Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________11_





Четири песме | Биљана Крстић






АКО

Ако никада ниси вољен био,
срећан си, јер двапут више волети умеш.
Ако мислиш да те је живот изиграо,
сети се, твоја је улога да га играш.
Ако си пао и устати не можеш,
не заборави, дно је почетак сваког успињања.
Ако си нечастан и непоштен био,
искуство је учионица душе, можеш се поправити.
Ако се плашиш сопствене смрти,
слободан си од ње, јер могло сe и јуче умрети.
Ако сматраш да си од своје среће далеко,
копај, племенита руда је унутра.

Баш ништа на овом свету није изгубљено,
само мисао те може учинити таквим.


¤

МАЈКА

Од првог сусрета,
њене очи почну да живе
у ритму срца што двоструко куца
и троструко, четвороструко...
Зенице су њене,
плима и осека среће.

У топлом гнезду,
за крила се држи мали птић
кораке да научи пре лета свог.
Скуте држи увек раширене
да на груди слети мило чедо.

Кад треба стена је
и лавица на борбу спремна.
Племенита снага у памуку белом
мајчино је срце.

Ко може дисати, као што ти дишеш
ил′ видети кроз копрену мисли,
ко може то замршено клупко размрсити,
очима разумети, слушати, говорити,
ко може у истом трену умрети и живот дати?

Само мати, бдије и стражари
као месечина.
Осветљава путе и раскршћа.
Куд год да пођеш
сребрна светлост на те падаће.

¤


ТАНГО

Што си лудо срце моје
ти би хтело плесат' танго,
ал' за танго треба двоје,
стисак руке, ритам нагао.

Океан те читав дели
од далеког јужног ритма,
а ти само чиниш корак
јер у себи живиш танго.

Заносе те живи звуци
израњају из дубина.
На том валу где те носе?
Ти би жељно у даљину.

Играј, плеши, босоного!
У тој игри живот зграби.
Све је лако, чак и танго,
кад научиш корак први.

¤

ЗА ЉУБАВ НЕ ТРЕБА НАДА

Да ли те твоје усне леднике топе,
или су саме глечери што бродове скрше?
И каква су то језера, ко са Тарнерових слика
једино сном у чуну запловим њима.

Ко срна хипнотисана страхом
скамењена стојим пред твојим ликом
довољно близу, да стреле погоде мету,
довољно далеко, да руке твоје не могу ме таћи.

И увек те исто видим, без речи и без гласа
огрнут црвеним плаштом, сред земље,
краљевства твог.

И у тој земљи где почива жеља крвава и жива
покров је љубав, пепео је нада.

¤