је шпански песник. Рођен је 1881. а умро 1958. године Нобелову награду за књижевност добио је 1956. године.
ДА БИХ ТЕ ВОЛЕО
Да бих те волео, судбини предао сам своје срце. Више се нећеш моћи ослободити више се нећу моћи ослободити од кобности те љубави!
Не мислим на то, не осећаш то ја и ти смо већ ти и ја, као море и као небо, а небо и море постоје без своје воље.
- Препевао Никола Китановић
САМОЋА
Сво си у себи, море, па ипак
како си без себе, како само,
како далеко, увек, од себе самог!
Отворено у хиљаду рана, сваког часа,
као и моје чело,
твоји валови одлазе, попут мојих мисли,
и долазе, одлазе и долазе,
љубећи се, растајући се,
с вечним упознавањем,
море, и непознавањем.
Ти јеси а не знаш,
срце ти удара, а не осећаш ...
Каква потпуност самоће, море само!
_________________
италијански песник, рођен 1896. а умро 1981. године. Нобелову награде за књижевност добио је 1975. године.
*
* *за К. Мислим опет на твој осмех: он је за ме бистра,
низ кршевита жале случајно бризнула вода,
огледалце у коме бршљанова цваст титра;
а над свиме загрљај ведрог небеског свода.
То је моје сећање; не знам рећи да ли се
на твом лицу слободна душа чедно огледа
или си од луталица које светско зло разједа
и своју патњу свуда као амајлију носе.
Али ово ти могу рећи: твој замишљен лик
ћудљиве срџбе у талас спокоја урања
и лице се твоје помаља из мог сивог сећања
право попут младе палме пропет врх.
- Са италијанског превео: Милан Комненић
|
| ЧАСОВИТИ ПОВРАТАК
Боже мој, каква, каква ли је била?
Срце лажно, авети неодлучне! -
Је л’ била додир лахора кад дуне?
Ил’ пролећа у бегу брза крила?
Била је тако прозрачна и лака
ко семе на ветру … Невидљива
ко што је осмех кад се у смех скрива.
У ваздуху мутна ко дрхтај барјака.
Барјак и осмех и семенка мала,
пролеће јунско, лахор из даљине …
Луда ли и тужна твога карневала!
Променљивост твоја у ништа се скрила
- о сећање слепо, о пчело горчине! -
Не знам што си била, а знам да си била. |
ТУГЕ
Сиви спој слепих часова опкољава нас и лови, као таласи, као облаци, грозоморни, тешки, као туге, којим нас дарују. Где смо? Шта хоће ове туге? Зашто нам прилазе, и куда воде... Увек исте, на исти начин. Нагота им толика да то више и није. На нејав и на ненад лице, и на студ, који ништа не нуди, и ништа не чека. Нити их убијамо, нити нас убијају! Само расту, без предаха, у не знам шта, без ичег у шта би зуриле, и слепе...
|
------------------------------
*-*-*
Често сам живљења сусретао јад:
пресахли поток о жубору снатри,
лист који се грчи принет ватри
и коња посрнулог пад.
За добро не знадох сем чудеса
које божанска откри Равнодушност:
кип који је тонуо у учмалост
поднева, облак и соко винут у небеса.
ВЛАДАР СВЕТКОВИНЕ
Не знам где је владар светковине,
онај што господари
светом и другим сферама.
То што примећујем зурећи кроз прозор
не знам је ли светковина или кланица.
Ако је тачно да коњ
види човека скоро двапут
већим, онда људско око није довољно.
Можда је вечни
мрак сустао, сине из њега
понека искра. Или се етерска светлост
узмутила схватајући
да је неподношљива.
Или владар није свестан својих чини
или се може њима хвалити
само у хомеопатским дозама.
Али на његовом престолу једног ће дана
зацело засести туђа гузица. А и време је. |
|
