Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_






Плач ветрова | Мирјана Бекчић
~ песме ~





Мирјана Бекчић рођена је у Београду 17. 04. 1971. године, базајући по Кошутњаку одрастала је у шуми снова. Желела да учи децу, па отворила врата Педагошке академије, научила методике, обрела се у том послу, али не задуго, јер нису проблем деца, проблем су родитељи, па је побегла од њих. Мајка је троје деце, и безгранично учи да њима буде тај бољи родитељ који даје крила. Уписала је финансијски менаџмент, а затим дуго година радила са папирима, водила рачуноводство и бавила се књигама и многим другим лепим стварима. Од 1999. године живи и ради у Котору.

Ових дана из штампе излази њена прва збирка поезије  Не дам ти моје шаренило.



2.

Чујем капи како ударају о прозоре.
Ветрови плачу.

Чујем дивље лупање срца -
хтело би из груди да искочи.
Осећам празнину што се уселила
неспокој који ни осмех
не може да прикрије,
врисак свој чујем безгласни,
у тишину се претварам без суза.



8.

Рекла бих ти од чега сам саздана
Ал’ уплашена устукнем пред питањем
да ли и сама то знам?
Рекла бих ти све истине своје,
ал’ уплашена устукнем пред собом-
да ли туђе очи виде боље?
Рекла бих ти – одведи ме,
не требам одговоре,
засади љубав моју
на зелена поље наде,
тамо нек песма моје душе
заувек траје...



10.

С планине се сјурио  јак ветар,
растерао шаренило лаганих лептира,
однео с крошњи пролећне цветове –
а изгледало је, биће сасвим обичан дан...
Шаком  ми лупао по окнима,
бацао по њима камење, зрневље,
а изгледало је, биће сасвим обичан дан.
Провукао се дивље, бесно
кроз најмање пукотине
у кости се уселио  за трен,
цвилим, а он ликује:
Устани, откриј се несрећо –
напољу се котрља сасвим обичан дан.

 

¤


5.

Смисао у овом бесмислу не налазимо
док лутамо по шареним травама прошлости,
тражећи сетну ноту заборава,
свега од пре.
Претачемо време у невреме,
коцкамо се са сутра и јуче,
заборављајући животарење од данас...
Шта год да нам се нуди заплетемо,
јер једноставно не умемо,
а толико о томе сањамо,
ми - мали Људи,
који би могли бити велики,
када се не би бојали.
Страх је чудо над чудима,
веже нас у свим жељама...


6.

Срећа мирише
на мамине кифлице
на палачинке из старе кухиње
на истопљену чоколаду
на комшијске покошене травњаке
на сунце
на дуње које су нестале са ормана
на поља лаванде
на пса који се мазно мота око ногу
на реку и море
на далеке градове
разнолико срећа мирише...
Она има укус домаће погаче
нарасле до таванице
бораније коју не волим
јутарње кафе
пролећне јагоде
слатко од шљива
летње кише
пахуље
првог пољупца
и прве љубави…
Стварне укусе срећа има.
Хода на стакленим ногама
често невидљива
достижна ал' далека
увек за милиметар измиче
игра се жмурке највише
личи на насмејано дете
трчи, пева, цвета, расте
пада, страда
ал’ опет се из неког разлога враћа
уз своју чудну навику
да долази и одлази
без поздрава.
Декорација је црвена у грудима
видим је у твојим очима
у свим укусима и мирисима
од јуче, данас…
Запамћених за сутра.