Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_







Носталгија | Петар Рајин Васић



ШТА БУДЕ БИЋЕ

(За педесет пету годишњицу матуре)
Бијељина 13.  јун 2015.

Каква је то шума у коју смо ушли?
Наглас неко у чуду тражи одговор.
Откуд ми овдје и зашто смо дошли?
Пљуште питања, жамор и разговор.

Личећи на странце и придошлице,
стигли однекле из времена прошлих.
Стојимо у парку ко покисле птице,
не знајућ' дал' смо дошли ил' пошли.

Није то шума то је наш парк, људи!
Прибра се једна још држећа дама.
Сјетите се младих доживљаја лудих
из веселих гимназијских дана!

Ту смо некада, прије педесет пет,
славили наставак матурске ноћи.
Пред нама се био отворио свијет,
широки друмови којим ћемо поћи.

И отишли смо онда, свак на своју страну.
Учили, радили, гнијезда своја свили.
Сизифовски гурали стијену одабрану.
Не би ли потом у миру пензије трошили...

И шта се то деси? Прекиде је неки глас,
очито жељан да разговор усмјери.
Како је наш вољени град сад дочеко нас,
и јесмо ли примљени у доброј вјери?

Питам се, је ли то исти онај наш град?
Ни гимназија одавно није у својој згради.
Ниједног професора не видимо сад,
а да не кажем како нас гледају млади.

Разреди нам крњи и све нас је мање.
Стрепимо увијек колко ће нас бити.
Листе именика често нам се тање.
Не желимо и нећемо никог заборавити.

Ех, да нам је бар некога срести са ходника,
из Рилетовог доброг старог колектива,
када профа нема барем подворника,
наша добра Ћамка до скора би жива.

Сада нема од њих с нама никог више,
Весна је под његом и с књигом у дому.
Можда ће и нас у мемоаре да запише!
Не дајмо се генерацијском бродолому.

За кусур будућности подигнимо чаше,
шта нам је остало нек буде у здрављу!
Што да се плашимо сутрашњице наше?
Овај диван дан препустимо слављу.

Све вас сада грлим стиховима мојим,
изашлим с поводом из мог скромног пера.
Латите се чаша док овако стојим,
Нек нас грије увијек добра атмосфера!

Шта нас брига за промјене у изгледу града.
И за масу непознатих што улицом шета.
Матурски јубилеј прославимо сада,
Приспјела нам је и та педесет пета!

Збогом меланхолио и алцхајмеру мрски!
Оптимизмом зрачимо што духове тјера.
Стари јесмо ал' знамо бити и дрски,
И пркосно запјевати: „Ке сера, сера“!

¤

ГРМАЉ

 

Нека ми Бог опрости! Помислила сам, Боже, да ли се ово анђео јавља у његовом лику. Ружан споља, а добре душе. Ноге му кратке и криве, руке дуге до листова, шаке ко лопате, прса ко сепет, ушне шкољке велике клемпаве, нос ко тиквица, зуби ријетки широки, уста ”бегове вратнице”. Говори ко из каце.

Ал' да њега не би ко зна шта би са мном било. Зову га Грмаљ. Виђала сам га и прије када сам долазила с тачкицама и боновима по гибиру у задругу. Као да је служио оне “чивије”  што су били власт, “попапучени опанци”. Сви су га нешто довикивали: - Грмаљ, оди вамо! Грмаљ, иди тамо! Ни данас не знам је ли му то било презиме.

И Ђојо који ме затворио и пред'о њему испред Пантине уџере, издречио се на њега: - Грмаљ, закључај је и ти ми одговараш за њу. Тако наређује Богић!

Био је смирај љетњег дана. Чула сам како је окренуо велики кључ у вратима уџере. Пресједила сам сву ноћ на дрвеном сандуку за рубине. У ћошку сам смотрила канту за вршење нужде. Стидила сам се, чуће се напоље, али шта ћу. Ноћ ко година. Задуго послије свањивања, додуше није још било подне, лупао је Грмаљ на врата. Донио ми у војничкој шаљи бунгура и дрвену кашику:

-На, рече, једи!

Мало послије донесе ми воде у крбању. Бог му здравље дао. Разгали ме. Однекле из  куће замириса цигурија. Мину ме жеља, да ми би један филџан.

- Смиљо, сестро, шта то би? Што си затворена?- упита ме Грмаљ.

-Мој брате, - не смједо' да му кажем Грмаљу, можда му се тако ругају па да га не увриједим. Донесе ми, некако пред нашу молитву, мој ђевер Бошко, оловком исписан лист артије. Каже, појавила се света Петка Параскева у Пиперцима код цркве и предсказала да ће се десити велика несрећа пошто се народ престаје молити Богу и ружи свете тајне. Још је ту писало да све треба пет пута преписати и дати у руке правим богомољцима, а ко то не учини стиће га божија казна. Поступила сам по божијој вољи мислећи на здравље и живот своје ђеце.

Не прође ни двије неђеље ето ти Ђоје, онаки каки је, у кожном капуту с пикавцем, љут ко зоља. Каже, Смиљо, идеш са мном. Мјесни народни одбор те осудио на пет дана затвора због преписивања и растурања непријатељског матријала. - Откуд знају да сам ја? - Упитам га. – Он загрми ко свети Илија: - Па само ти од жена знаш да пишеш! – И, ето, затвори ме овде. Нико ме ништа није испитив'о. Ђојо и ти, више ни с ким нијесам причала.

Бог му дао, Грмаљ ме сутри дан пусти. Дошо порано, отвори врата уџере и каже : - Смиљо, сестро, нико још из Одбора није упито за те, ни Богић ме ништа не пита. Иди ти кући, ако буду питали ето мене по те. Не бој се!

Пусти ме мој добри анђео, како онда тако данас. Нико ме више није тражио. Грмаљ је касније умро изненада, више га никад нијесам срела. Често се помолим Богу за његову душу, на сваке задушнице запалим свијећу и моме анђелу Грмаљу.