Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________5_



 Ђурин кутак  

 ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити 



Дуго, дуго, све до старости, до своје седамдесет пете године, Ђуро Маричић је писао песме за децу и одрасле, путописе, есеје, афоризме. А онда као да се помало заситио тих кратких форми, одлучио је да покуша написати свој први роман. И за мање од годину дана родио се Генијални пас Сити. Критичари и читаоци кажу, сјајан роман.

Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман.



9. САВРШЕНО ЉУДСКО ШАРЕНИЛО

 

      Упознала сам све најинтересантније људе на тржници. Млади газда и Газдарица нису вољели да Стари газда продаје воће на тржници. Мислили су да га неки зли људи мрзе више него што су га стварно мрзили, нису знали да је велика већина људи потпуно равнодушна према њему, нити га мрзе нити воле. Ја сам то добро знала и осјећала, мени се то није могло сакрити. Били су веома ријетки они који су му жељели зло. Нисам могла ни знала како увјерити у то Младог газду и Газдарицу. Они су били сигурни да су и они омражени због мржње према Србину, Старом газди, и њих су ти мрзитељи сматрали Србима, иако су они Хрвати, па су помало били срећни кад он не долази на тржницу.

      Директор тржнице, висок сувоњав човјек, већ пред пензијом, бивши комуниста, додворавао се новој власти да би задржао своје радно мјесто и да му синови не би морали ићи у Хрватску војску. Кад су моје газде основале своју фирму, да би почеле радити на тржници, тражили су да закупе шест столова.

      – Биће столова за вас, неће бити проблема, биће столова – рекао је он Старом газди.

      Било је то у вријеме кад се рат мало примирио и напетости попустиле, још су људи живјели добро, није се осјећало свеопште пропадање индустрије, и свега оног што живот чини сношљивим и бољим. Још се живјело солидно! И моје газде су доиста добиле шест столова. Али, временом се ситуација почела мијењати! Тржница је била мјесто гдје се окупљало много људи, огледало града. Поред трговаца и купаца, домаћица, оних који брину о снабдијевању домаћинстава, ту је вршљало доста војске, полиције и тајних обавјештајаца, а посебно је било много избјегличке сиротиње. Савршено људско шаренило, национално, професионално и свако друго.

      Једног дана тржницу је посјетио високи политичар, бивши министар финансија, Сишчанин, Јосип Зломислић, човјек који за политику није имао смисла, он је морао увијек ићи уз воду, гладити неког уз длаку, једном ријечју, није било власти којој он може бити слуга, он је морао бити опозиција. Брзо се разишао и са овом власти, па су га с министарског положаја скинули и поставили га за директора једне угледне установе.

      – На овој Тржници су само Цигани и Срби – изјавио је кратко, незадовољан оним што је видио, оптерећен осјећањима који ни њему нису били јасни.

Однос директора тржнице према мојим газдама, нагло се промијенио. Стари газда је сматрао да он тражи мито. Ово је вријеме пљачке, мита и неморала, вријеме злочина. Наговарао је Младог газду и Газдарицу да се директору да позамашнија сума новца, па ће их оставити на миру, имаће шест столова и много, много већу продају, моћи ће од тога пристојно живјети, пословаће добро. Њих двоје нису хтјели ни чути за приједлог, мрзили су тог човјека, а овисили су о њему.

       Какви сте ви трговци, гдје вам је смисао за трговину? – љутио се Стари газда.

      – Дао бих му само отрова! – просиктао је љутито Млади газда.

      – Не долази у обзир! – Газдарица је подржала мишљење свога сина. Увијек је тако било, њих двоје су се стално слагали у ставовима и противрјечили Старом, и онда када нису имали право.

      – Има времена, доћи ћете ви памети када буде касно – закључио је Стари разговор.

      Сљедећи мјесец директор им је узео два стола, правдао се да мора имати столова и за бакице, старе сељанке, које долазе на пијацу с нешто мало својих производа, врло рано или довољно касно, да избјегну плаћање плацарине. Мојим газдама остала су још четири стола, практично бадава су радили, пословали су без зараде.

      Након гуравог мјесеца пословања Стари газда је још једном покушао разговарати са својом породицом, настојао их је уразумити, али упорна и неискорјењива тврдоглавост и тврдокорност била је несаломљива.

      – Шта вам значи та глупа новчана сума, ако вам се приход повећа више од четири пута? – љутито је упитао Стари газда.

      – Рекао сам своје, нећу да разбијам главу тиме – узјогунио му се син.

      – Не дам ни ситниша таквом покварењаку – рекла је Газдарица.

      – Вас двоје се бавите послом за који немате талента – закључио је Стари газда. – Оставите се посла који очигледно није за вас. Упропастићете породицу.

      Ниједно од њих није хтјело ићи на разговоре с директором, а он је Старом газди рекао да им, нажалост, мора узети још два стола, мора их дати бакицама које немају гдје продавати своје производе. Послије им је одузео још један стол. Оставио их је само на једном столу и бацио их у губитке.

      – Јесте ли сада задовољни, можете ли радити на једном столу? Чувајте се да не згрнете превелике паре, па да вас неко убије због њих – прекорио је с горчином своју фамилију. Наишао је на бедем ћутања. – Видите ли сада колико вриједи то мало пара који нисте хтјели дати за мито? Ако тако јефтино могу купити човјека и пет столова, купићу га без много размишљања. Ја сам трговац! Трговац који није нимало покварен треба мијењати посао, он није за трговину! Ово је вријеме мита, а не истјеривања поштења. Када дође доба да се могу борити за поштење, ја ћу се борити упорније него ви, сада хоћу да преживим!

      – Хајде, молим те, не могу вјечито слушати твоје придике, глава ме боли од њих – хтјела је Газдарица да прекине спор.

        Ви сте, Газдарице, директор фирме, довели сте је до пропасти. Сад вас двоје, који сте способнији од читавог пословног свијета рјешавајте проблеме.

      Слушала сам препирку и слутила да све ово не води у добром правцу. Газдарица је радила као марва, али многим пословним  потезима није била дорасла. Млади газда је многе ствари схватао олако, мислио је да ће оне ићи саме од себе, а не улагањем надљудског труда. Стари газда се поуздавао само у своју памет и надљудско залагање.




10. МИРИС ЖИВЕ СМРТИ

 

      Још су неко вријеме моје газде радили на тржници, али посао им је ишао све лошије. Сиромашење народа се убрзало. Људи остају без посла, покушавају своју животну прилику пронаћи на тржници. Нагло се повећао број трговаца, немогуће је установити ко од њих послује на црно, а ко по свим прописима, ко плаћа порезе а ко не плаћа. Властима је контрола измакла из руку.

      Сва срећа да су Стари газда и Газдарица у пензији, да су пензије редовне. Велика је тајна откуда држави новац за пензије, све више је пензионера. Предузећа масовно пропадају, продају се за једну куну, онај ко може одлази у пензију макар колико она била мала. Спасавај се ко може! Држава узимље стране кредите и убрзано тоне у дугове. Томе се не види крај. Појединци се преко ноћи богате, пљачка је постала нормална ствар, у неким круговима цијењена врлина, способност. Ко год може граби, узима, вара, згрће туђе богатство у свој џеп.

      На тржници штанд има Шиптар Расим Адеми, из Македоније. Отуд, загонетно добија добру робу, рани парадајз, пасуљ тетовац, тргује само скупим плодовима, међу осталим наранџама и шампињонима. Ожењен Словенком из Цеља, имају кћерку од шест година, годишње два пута је шаље у Тетово да има шиптарско васпитање, учи шиптарски језик. Опсједнут је мржњом према Србима, излива је пред Старим газдом и Жиком. Шиптар се само брине о набавци робе, продавач му је Жика. Србин.

      Жика се оженио Хрватицом. Имају два одрасла сина, Сашу и Предрага. Прије почетка рата били су Југославени. Југославије више нема, сад су прешли у Хрвате. Избјегавају одлазак у Хрватску војску. Жика је због тога сретан! За ког бога да му дјеца гину у овом бесмисленом рату. Заговорници рата су синове склонили у Аустралију, Канаду, Америку. У Америци је син бившег министра Јосипа Зломислића, у Аустралији је син Мате Малине. Жика је прије рата радио у продавници обуће ФРУШКА ГОРА. Почетак рата је затворио ту трговину, роба из Србије више не долази и Жика нема шта продавати па је потражио срећу на тржници.

      Жика хладнокрвно подноси Адемијеве изљеве мржње, све му одобрава, понаша се као да су Срби некакав непознат му народ, а не његов. Жика је свјестан да с будалом не треба имати посла па га слуша, а не чује, понекад му одобри понешто:

- Да, да, имаш ти право, зезнут је то народ! – промрси Жика тако да га чује само мрзотворац Адеми.

      Није познато како то Расим може запослити Србина, а толико мрзи Србе. Жика је веома способан трговац, велика поштењачина, с пасјом оданошћу. До једанаест сати Жика распрода сву робу, за њега се муштерије лијепе, па као глува куја луња по тржници ако му газда не пронађе неки додатни посао.

      Данас смо сви били шокирани на Тржници, трговци и муштерије. Однекуд су се појавили ратни инвалиди, млади људи, богаљи, без ногу, руку, осакаћени, хроми, на штакама, у колицима. Дошли су у пет аутобуса, из љечилишта гдје су сакривени од јавности, да она не види ужасну цијену рата, преплавили су Тржницу. Црне судбине у црним одијелима, с пресавијеним ногавицама и рукавима, огољених патрљака ногу и руку. Изгледало је да стално однекуд пристижу, толико их је било. На младим лицима носили су тамну копрену туге, чини се да се никада више неће насмијати. Неко је хтио да то народ види па их је довео овамо гдје има највише људи.

      Нико није могао поднијети тај мирис живе смрти, муштерије су моментално напустиле Тржницу, трговци су спремили робу што су брже могли и нестали. У празном простору Тржнице остали су усамљени инвалиди, с осјећајем губаваца. Питали су се: чији смо ми сада овако унакажени? Клатно смрти ударало је у звоно тишине. Као велики црни инсекти мували су се, расули по празној Тржници на којој су све радње биле затворене, народ је побјегао од њих. Брзо су се појавили надлежни, покупили их и одвезли у љечилиште. Али Тржница није тај дан оживјела, остала је нијема, скамењена, слеђена, аветињски празна.

      Уживам доћи на Тржницу са Старим газдом. Ту је много свијета, многи се диве мојој љепоти и памети. Газда ме стално хвали као пса чувара, дресирао ме је, припадник сам најбоље сорте паса на свијету, паметна сам.

      Жика каже да он има њемачког овчара, Жика зна хвалити робу коју продаје, не зна хвалити свог пса као мој Газда. Коначно су Жики дојадили хвалоспјеви мога Газде, смислио је глупу шалу, испробаће он Газдиног пса чувара, најбољег на свијету!

      – Хајде да испробамо какав је тај твој пас чувар! – предложи он Газди.

– Како то мислиш? – упита Газда.

– Лијепо. Ја ћу одглумити да ћу те напасти, ударити, да видимо како ће та твоја џукела реаговати, хоће ли те бранити или неће.

      – Може, како не, само да јој окренем бодље огрлице према врату да је могу лакше задржати ако скочи на тебе – прихватио је Газда бачену рукавицу.

      Мирно сам сједила уз Газдину ногу, пажљиво мотрила Жикино лице, упијала сам сваки покрет његових бора, својски се трудила да разумијем сваку његову ријеч, да разговијетно прочитам, протумачим његове намјере. Не знам да ли је Жика примијетио како ми се бора усредсређивања урезала између очију…

Мало након споразума са Газдом,  Жикино чело се наоблачило, смркнуло се као градоносни облак, замахнуо је песницом на Газду. Ја сам реаговала муњевито, скочила сам према Жикином врату, да му заријем оштре велике очњаке у гркљан.

      Жика није стигао руком заштити врат. Срећом Газда ме врло чврсто држао за огрлицу. Бодље су ми се усјекле у врат, бол нисам осјетила, отворених чељусти, искежена као звијер, летјела сам равно Жики под грло.

      Да снажни Газда није успорио мој скок, повукла сам и њега, не знам што би било са Жиком, био би смртно озлијеђен.

Шокиран, он се тргнуо назад, оборио два реда столова, сурвао се међу њих на леђа. Умјесто на Жику, ја сам, задржана Газдином снагом, доскочила близу њега. Схватила сам да Газда не жели да се обрачунам с нападачем, па сам се смирила у моменту када је Жика био на поду. Сјела сам уз Газдину ногу и мирно посматрала како се Жика угруван споро придиже.

      – Имаш ти право. Твој пас је изванредан чувар – рекао је задихан, запрепаштени Жика када је видио да му више не пријети никаква опасност.

      Ја сам се осрамоћена покуњила, прекорно сам погледала Газду, како ме је могао тако намагарчити, он ме је увалио у ову намијештаљку, он ме је тиме увриједио више него Жика када ме је назвао џукелом.

      Тада сам донијела једну врло важну одлуку: не смијем Газди све вјеровати, убудуће ћу ја доносити одлуку када треба кога напасти, како треба поступити у којој ситуацији, ја имам много бољи осјећај, боље процјењујем услове опасности, него Газда, него људи. Та јесам ли ја пас чувар или нисам? Иако ми се тада Газда замјерио, ипак сам му опростила што се варака са мном. Убудуће ћу се и ја варакати с њим, без злих намјера, шалићу се с њим. Добро што се то догодило, сад ће ме људи озбиљније схватати и цијенити. Јаој онима који ме не познају! Нека питају Жику каква сам.