Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_



Кочићев часопис "Отаџбина"






   Припремила: Јелена Глишић







Петар Кочић је рођен 1873. године у Стричићима, Босанска Крајина. Књижевник из времена Аустрије у Босни, који се у први мах појавио са више патриотизма, него литературе, и са више намјера него инспирације. Изгледао је више као босански устаник, него босански писац, и човјек за мегдана, а не за медитације, и јачи на кубури него на перу. Нико није очекивао да ће једнога дана Кочић направити преврат у српској новели, него да ће побунити људе у Босанској Крајини, и попалити турске чардаке. Цијела мушка појава Кочићева одавала је борца и кавгаџију. Његов висок стас био је пун невјештих покрета, као у човјека који добро сједи у седлу, али не умије да корача по тротоару. Његове су руке биле дугачке као у звонара, а очи широке и унезвјерене, као у ловца на лавове, а не на зечеве или јаребице. Имао је глас који је виче трубио, него изговарао људске ријечи.

Петар Кочић је био писац бунтовник каквих у нашој књижевности није уопште било прије њега, нешто налик на руске писце револуционаре који су писали по казаматима.

Гимназију је учио у Сарајеву па у Београду. Славистику је апсолвирао у Бечу; службовао је у Србији и Скопљу, а по повратку у Босну дуго је био без посла. Осуђиван је и тамновао је у Бањој Луци и Тузли. У Бањој Луци, 15. јуна 1907. године, покренуо је лист Отаџбина који је често забрањиван. Почео је пјесмама, али  убрзо прелази на прозу. Главна дјела су: сатире Јазавац пред судом, Суданија; приповијетке Јазавац пред судом, Мегдан Симеуна Ђака, Зулум Симеуна Ђака, Прави мегдан Симеуна Ђака, Мрачајски прото, Јуре Пилигран и Јаблан.

Петар Кочић је умро млад, 1916. године, сатрвен једном страшном болешћу (умро је у душевној болници у Београду). Стога је за наше књижевно покољење овај губитак био преломљен мач и замукли глас побједе, и наша изгубљена битка.