Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________10_
  Песници-наши савременици
http://www.knjizevnicasopis.com/broj-2


 

¤


 

ЉУБАВНО СИРОЧЕ

Рођена сам у сиромаштву
у дому празном, зидова голих,
без осећања, без топлине,
за љубави мало као за живот се молих.
У ципеле броја већег
улазила сама,
смејала се и плакала
у хладноћи безличних дана.
Болела ме је самоћа,
болела ме је хладноћа,
црне ноћи – дани још црњи,
нежност коју ми нису дали.
Зато, нека те не чуди
што дрхтим и плачем док љубиш ме
док душа твоја за љубав ме моли
јер мене само још доброта
може да заболи.

~Славица Саки Антонић~


  
 КИША 

Хиљаде малих мехурића
хиљаде кишних капи их прави
грми, сева и мрак се спрема
опушта и чини мир ми у глави.

Ко јецај гласни који се оте
као зрак сунца у густој тмини
изгледа бука из сивог неба
што мира не да пустој тишини.

И вода која живот значи
прелива капи у дивљу реку
слива се с крова, и клизи даље
почиње живот, поклон човеку.

Облаци сиви, густи се роје
затим се склоне ко да се боје
проспу капи па се повуку
у нову далеку кишну луку.

Затим се сунце поново јави
остане земља умивена
споји се земља са небом плавим
дуга их веже за сва времена.

~Пабло Гршљански~


¤

 
 СЛАП 

Остављамо прозор отворен ноћу и срце
Годинама. Као богови утишани гледамо
Горе звезде бремените док се светлост
Стропоштава у море без звука који би
Могао да залебди над камењем жала.
Светли једно око на небу, друго не
Познајем, несанице нас муче док старимо
Мислећи на смрт и пут. Још смо привидно срећни
Мислимо на звезде и остављамо прозор
Отворен да бисмо гледали горе.

Ми често и не слутимо у тој тишини слап
Месечине, као љупкост жене кад се укаже
С меким цртама тела, кажем, ми и не
Слутимо слап светлости који нас
Злослутно заноси и уништава.


~Јовица Ђурђић~


 
 ПРИЧА 

Остаће прича танана 
и фина. 
О ријеци. 
Неко ће је 
можда испричати 
дјеци 
и Ти и ја бићемо одјеци 
чуда што се догоди. 

Ништа ми не значе 
километри чежње ове, 
ни пчеле – мисли моје. 
Златна казаљка куца 
и куца... 

Сунцем вођена 
зором рођена 
Тобом слуђена 
остајем! 

~Енеа Хотић~


 
 НОЋ 

 Душици 


Ноћ пада, тишина свугде
и прве звезде се пале,
само се жубор реке чује
док месец пресијава вале.

Злаћен цичи са висина
и кроз облак се поткрада,
засуо је даљине планина
и сипи месечина млада.

Смаградне су одахнуле горе,
нема људи, дневне буке,
росне траве о љубави зборе,
природа је раширила руке.

Нестаје што човек створи,
нестају ране које земљи даде.
Градови, села, путеви у гори,
све ишчезну и у бездан паде.


~Небојша Бошковић~





 
 ИЗМЕЂУ 

Трен никада вечност неће бити, 
као што младост нећу вратити, 
ни грехе да окајем, 
већ да их познам у звецкању 
новца у шеширу просјака, 
змија сам, бежим, 
немој да ме нагазиш, 
у свежем орању душе 
посејаћу мисли велике, 
пустите ме да одћутим речи, 
не прелазите очима вашим 
као прстима по жицама гитаре, 
раштимован сам ја за разговор, 
време не копни, 
већ се захуктава као локомотива, 
не чекај га у тунелу, 
ту где те увреда речи чека, 
наслушали су се многи зидови 
мојих речи које су текле 
са извора срца, 
кад клекнем, нисам посрнуо, 
можда се Богу молим, 
зато не убијте ме 
јер грех, терет света понећете, 
у смраду никотина, 
болном главом од вина, 
мислио сам ја, 
да трен никада вечност неће бити, 
као што младост нећу вратити, 
само да с осмехом остарим... 

~Небојша Ђурђевић~



НЕМИРНА СЕНКА ДЕТИЊСТВА
 
Из којих дубина гласом чедним звониш 
На игре невине плаве позиваш сећања 
Несташне чупаве врбаке нашег детињства 
Вирове узбуркане нашег одрастања. 

Немирна сенко мог детињства 
За тобом неуморно трчкара 
Усамљена тужна девојчица 
Изгубљеног дечјег краљевства 
И маше ти крилима она штиглица 
Што смо је спасили од зиме. 

Сада те вадим из безнадежне тмине 
Немирна сенко мог детињства 
Да болно оживим негдашње топлине 
На обали реке низ коју весело плове 
Наши шарени, папирнати бродићи 

Уз звуке милогласне свирале од зове 
А у дубинама рибе стрпљиво чекају 
Удице замршене међу грањем иве 
И стопе босе, дечије у блату утиснуте 
Безбрижне кораке радосно живе. 

Негде у облацима можда још светлуцају 
Свици у летњој ноћи што си их ловио 
Да би тршаву косу девојчице украсио 
Док је вешто она крила твоје несташлуке 
И чувала тајне постојано као стена. 
Немирна сенко мог детињства 
Да ли је могла да те спаси љубав њена? 

~Зорица Савић~


www.knjizevnicasopis.com/broj-2/10/mala.gif


 
 ГРЛИЦЕ 

У собу ћутања
донеше ми семе песме
и на раме
самоћу.

~Бора Д. Симић~


¤

 ПУТОВАЊЕ КРОЗ ВЕЧНОСТ

Кроз разне светове сам путовао, 
не би ли пронашао љубав, 
са којом би делио вечност. 

Сада, ко би то могао рећи, 
да се она могла крити управо овде, 
у овој умирућој, и толико тамној Васељени. 

Та искра светлости и доброте у њој, 
јесте оно што ме је привукло, 
и сада знам да – она је та! 

Гле, и она је овде залутала тражећи љубав; 
пристала је да путујемо заједно кроз вечност, 
јер и она сада зна да – ја сам тај! 

~ Стари Словен ~




 НИЈЕ  ЛАКО

Није баш лако сваког јутра
Правити исте покрете
Столица на којој седим
Окренута је према планинама.
Прозор је отворен
Ако се птице предомисле.
Није баш лако вући се даном
Истом стазом, са истим мислима,
Носити твоју љубав као терет, бреме,
И успут се плашити да га не испустим.
Кукавица каква сам увек била –
Ни педаљ ван оквира,
Ни врхом у туђе поље.
Није лако молити се да те мимоиђе
Ужас лепшег дана.
Водити је под руку,
Смешити јој се а не заволети је
Није лако.


~ Јасна Ђурђић ~