник одређен је за њеног пратиоца, дали су јој ауто и возача, а добила је и благослов од мјесних црквених власти. Тема је супер, било би добро да Ви одете код ње и направите причу за наш магазин, Вас сигурно неће одбити. Направићемо сензацију какве још није било. Она црта границе наше будуће државе, утиче, човјече, на завршне ратне одлуке и на судбину народа, све, вели, према упутама Свевишњег. Ето, бићете добро награђени ако направите моћну причу којој ћемо дати наслов: Интервју с Богом!

- Ккколико ћу добити? Промуцао је времешни новинар.

- Свих стопедесет, наравно ако прича буде ексклузива!

Гласом и тоном човјека који зна шта хоће, уз загонетан осмјех, можда увјерен да је свршена ствар, одговорио је уредник. И наставио да прича о свом магазину, о његовом новом имиџу, о већем тиражу послије недавне забране и поновног повратка читаоцима одлуком суда. Причао је о насловној композицији и другим елементима којима ће опремити тај интервју, о антрфилеима, фоткама и другим илустрацијама.

Иако је увијек био у оваквим приликама опрезан, времешни га није пажљиво слушао. Ометало га зујање у ушима, због хронично високог крвног притиска који се јављао нарочито послије вечерњег уживања у ракији од непознатог воћа и при јачим узбуђењима. Знао је већ да је уредник од ријечи, недавно је био добио добар хонорар у кешу.

О боже, стотину и педесет! То је много више него мјесечна плата ноћног чувара, три пута више од хонорара који су ми доскора давале дневне новине. Али шта то значи: Интервју с Богом! И ко је та жена? С ким је повезана? Ко стоји иза ње? Да ли је то стварно Божије указање? Није био много богобојажљив, али рат је учинио своје па се из потаје периодично помаљао неки страх од више силе. Неко ипак управља свим постојећим, у општем лудилу има неког система, кошмарне преставе догађају се на јави. Бог се транспонује у разним облицима и величинама, само је човјек сличан мени и оваквим као ја слаб и збуњен. Други нису ни уплашени. Или се код њих страхови на потпуно други начин испољавају. Ноћу се знао изненада будити и уплашен трагати по савјести.

– Да нисам шта ружно учинио или помислио?

Сан би тако сасвим нестајао, а он би се знојио и пребирао по свјежим и даљим сјећањима до јутра.

Његов друг из средње школе, искусан правник, имућан домаћин и искрен вјерник, (славио је крсну славу, редовно пратио веће вјерске празнике, ујутро и увече практиковао молитву испред икона и причешћивао се о часном посту) пошао је с њим. Замолио га је да свог друга одвезе и да буде присутан за вријеме разговора са том женом. Пристао је без поговора, али је и код њега примјетна била нервоза и невјерица у све то па је набацио и ироничан израз лица. Путем су наглабали о томе како је и зашто ли је војно и државно руководство дало значај овој жени и њеној причи.

– Слушај ти мене, говорио је правник, она има добру рекламу. Можда ту има пара! Јеси ли ти видио оног што хода с њом кад иде код руководства, Он иде испед, разумијеш ти мене, иде некако поносно, овако се испрси, па онда некако као да је он тај, разумијеш ти мене. Опет, Боже ти помози, може бити свашта, све је Божије давање, поколебао би се нагло и престао бити подругљив.

Ишли су споро излоканим сеоским путем. Правникова бордо застава добро је вукла иако је набила деценију углавном по лошим путевима. Небо је било налик на кулисе у сали сеоског задружног дома, свјеже одсликане руком наставника ликовног за годишњу представу на соцреалистичке теме. Преко плавичастог истока, високо, постројили се сивобијели облачићи слични великом стаду оваца које негдје журно замиче. Ближи облаци, као веће и тамније мрље личили су на ружна људска лица која као да су висила на своду. Са запада се било стуморило. Сунце часком проспе пријатну топлину, а потом заклоњено препусти сцену вјетру. Звуком и бојама доминирало је откинуто лишће као свечарске конфете. Новинар се у себи припремао за интервју и као никад до тада био несигуран у посао и у исход онога што слиједи.

- Уредник је споменуо да има довољно илустрација за текст који ја треба да донесем, говорио је. То су вјероватно фотографије о којима се прича у круговима власти и међу новинарима. Сам предсједник је, веле, присуствовао њеним обредима. Фоторепортери и камермани су то снимили и архивирали, а можда већ и продали странцима?

Како су се приближавали кући у којој је жена становала код обојице је расла нелагода. Присјетио се новинар давног разговора са игуманом једног манастира који му је објашњавао појам: искуство божијег знака.

– Они који имају срећу да доживе неки знак од Бога, да им Господ покаже своје присуство, они постају изразито скрушени, испуњени задовољством и не причају о томе, само се покоравају Његовој вољи -говорио је онда учени клерик, тоном који смирује и задржава пажњу саговорника.

- Да ли ћемо ја и мој пријатељ наићи на такву особу? Можда је и њена скрушеност и опчињеност божијим знаковима упадљива? Било би то лијепо!

Напокон и дефинитивно је одлучио да интервју заснује на њеној верзији приче о божијем доласку, илити о реинкарнацији и силаску Бога у њен спознајни круг, и да причу испуни интерпретацијом порука које прима. Неће се упуштати у нагађања нити конотације о политичким димензијама које дио читалачке јавности можда жели. Биће тај интервју и занимљив и поучан и тако привлачан. Одједном оте му се, и рече наглас:

- Уредник хоће да ја направим интервју с Господом, а не са том женом! - Пријатељ се прекрсти, онда и он. Добро, али како?

- Добар дан, госпођо! Јесте ли Ви та и та?

- Јесам, ја сам!

- Ми смо, у ствари, ја сам новинар тог магазина. Да ли сте чули за нас и јесте ли читали?

– Чула сам и ви сте нешто писали о мени, тамо сте ме назвали бабом и којешта.

- Извините, ја ништа нисам о Вама писао. Ако дозволите данас ћу вам поставити неколико питања, па ако Ви не желите одговорити ником ништа, онако ћемо попричати и ја ћу се вратити без икаквог написа.

Позвала их је у кућу. Била је то једноставна сеоска кућа са великим двориштем и сређена. Жена је имала мање од четердесет година. Понудила је госте кафом и соком, прихватили су. Придошлица је наставио са упорним запиткивањем.

Почели су од тога како је живјети овдје на селу, како успијева да стигне све послове, има ли дјеце?

– Имам двоје – рекла је, овде су са мном. Муж није с нама!

- Видим млада сте жена, како Вас служи здравље?...

Она се постепено отварала. Завршила је осмогодишњу школу у овом селу. Удала се у сусједно, није се званично развела од мужа, али нису заједно. Ишли су трбухом за крухом у Њемачку, он је и сада тамо. Прије шест година тамо је доживјела клиничку смрт и у том стању смрти указао јој се Господ.

- Угледала сам три сунца и онда се једно отворило као поклопац златног сата и указало се лице, Било је то лице Господа. Он ми је прво рекао:

 - Не плаши се, слушај моје ријечи!

Причала је како јој се Господ често указује, нарочито приликом јутарње молитве, како јој говори шта ће се десити у народу и како да она поступа.

- Дао ми је савјет да у својоj авлији нацртам границе наше будуће државе и ја сам их цртала. Онда ми је казао да кољем јагњад, да те границе натапам јагњећом крвљу, месо да освјештам у цркви и да дајем нашој војсци. То им даје снагу и усмјерава ум.

- А како сте одређивали крајње тачке границе?

– Вођена сам право до мјеста гдје ће бити граница наше државе, Господ ме води. Ту сам налазила стабло дрвета које смо подрезивали на реченој висини и постављали освјештан и бакром оковани крст...

Причала је већ отворено о својим путовањима по земљи, о постављању крстова у присуству највиших званичника, о божијим знацима које је само она виђала на бројним мјестима.

Био је добио довољно материјала да састави занимљив интервју, али са њом. Мислио је да би се и читаоци задовољили, а уредник, он, сигурно, не би. Он је тражио интервју са Господом, а како га добити? Тог тренутка му сину идеја: да предложи госпођи да сутра, за вријеме молитве, упита Господа за дозволу да се ексклузивно објави овај текст интервјуа у том магазину, па ако дозволи онда га објавити с напоменом да је Господ дао своје одобрење и то је то! Прихватила је! Онда су срицали одговоре које му је давала како би их сутра могла понављати Господу.

То је правнику личило на дјечију игру.

Био је видно незадовољан и махао рукама као да тјера муве. Срећом она га није гледала.

У повратку њих двојица су признали да та жена није глупа, а по неким шумовима које су чули закључивали су да у кући није ни сама. У тражењу правих закључака била је и варијанта да иза свега тога стоји нека секта, па онда да је то добро осмишљен посао, а можда и није...

Када су се враћали истим путем кулисе неба биле су промијењене, сада су личиле на припрему представе са библијским, старозавјетним, сценама о потопу. Киша је лила као да неко одозго кантама просипа воду. Пут је личио на плитко корито мутне ријеке застрто тепихом лишћа који се под точковима распада и пршти десно и лијево. Брисачи су ритмично и немилосрдно шкрипали.

Сутрадан је било ведрије. Жена која комуницира с Богом позитивно је одговорила. Наиме, на новинаров телефонски позив и питање:

- Да ли сте добили одговор од Господа?

Одговорила је: 

- Питала сам, рекао ми је да можете објавити све оно што сам вам причала!

Претпостављени интервју с Богом прошао је као и штошта друго.

Петар Рајин Васић

ВАСКРС

Биле су то оне тешке и гладне године педесете године прошлог, XX вијека. Неимаштина је била тако опипљива да си је могао руком додиривати. Могао си је и жвакати, али – глад не утоли. Тата је радио у великој фабрици. Сваким даном осим недеље. А недељом би ишао по селима да заради барем двије шаке кукурузног брашна, бројној дјеци, за пристојан ручак. Тата је био у фабрици и у Партији. А они су били дјеца. За „Тачкице“ и „Бонове“ се углавном могао купити само текстил и алат. А одрасли су ипак говорили да ће бити боље. Вјеровали су им.

Дјед Тодор је поменуо да се ближи Васкрс. Мама је гледала у тату, а тата у своје жуљевите руке. А био је службеник. Дјечаци, као дјечаци, већ су замишљали корпу пуну офарбаних јаја. Истина, никада ниједан од њих није видио такву корпу, осим на цртежима и у књигама, или у филмовима, па ипак им то није сметало да је замисле у свој њеној љепоти и богатству.

Тату су ријетко виђали. И обичним данима је користио сваку прилику да оде помоћи некоме и да својој породици обезбједи мало бољи оброк. А мама је само кратко одговарала да је тата на послу. А „ампрен супа“ за доручак; „ампрен супа“  за ручак; „ампрен супа“ за вечеру. Ал' дјечаци нису били гладни.  Петорица браће, све „један другом до ува“, заједнички су доносили одлуке о свим битним питањима. Има ли су „базу“ на доњем степеништу или у грмљу иза куће. Тако је и овај пут донешена одлука да најмлађи, Вајо, изађе пред деда Тодора:

- Деда! Кад' је Васкрс? – храбро је упитао.

Дјед Тодор нарогуши своје густе сиједе обрве, одмјери Вају и погледа остале унуке:

- Питате, кад је? ... А, знате ли: Шта је то Васкрс? – његово питање је гласно изражавало вољу испитивача којег интересује само тачан одговор.

Дјечаци су стајали као укопани. Свјестан одговорности коју су му старија браћа повјерила, Вајо се испрси и одговори као из топа:

- То је, када је највећа радост и када се туцамо јајима!

А остали дјечаци кликнуше у глас:

- Вичемо: Христос вaскрсе! Ваистину вaскрсе!

Дјед Тодор их гледа, гледа, - рукавом пређе преко очију и рече:

- Јест да вам је ћаћа у Партији. Јест да је моја пензија мала... – и не завршивши реченицу напусти просторију, а да није пропустио да у пролазу сваког од дјечака њежно помилује по глави.

И освану недеља. Дјечаци се умивају. За сваког од њих мајка је припремила чисту кошуљу. Тата и дјед сједе за столом, уредни и озбиљни. Дјечаци сједају око стола. Тихи и озбиљни. Мајка прилази и све и једног од својих синова благо помилује по коси и уђе у шпајз. Деда Тодор, полугласно, чита Оченаш:

- Оче наш који јеси на небеси, да се свети име Твоје... –

Дјечаци тихо понављају сваку дједову изговорену ријеч а истовремено гледају за мајком:

- ... да дође Царство Твоје и на земљи као и на небу, хљеб наш насушни дај нам данас; и ...

Дјечији гласови су све разговјетнији. Отац ћути и гледа их са љубављу. А мама се још не појављује из шпајза.

- ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим и не уведи нас у искушеније, но избави нас од лукавога! - Амин Боже! – Дјед завршава молитву и широко се крсти.

Дјечаци се прекрстише и сложише руке у понизности. Отац им са осмјехом намигује оком и подиже кажипрст... дјечаци окрену поглед... А њихова мајка, на вратима шпајза, десном руком се крсти а у лијевој носи велику здјелу. Дјед усправљено сједећи, као да се још више узвиси, задовољно засуче бркове и осмјехне се. По први пут је, ових пет дјечака, његових пет унука, изговорило цијелу Молитву у један глас. Волио их је њихов деда Тодор. Мама Невенка, широко насмијана, са обе руке високо подиже плаву здјелу и спусти је на средину стола:

- Христос Васкрсе! Рођени моји! – радосно узвикује мајка.

- Ваистину Васкрсе! – одговарају јој сви у глас.

А, здјела!? Плавоофарбана земљана здјела је била пуна, црвених – луковином офарбаних јаја.

Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Дјечаци су љубили јаја и једни друге! Радости није било краја! Туцали су се, узвикивали: Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе! ... и међусобно се љубили. Љубили лица и руке својих старијих. И истрчавали вани да могу да и другу дјецу шареним јајима даривају и да се радосни, туцају и љубе и са њима.

Претходних година је било: једва по једно јаје за сваког од њих петорице. А, овог Васкрса су имали... и за изнијети међу другу дјецу. Васкрс, као да им је најавио: Више хране, више радости. Бољи живот.

Био је то Васкрс 1956.

 

Божидар Шкобић

---