Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_





Голубије јутро дјетињства

Сјећање на Бранка Ћопића



http://www.knjizevnicasopis.com/_/rsrc/1420480020612/broj-13/o-banovic-strahini-enea-hotic/10153697_751674831583204_6581326040344120307_n.jpg




    Пише: Енеа Хотић


У години када обиљежавамо вијек од рођења Бранка Ћопића враћамо се дјетињству више него прије, тачније, ми, одрасли бисмо то требали да урадимо. Дјецу бих замолила да у част Бранкову и свих разиграних дјечака и заљубљених дјевојчица, што дуже остану дјеца, да не журе у свијет одраслих, мада, нисам сигурна колико су некад и животне окoлности такве да дјецу, омладину, натјерају да брже одрасту. Дакле, поставља се сада питање, како наћи добар баланс? Да ми одрасли не заборавимо да смо и сами били дјеца, те да нисмо мудри угледали свијет изашавши у овај свијет испод топлог мајчиног срца, већ да смо кроз живот и образовање полако одрастали. Треба да учимо од вас, дјеце, кад год можемо. Учење није једносмјерна улица. Учење захтијева ослушкивање, непрестано размјењивање мисли и осјећања и стицање вјештина коришћења литературом, или било чега другог што ће нам користити у образовању. Али, постоји нешто још важније. Његовати дијете у себи и онда када јеси дијете и онда када постепено постајеш одраслији па све до оног момента када и сами постајете родитељи.  Не бих могла баш да се закунем да је Бранко док је писао за дјецу, док се сјећао дана у познатом бихаћком конвикту или дјетињства са дједа Радом, мислио о томе да ће једнога дана читаве генерације одрастати читајући његова дјела. Попут разиграног дјетета што несебично посуђује своје шарене кликере док се игра у неком дворишту, Бранко нам даје своја сјећања, топлину свога дома оскрнавњеног ратним годинама:

„Негдје тамо у даљини, дуго и заморно, тутњао је страшни и неразумљиви рат“, каже Бранко у приповијеци Трешња. Језички када гледамо, његове реченице су идеалне за граматичку анализу, но оно што представља највећу вриједност Бранковог израза,  јесте само значење оваквих реченица које нас, предаваче, обавезују да дјецу из васпитних разлога највише упозоравамо на то да је рат једна од најстрашнијих ствари која се може догодити неком дјетету и потамнити разиграна голубија јутра дјетињства. Ми смо дужни да читајући његова дјела непрестано указујемо  на страхоте рата. Значењска тумачења Бранкових дјела су у првом плану.

У истој приповијеци дјечак Бранко описује свога дједа како неспретно и смијешно плаче и са извјесном дозом препознатљивог хумора каже како је то њима дјеци боље ишло за руком ма који повод да је у питању:

„Како бисмо се ми славно дерњали кад нас мама избије! То је било плакање!“

Ситуација када Бранкова породица остаје без главе породице у атмосфери жалости, Бранко је пун духа:

„Јесмо ли ми сада сирочад?

Ко, брате? – јавља се старац шупљим, туђим гласом.

Па ја, Смиља, и Рајко, и ти,( рече дједу Бранко)

Дјед му улива сигурност кроз ријечи:

Нијесте ви сироте док је год вама дједа у животу“.

Бројне су приповијетке и романи Бранка Ћопића који осликавају разне ситуације из његовог живота. Међутим, интересантна је чињеница да коју год приповијетку, причу, сегмент из романа узмете, да ћете препознати Бранков лик (метафорично), дакле, његово цјелокупно дјело јесте огледало једне епохе које и кад бива разбијено, иситњено на мање парчиће, баш као и огледало, увијек даје читав одраз онога ко се у њему огледа или онога што је Бранко био. Најтоплији опус јесте Башта сљезове боје, дакле приче повезане ликовима који се само селе из једне у другу причу. То је та златна ћопићевска нит што не само спаја цјелокупно дјело, већ нас, читаоце и дјецу, уз одговарајућу мотивацију наставника, треба да свиленим нитима голубије душе Бранкове „привежу“ за књигу коју дјеца одаберу или која је у редовној школској лектири.