Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________2_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
  

 Умјетнички и васпитни утицај Андрићевих дјела
на ученике у основној школи 



Пише: Енеа Хотић, професор српског језика

„Живот је несхватљиво чудо јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто као на Дрини ћуприја“.  Ова Андрићева мисао увијек подстиче на размишљање, не само нас, одрасле људе, већ и дјецу која се са његовим текстовима срећу у току свог школовања још од основне школе. Прилика је то за наставнике српског језика да се запитају какав васпитни утицај имају дјела Иве Андрића на ученике којима предају. Но, прије свега треба се осврнути на њихову умјетничку вриједност која је неоспорна. У шестом разреду ученици се срећу са Андрићевим лирским записом „Мостови“. Све оно што су и чули од родитеља и околине, која у Андрићу види непресушни извор мудрости, кроз овај текст ученици могу и да потврде. Мост као симбол повезивања, мост као симбол људске потребе да пружимо руку један другоме, мост као танана фина пређа између свих оних који се душом препознају, јер она је доступна свима који умију да у овим на махове тешким временима загрле једни друге свиме што се голим оком не види, а осјећа се итекако, дамарима, погледима и чврстим стиском руке што помоћ тражи.

Корачање Адрићевим друмом се наставља кроз приповијетку „Аска и вук“. Умјетност је непоколебљива и у Аскином плесу постаје свевременска. Њена преданост шаље поруку и ученицима и наставницима  да треба  свакодневно да препознајемо оно добро у ова вучја времена. Нека школски дани и све оно што заједно пролазимо и радимо буде налик чувеном Аскином плесу којим је припитомила противника. Слиједе приповијетке „Прича о кмету Симану“ и „Коса“. О љепоти и јасном изразу Иве Андрића говорили су многи, оно што је задатак наставника је да ученицима демистификујемо његову реченицу, да они, читајући његова дјела,  богате свој рјечник и сходно томе буду описмењени на прави начин. Међутим, значењска улога приповиједака и текстова нашег нобеловца са којима се срећу ученици у свом деветогодишњем школовању је пресудна. Истрајност Симанова који је непоколебљив да се избори за правду јесте вриједна пажње, баш као и сугестија да борци за правду у погрешним временима нису увијек осуђени на успјех, бар не тад када ту борбу воде.  Њихов напор је удјенут у вјечност и свакако представља допринос оној крилатици да је правда спора, али достижна. Ту се види и сличност са приповијеткама и јунацима Петра Кочића, те се у вишим разредима та веза треба и успоставити у поређењима ликова и сутуација. Приповијетке Иве Андрића о дјеци су значајне јер пружају могућност да се ученици поистовјете са јунацима, дјечацима који пролазе кроз сличне ситуације баш као и они. Књижевно дјело  има своју вриједност само ако ученици могу да препознају нешто за себе, било да се поистовјете, било да виде да јунаци који се појављују и немају сличности са њима самима и кад могу те своје ставове да искажу на часу поштујући ставове других који се можда и разликују. Нисте ни свјесни колико тога и наставници науче од својих ученика у таквим разговорима. У томе јесте љепота умјетности, јер она није једносмјерна улица. Нисмо принуђени да будемо истомишљеници, али смо дужни да поштујемо ставове других кроз развијање критичког мишљења у разреду. Морам рећи да су ученици деветог разреда обиљежили годишњицу рођења Иве Андрића деветог октобра тако што су израдили пано, заједнички пано, који се допуњава његовим мислима сваки дан. Одабрали су цитате Иве Андрића који су им се највише свидјели и писали су саставе на ту тему у оквиру првог школског писменог задатка. Резултати су ту. Андрићеви цитати су схваћени на начин сваког од њих. Мислим да је то највиша степеница разговора о Андрићу у основној школи. Када ученици у цитатима Иве Андрића пронађу ситуације из свог живота и проговоре о њима кроз призму Андрићевих ријечи, то је велики успјех. Наставник је ту да буде као знак поред пута, да подстиче ученике да што боље „истешу“ своје мисли, а самим тим употријебе и одговарајуће ријечи да искажу своја осјећања, запажања. Констатација једног дјечака да ће се он борити да дођу времена да паметни људи попут његовог дједа проговоре, да будала зашути, сиромашан се обогати, а фукара нестане, јесте можда и преоштра, али говори о томе да је Андрићева мисао : „ Дођу тако  времена када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати“, схваћена како треба. У временима која су онаква какви су и људи у њима, тешко је говорити о моралу и истини као највишим идеалима, али је могуће. „Истина је по средини срца“, рекао је Иво Андрић и управо та његова, не баш толико употребљавана мисао била је мото и циљ коме стријемимо. Сама чињеница да су ученици показали да могу правилно да протумаче ове ријечи нашег нобеловца, представља велики успјех. Кажу да знају да је стварност прилично сурова и да је истина нешто чега нема довољно, но, спремни су да ослушкују своја срца и срца људи око себе и да тако дођу до спознаје правих вриједности. Ученици су дорасли да тумаче Андрићеве мудре мисли.  Нека им ова прича о Андрићу коју ће понијети у живот из основне школе буде свјетионик у данима који долазе. Шта више пожељети од тога! 

¤