РЕДА МОРА БИТИ Ако те не буде било, има да те нема, то да знаш! Нико не умире тек онако, што му се умире. Свак’ умире да би му неко дош‘о. И ја сам за живота био другима, па је ред да и мени дођу други. Кад би’ знао да ми нико неће доћи: не бих умро, макар живео хиљаду година. Сад живим за инат онима што ми вичу: “Дабогда умро! Дабогда црк’о!” А после ћу да умрем за инат онима што ми вичу: “Нек’ живи! Заслужио је да се мучи!” Биће по моме, па како год буде! Живео ја, или не живео… Све ћу да урадим због других! А не дођу ли ми – кукала им мајка! Сву ноћ ћу им у сан долазити! Неће ми се, мајци, ваздуха надисати! Крви ћу им се напити, где ме нигде нема! Шта сам се ја отрошио идући другима. И сад да негде сатрунем, и да ми нико не дође… Не иде то! Има да ми дође и кога знам, и кога не знам! Пола од оних којима сам ја био - не знам! Али не могу да кажу да им нисам био! Пола од оних које знам, а којима сам био, очи би ми ископали да им нисам био! Ја знам за ред! Иди свакоме, надај се свакоме, не бој се никога. Умрети се мора. Па кад већ мора – реда мора бити! А, вала, ћу ја више са’ранити њих, но они мене! ‘Оћу, свега ми! И то је ваљда неки ред!

БИВША БРАЋА - Бејасмо ли ми, оно, некад браћа? - Богами, јесмо! - Па, шта би то? - Ништа. Би шта би. - А јесмо ли још увек браћа? - Ко што видиш, нисмо. - А што, побогу? - Зато што смо браћа. Нисмо муж и жена, па да се размножавамо. - Значи - данас јесмо, сутра нисмо? - Баш тако! Ако смо браћа жене нам нису сестре. Ако ми трпимо због њих,          не морају и оне због нас. Нека бар оне буду срећне, ако ми већ нисмо. - А ’оћемо ли опет бити браћа? - ’Оћемо, како не! Чим нам жене постану сестре. - А што их не бисмо посестрили. Нек’ буду сестре, шта фали? - Јес’, па да ми један другоме очи ископамо. Оне да се госте, а ми да се глођемо. Овако је боље, свако једе из свог тањира, свако спава са својом женом,   и мир у кући. - А кад бисмо ми њих најурили? - Па да се у’ватимо руку под руку, ко два педера? - Не, но ко браћа. - Касно је сад да будемо браћа.  - Како касно, мајку му! Родила нас једна мајка, подигла нас једна кућа… - Ал’ хтедосмо сваки своју жену. - Јебем ти божју жену! Шта учини од човека?! А како би било? - Не вреди. - А што не бисмо? - Не вреди… - А кад би некако? - Не вреди. Ми смо бивша браћа, а оне су наше жене довека. - И шта ћемо сад? - Ништа. Женицу под ручицу, па сваки својој кући. - Значи - нема наде. - Има. Ал’ не смем да ти кажем.  - А што побогу? - Да не постанемо опет браћа. - А што побогу? - Онда ћеш ти пожелети моју жену, па ћу ја пожелети твоју жену… И онда опет нисмо браћа. - Него шта смо? - Стока. - Е, јеби га!