Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________1_




Живе легенде | Мошо Одаловић





Мошо Одаловић, српски песник за децу и младе, рођен је 1. априла 1947. године на Косову, у Старом Грацком код Липљана. Основну школу завршио је у Липљану, гимназију у Косовској Митровици, а на Филолошком факултету (тада Филозофском) студирао књижевност.

У приштинском Јединству је радио као новинар, уредник Јединства за децу и главни уредник Ђурђевка.

Добитник је више награда: Невен, Забавникова, Златног кључића града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, a носилац је и Змајевог штапа - почасне награде Змајевих дечјих игара итд.

Важније књиге: Мама је глагол од глагола радити, Друже тата, кућни команданте, Поправљамо низбрдице, Завичајни буквар, Лирски покер (са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем), Где је лампино дете, Жича пчелино чедо, Баба је ту, ја сам у Јапану (роман).

Од 1994. године живи у Смедереву, у својих седам и по ари коначне отаџбине,  како он каже, као слободан уметник.



ВЕЛИКО СЛОВО ЗА ЛАСТУ

Дајте и Ласти велико слово -
као Лепенац, Лаб и Лим.
Ласта је срећа под нашим кровом;
ваљда смо начисто с тим.

Реке су текле па утекле;
оне су безобразне - да знате.
Никад нам нису ни "здраво" рекле,
а ми их чекамо да се врате.

А Ласта наша, Ласта танана,
прелепа прекоокеанска дама,
донесу нам крила лагана,
и сва од среће плаче с нама.

Ласта је сунце под нашим кровом,
ја бих је частио великим словом.


БАШ ЛЕПО


У животу животуљци,
корачају путем својим;
дај, запиши, па подвуци --
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ!
 
Свако јутро које сване
урачунај у дан више;
кажи дану: Хвала, дане,
ШТО МЕ ЧУВАШ И ШТО ДИШЕМ!
 
Имаш Сунце, небо плаво,
цветно поље којим ходиш;
мућни својом здравом главом --
ШТО ЈЕ ДИВНО КАД СЕ РОДИШ!

Све је вечно што Бог створи.
Хвала, Богу и свецима.
Сваког дана изговори:
БАШ ЈЕ ЛЕПО ШТО МЕ ИМА!
 
У животу животуљци,
корачају путем својим;
пиши читко, па подвуци --
МИЛО МИ ЈЕ ШТО ПОСТОЈИМ



МА КАКВА ДИВОТА

Мајка ме стално купа.
И стално иста штета.
Мало мање ме купа,
а више излупета.

Прстом провери воду.
За секунду ме свуче.
Згужва ме као крпу,
па штипа, гребе, туче.

Сапун по мени лети
ко на Олимпијади,
а свуда ме стамота -- 
и спреда и позади.

Руке јој као миксер.
Од мене прави пену.
Зар тата није могао
да нађе нежнију жену?

Баца на мене пешкир
као на палог боксера,
па брише, цеди, стеже
без правила и смера.

Ево ме, летим у кревет!
Откуд ми ове гаће?
Зар ме је већ обукла;
обукла, него шта ће...

 

¤


МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити -

мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити -
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити -

мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити -

мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити -

мама је глагол од глагола радити.


МОЛИМ ТЕ, ЧУВАЈ СЕ

Ено мајке на прагу са чашом воде,
загледана у југ — кобајаги у роде.

Рецитује срећу, па воду за мном проспе,
а поглед јој далеко — до праунука доспе.

Као да полаже заклетву, руку на срце ставља,
буди ми као дрен, пуцај ми од здравља!

Нека ти све тече лагано као вода,
са Сунцем подруку до стотог года!

Дала ми бели лукац, имам га уза се,
однекуд чујем: МОЛИМ ТЕ, ЧУВАЈ СЕ!

Ено је у пољу смиља и босиља,
ено је с твојом мајком — и она благосиља.



БАЛАДА О ЗАТУРЕНОМ ДЕДИ

Бол болује болан Болеславе.
Нити куће, нити школе гледа.
Преврнуо планине и траве,
негде му се затурио деда.

Питао је и лава и мрава.
Прелистао атласе и мапе.
Плави ветар тугу развејава,
нема деде ни дедине капе.

Реци, реко, рекама и мору,
реци води куд год вода броди —
Болеслав је плакао пред зору,
да се деди нешто не догоди.

Лети, ласто, и деду намами,
лети, лети као Сунца жишка;
нађи деду или га позајми —
можда неко има деду вишка.

Бол болује болан Болеславе.
Нити куће, нити школе гледа.
Преврнуо планине и траве —
негде му се затурио деда.


ВАНЗЕМАЉАЦ

Под мој прозор
дође Ванземаљац!
Ја га питам:
— Са које планете?
Тад наиђе
Миле милицајац
и рече ми:
— С ким то причаш, дете?

Наста тајац,
оде
Ванземаљац,
остадосмо
ја
и
милицајац!
Како сада
да објасним свету;
Ко
уопште
верује
детету?