Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________2_


Заборављени песници | Божидар Ковачевић





Приредила: Споменка Денда Хамовић




Божидар Ковачевић је рођен 26. 08. 1902. у Студеници. Био је познати и признати српски књижевник између два светска рата, превасходно песник али и приповедач, есејиста, књижевни историчар. Први радови су му објављени у Политици са 17 година, под псеудонимом. Касније  приче, есеји, новеле и приповетке су објављиване у тадашњој периодичној штампи.

Потиче из чиновничке породице, као тек рођена беба је донесен у Београд, где је завршио основну школу и III мушку гимназију. Студирао је југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду. Као стипендиста француске владе провео је годину дана на Сорбони у Паризу, студирајући француску и руску књижевност, руску историју, социологију. Радио је и као писар - дневничар Народне скупштине Краљевине Југославије и професор II мушке гимназије у Београду. Био је васпитач престолонаследника Петра II Карађорђевића. Радио је и као референт за књижевност и ликовне уметности  у Министарстрву просвете, као научни сарадник Института књижевности, управник Архива САНУ, а водио је и библиотеку САНУ. Уређивао је најцењенији српски часопис Српски књижевни гласник све до бомбардовања Београда 06. 04. 1941, а одмах после рата је уређивао часопис Наша књижевност.

Преводио је са неколико светских језика и његови препеви поезије су посебне лепоте. 

За време окупације био је у логору на Бањици зато што је 13. 08. 1941. одбио да потпише Апел српском народу.

Песнички опус Божидара Ковачевића је значајан. Прва збирка Алфе мојих душа је штампана 1922. Као истакнути песник између два рата запажен је по теоријско програмском тексту Бој Аполонов с Марсијем - Прилог проучавању нашег песништва.  Такође је био и цењен као књижевни критичар. Аутор је запажених студија из историје књижевности.

Његова дела су проткана благом архаичношћу српског језика и тако нам изражајније сликају атмосферу и време у којем су живели његови ликови у приповеткама, а и песме имају благи архаични тон, речи које плене богатством и лепотом израза. Његови први критичари истичу његову песничку самосвојност, без или са врло мало утицаја разних песничких и књижевних школа.

Његова дела, песме и проза, превођена су на: бугарски, чешки, енглески, мађарски, немачки, руски, словачки и словеначки језик, а компоноване су и песме: Мене је мајка родила и Док улица спи.

Бoжидар Ковачевић  се веома интензивно бавио истраживањем живота личности  из српске прошлости које су оставиле траг у књижевности и култури, а пале су у заборав. Написао је и књигу о својим истраживањима, а доста података је остало као архивска грађа, као драгоцени подаци који сежу и у почетак XV века и подстицајни су за будуће истраживаче.

Умро је у Београду 21. 05. 1990. године.



ПЕСНИК

Мене је мајка родила
у шумском зеленом сну
где мале птице певају
и вити јелени мру.

Мене је мајка родила
у шумском зеленом сну
да мале птице натпевам
и умрем
као што јелени мру.

ЈЕДНОЈ ПРОЛАЗНИЦИ

Прошла је крај мене као благ и бон
дах ветра пролећног преко старих рана
да се вечно сећам, и кроз милион
лета у живљењу новом тог дана,

да једнако сањам пламен тих очију
корак малених ногу, таму тихог стана,
да је мисли моје траже целог дана
зурећи у сваки прозор и кочију.

Да л' са цвећем вене крај банкара стара
што јој место жара, често од златара
увече донесе драгоцени дар?

Или се за бледог свирача удала
који има само страсни пој гудала
да угаси ноћас њене душе жар?



ГРЕШНА МОЛИТВА

Предрага сестро моје младости
дојке су твоје руже румене
које у врту божјих радости
пупе и цвату само за мене.

Ти која јеси образ љупкости,
за усне чије кротке, малене,
хоће да моје срце увене,
даруј ми, сестро, мало милости,

дај да вечерас спустим лагано
уморну главу, драгано,
на груди твоје кô грумен смирне;

ту да ми буде тихо склониште,
јер душа моја љубав иште,
спокојне часе ноћи немирне.



ЊЕГОШЕВА СМРТ

Кад сиђе тама на његово стење
синуше звезде изнад гора свију,
небу се диже уздах из прсију
к'о кâд тамјана у велико бдење.

И узвишено утонув у мрење,
палећи видик пламеном очију,
мишљаше Његош мис'о најдивнију:
да не бива без смрти васкрсења.

А од те мисли, краљице бескраја,
болне га груди престаше болети,
и опоји се живом водом раја

његова душа што је знала волети
једино вечност и суморне голети
свог убогога и уклетог краја.