Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________15_




Да не заборавимо
Српске народне приче





 

КО МАЊЕ ИШТЕ ВИШЕ МУ СЕ ДАЈЕ

 

Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имала до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица ишла би на надницу. Једноћ бог пошље анђела да види како ова браћа живе па ако зло живе да им да бољу храну. Кад анђео божји сиђе на земљу, претвори се у просјака, па дошавши к ономе што чува крушку замоли га да му да једну крушку. Он узбере од својих крушака, па му да и рече:

— Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.

Анђео му захвали и отиде. Кад сутрадан остане други брат да чува крушку, дође опет анђео па га замоли да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака, па му да и рече:

— Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.

Анђео и њему захвали и отиде. Кад буде ред на трећега брата да чува крушку, опет дође анђео и замоли и њега да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака, па му да и рече:

— Ево од мојих крушака, од братинских не могу ти дати.

Кад буде четврти дан, анђео се начини калуђер, па дође рано ујутру и затече их сву тројицу код куће, па им рече:

— Хајдете за мном да вам дам бољу храну.

Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата:

— Шта би ти да ти је?

А он одговори:

— Да је све вино од ове воде, па да је моје.

Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му:

— Ето ти што си желео, сад живи.

Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље. Онда запита анђео средњега брата:

— Шта би ти сад желео?

А он му одговори:

— Да су то све овце, па да су моје.

Божји анђео прекрсти поље штапом, а то све место голубова овце: ту су станови, једне жене стоку музу, једне млеко разливају, једне скоруп скидају, једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара, једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео:

— Ето ти што си желео.

Па узме најмлађега брата н пође с њим преко поља па га запита:

— А шта би ти хтео?

Он му одговори:

— Ја не бих ништа друго, већ да ми бог да жену од праве крви хришћанске.

Онда му анђео рече:

— О, то је тешко добити; у свему свету само три имају: две су жене а једна је девојка, и њу просе двоји просиоци.

Идући тако за дуго, дођу у један град где је био цар и у њега кћи од праве крви хришћанске. Како дођу у град одмах отиду к цару да просе у њега девојку. Кад они тамо, а два цара дошли да је просе и метнули јабуке на сто. Онда и они своју јабуку метну поред оних. Кад их цар сагледа, рече свима који су се онде десили:

— Шта ћемо сад: оно су цареви, а ово су као просјаци према њима?

Онда ће анђео рећи:

— Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на чијој лози сутра буде грожђе, за онога нека пође девојка.

Они сви на то пристану: девојка посади три лозе у башчи и свакоме намени по једну. Кад ујутру, а то на лози онога сиромаха грожђе. Онда цар немадне куд, него да кћер ономе брату најмлађему, па одмах у цркву те се венчају. Пошто се венчају, анђео их одведе у шуму па их остави онде и они стану живети у шуми за годину дана. А кад се наврши година, рече бог опет анђелу:

— Иди види како оне сироте живе. Ако тешко живе, подај им бољу храну.

Кад анђео сиђе на земљу, опет се претвори у просјака, па отиде к ономе што му поток тече вином и замоли у њега чашу вина, а он га одбије говорећи:

— Да ја дајем свакоме по чашу вина, не би тога било.

Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а поток потече водом као и пре, па онда рече ономе брату:

— Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку.

Потом отиде анђео оданде и дође к ономе другом што су му овце поље прекрилиле и замоли се да му удели једну кришку сира, а он га одбије говорећи:

— Да ја делим свакоме по кришку сира, не би тога било.

Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а то од оваца прну голубови, па онда рече ономе брату:

— Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку.

Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он са својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби. Он се замоли да га приме да преноћи, а они га са свим срцем приме и стану се молити да им опрости што га не могу дочекати како би желели, „ми смо“, веле, „сиромаси људи“.

Анђео им одговори:

— Ништа за то, ја сам задовољан оним што има.

Они онда шта ће да раде? Жита нису имали да месе прави хлеб, него су тукли кору од којекака дрвећа и од тога хлеб месили. Такови хлеб умеси жена и сад за госта и метне га под црепњу да се пече, пак стану разговарати госта. Кад после они огледају је ли им тај хлеб печен, а то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и дигао црепњу над собом. Кад они то виде, дигну руке богу:

— Хвала ти, боже, те можемо госта угостити!

Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у тикви вино. Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су срећно живели до свога века.

 

¤


 

ПРАВА СЕ МУКА НЕ ДА САКРИТИ

 

Био један сиромах човек, па се прибије у некаква богата човека да служи без погодбе. Тако је служио годину дана, а кад се наврши година, он дође господару своме и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар извади један новчић па му рече:

— На, то ти је служба.

Слуга узме онај новчић и захвали господару, па онда отиде на један поток где је вода била врло брза. Кад дође на поток рече сам у себи: „Боже милостиви, шта је то да сам заслужио само један новчић за целу годину дана? Али бог зна јесам ли и толико заслужио. Ево ћу сад да огледам: бацићу овај новчић у воду, па ако не потоне, онда сам га заслужио, ако ли потоне, нисам га заслужио.“ Па се онда прекрсти говорећи: „Боже милостиви, ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно.“ То рекавши баци новчић у поток, а новчић одмах потоне на дно. Онда се он сагне те извади новчић из воде, па га однесе господару натраг говорећи:

— Господару, ево ти новчић натраг, ја га још нисам заслужио, него ћу те служити још једну годину дана.

И тако стане наново служити, и кад се опет наврши година дана, он дође господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар опет извади новчић па му рече:

— На, то ти је служба.

Он узме новчић и захвали господару, па опет отиде на онај поток, прекрсти се и баци новчић у поток говорећи: „Боже милостиви, ако сам га право заслужио, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно“. Како га баци у воду а новчић одмах падне на дно, а он се сагне те га извади па опет однесе господару говорећи:

— Ево ти, господару, новчић натраг, још га нисам заслужио, него ћу још једну годину да те служим.

Тако опет почне служити, па кад изиђе и трећа година, он отиде господару и заиште да му плати што мисли да је заслужио. Господар му опет да новчић, а он га узме и захвали, па отиде опет на поток да види је ли га сад заслужио. Кад дође на поток, прекрсти се па баци новчић у воду говорећи: „Боже милостиви, ако сам заслужио овај новчић, нека плива поврх воде, ако ли нисам, нека потоне на дно“. Кад новчић падне у воду, почне пливати поврх воде. Онда он весео узме из воде новчић, и метне га у џеп, па отиде у шуму и начини малу колебицу, и онде стане живети. После неког времена чује он да се стари његов господар спрема на галију преко мора чак у друго царство, па отиде са својим новчићем к њему, и стане га молити да би му купио што у другоме царству за његов новчић. Господар се обећа и узме његов новчић, па пође на пут. Путујући тако нађе крај мора неку децу која су била изнела мачка да га убију и у море баце. Кад он то види, притрчи к њима, па их запита:

— Шта је то, децо?

А они му одговоре:

— Чини штету, па хоћемо да га убијемо.

Онда он извади новчић својега негдашњега слуге, па им пружи да му даду мачка. Деца то једва дочекају, па узму новчић а трговцу даду мачка. Он однесе мачка на галију па пође даље путовати: и тако путујућу једанпут дуне јаки ветар те однесе галију богзна куда, да за три месеца није могла изићи на свој прави пут. Кад ветар стане, господар од галије није знао где је и пошавши још мало даље, дође под један град. Кад се чује у граду да је дошла галија из непознате земље, навале многи да је гледају, и један од оних људи који је био врло богат позове господара од галије на вечеру. Кад тамо, али господар од галије има шта и видети: мишеви и пацови трче на све стране и слуге с батинама стоје те бране да не натрче на сто. Онда он рече домаћину:

— Забога, брате, шта је то?

А домаћин му одговори:

— Тако је, брате, увек код нас, да не можемо од тога звериња на миру ни ручати ни вечерати. Још кад спавамо сваки имамо свој сандук, па се у сандук затворимо, да нам не би уши поизодгризало.

Онда се господар од галије сети свога за новчић купљеног мачка, па рече домаћину:

— Ја имам у галији зверку која би то све затрла за два три дана.

Домаћин на то одговори:

— Брате, ако имаш таку зверку, дај је овамо, ја ћу ти напунити галију самога сребра и злата, само ако је истина што кажеш.

После вечере отиде господар од галије те донесе свога мачка, и рече домаћину да лежу без сандука, али они опет не смедну нипошто, него он сам остане тако да спава. Онда он пусти мачка, а мачак кад опази толике мишеве и пацове почне их хватати и давити па све на гомилу свлачити, а и миши и пацови познавши ко је ту, стану бежати куд који. Кад ујутру дан осване, и они поустају, али насред собе велика гомила мртвих мишева и пацова, а по соби слабо је који још трчао, него су извиривали из јама. А после три дана није се могао ниједан ни видети. Онда домаћин за мачка напуни путнику галију пуну сребра и злата. Потом наш путник пође с галијом кући. Кад дође кући својој, дође му стари слуга његов да га пита шта му је донео за онај новчић. Господар му изнесе један мермер камен, лепо отесан на четири угла, па му да:

— На, то сам ти купио за твој новчић.

Слуга се томе врло обрадује, па узме камен и однесе у своју колебу те начини од њега сто. Сутрадан отиде слуга у дрва, па кад се врати кући, а то се онај камен претворио у злато те сија као сунце, сва се колеба од њега светли. Кад он то види, уплаши се па отрчи своме староме господару и каже му:

— Господару, шта си оно ти мени дао? Оно није моје, ходи да видиш.

Господар дође, и кад види какво је бог чудо учинио, онда му рече:

— Није фајде, мој синко! Коме бог томе и сви свети; ходи овамо, ево твога блага.

Па му да све што је год донео на галији, и да му кћер своју те се ожени њоме.




СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ
     МИЛОРАД ПАНИЋ - СУРЕП