Суштина поетике
КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
__________________________________________________________________________________________________________________13_
<<назад




 Осамдесет година Бранка Миљковића 


www.knjizevnicasopis.com/broj-2/13/miljkovic_branko.jpg
Бранко Миљковић

је рођен у Нишу 29. јануара 1934. године. Године 1953. се преселио у Београд, у који је дошао са већ написаних стотинак песама, проводи наредних 8 година покушавајући да се истакне у поезијским круговима, пише песме  и бори за њихово објављивање.
Убрзо по доласку уписује се на Београдски универзитет, на Филозофски факултет, и ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попа и Иваном Лалићем.
Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Међутим, његов успех код младих је био очигледан и пет његових песама је објављено у познатом часопису Дело, чији је главни и одговорни уредник у то време био нико други до Оскар Давичо. Убрзо потом следи његова прва колекција песама 1956. године, под називом Узалуд је будим, и била је успех код публике као и код критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Према Миљковићу, он је једног дана посетио свог комшију у Нишу и видео на зиду слику његове преминуле сестре. Он се заљубио у слику са девојком, и у њено име написао ову песму, за коју је касније говорио да је тријумф песника и живота.
Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије.
Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа.
Крајем 1960. се преселио у Загреб, а 12. фебруара 1961. године нађен је обешен у парку, у центру Загреба.

Збирке песама:
Узалуд је будим (1957), Смрћу против смрти (1959), са Блажом Шћепановићем, Порекло наде (1960), Ватра и ништа (1960), Крв која светли (1961)

Преузето са сајта Поезија суштине


¤



ПЕСМА ЗА МОЈ 27. РОЂЕНДАН

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!

Веровао сам у сан и у непогоду,
У две ноћи био заљубљен ноћу,
Док југ и север у истоме плоду
Сазревају и цвокоћу.

Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
А пољупцу је место у паклу.

И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
Повраћајући и ја ћу у рај ући.

За пријатеље прогласио сам хуље,
Заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
Молићу се побожној води



¤


ОЧАЈНА ПЕСМА

Полет је насиље, недоучени дане;
Небо је дато под наполицу лажи.
Куда ћу? шта ћу? свуда ме ноћ тражи;
Пси ме рецитују и глуве пољане;
Цвет и птица ухваћени су у лажи!

Ми знамо окрутности преране слободе
И сан по мери ноћи кад нас такао,
Кривотворну зору којој пишу оде
И силазак у срце ко силазак у пакао
По љубавно ђубре уз сјај непогоде.

Душо, животињо коју прати сета,
Упознај нас с мразом који пише песме;
Шумо тешка римо накрај бела света,
Зар зло побеђено ни запевати не сме
Пред новим злом које почиње да цвета?!

Мисао која не уме да мисли
Завлада светом. И сада је касно
Било шта рећи што би било јасно
И човеку и птици под којом смо кисли
И мртвима који иструнуше часно.



ЗАЈЕДНИЧКА ПЕСМА

Одвећ смо млади па нам пева знање
Одвећ заљубљени да бисмо живети знали
Одвећ маштовити за светлости дање
Једемо све што лети нисмо пали
Све смо богатији што имамо мање

Неправда има песничкога дара
Истина је лепа ал док не остари
Песме нам немају памети ал имају жара
Птица ко досетка над њима крстари
Погрешно узета реч једна чуда ствара
Нечитак свет

Певамо не бринући за смисао и ред
Болест нашу лече поређења смела
И тако побеђујемо горчину и јед
Док смешан цвет и неопрезна пчела
Претварају време у опори мед

Не требају нам мисли да живот ублаже
Ко пливач низ страву верни смо невери
Од правог пута лутање нам драже
Не меримо јер ноћ закида на мери
И јасност више нема шта да каже
Нечитак је свет

Ми певамо да се постиде роботи
Тупоглавци довршени за намеру свесну
Против свега смо што хоће да кроти
И мада више воли борбу него песму
Наше нас срце још не осрамоти






ЉУБАВ У СЕПТЕМБРУ


Ноћ се звезда у зени...
Месец пасе над реком
таму. Нежност у мени
хтео бих дати неком

Вру жеље ко млада вина
Љубав крв нежно таласа...
Сања крај мене тишина
драгање њеног гласа.

Хтео бих поглед јој зелен
ко бојен ведрином далеком.
Месец сребрни јелен
пасе таму над реком.