КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________6_
Поезија наших дана
БЕЛУТАК
Превише сам будна. Превише постојим.
И како да вичем, када гласа нема!
Ово више није оно моје време,
згрудвала се стварност, мреном прекривена.
Белутак из снова испливао ноћас,
а стишана светлост дрхтала полако.
И река је моја потекла уназад,
превише сам будна, превише је јако.
Прејако се шапат спустио на ране,
ту већ хорда злобних копитама гази,
И гле, како плута тај белутак јадни,
одолева виру и његовој снази.
Превише сам будна, ноћас и занавек,
превише ми слика у очима спава,
чак чујем да шуме слапови усахли
увиру у тмину, где самује глава.
~ Јелена Цветковић ~ ХОРИЗОНТ Тамо, где вода грли облаке загрлићу тебе; уз сву радост исцеђену и љубав обогаљену, уз сву мушкост заробљену и пустош што не рађа. Тамо, где вода узима од неба, узећу тебе; где су све линије стопљене у једну и сав пепео на једном месту почива. Тамо, где робују и самују, они напојени горчином времена, они што грех правдају причом о сновима. Taмо, љубићу тебе. ~ Дејан Ристић ~ ПУТНИК
Моје ноге чекају на станици Савијене испод клупе старе На ципели одвезана пертла Али оне за то и не маре Дочекаше аутобус тешки И уђоше – посрћући мало Све што с њима није хтјело ићи Путем им је из џепа испало Усамљене оне још лутају Излизаних ђонова и снова Траже оне - уморне и тешке Изгубљене ствари из џепова. ~ Jелена Глишић ~ КРАЈ Воз. У возу јутро. Путује. Купе прве класе Са црвеним седиштима. Тишина Са шеширом црним Злослутно ћути. И опет јутро И тишина која грли кришом Уснуле сапутнике. Станица. Воз не иде даље. Силази јутро, Тишина, Дрвореди, Снови, Жеље. Истина се топи На перону И отиче у оближњу бару. Остаје човек Кога више нема У возу пустом Као изгубљено дугме Осуђено да га Нико никада не нађе. ~ Бранкица Вељковић ~ | ¤
ФЈОДОРУ МИХАЈЛОВИЧУ ДОСТОЈЕВСКОМ
Чудесни ч(ел)овјече, жезаоче срца,
Пророче што једном, земним шаром ходи,
Ти што созерца миријаде мирова,
Ко звани Апостоли, многе улови.
Јаспис су, и златна, богомишља твоја,
Заблудјело чедо враћа своме Оцу,
Предосјетих једне хладне ноћи, Творца,
У лавини сумњи завапих, Осана!
Твоја ријеч има, ту моћ преумљења,
Назирем муку и љубав коју носи,
Чудесни ч(ел)овјече, жезаоче срца.
Замишљам те, тугом просветљена лика,
Улазиш благ, у дан вјечни без кајања,
Пророче што једном, земним шаром ходи.
~ Саша Кнежевић ~
МОЈЕ ВРИЈЕМЕ
За чекање времена немам, све брже тече вријеме живота, сати мјере пролазност времена, само сам тренутак у времену, понекад губим контакт с временом, често ходам по рубу времена. Потрошено вријеме не могу вратити, нити купити комадић времена прошлог, крадем животу своје вријеме, лагано бројим године, кораке, уздахе, провлачим се између звијезда и облака, хватам залазак сунца у смирају дана, грлим свијет скупљен у капљици росе, клечим пред раскошима земље. И кад шутим, ја говорим, и кад очи затворим, све видим, чујем кораке који не долазе, осјећам додире и кад их нема гријем се близинама и кад су далеко, скупљам године по ћошковима, неке намјерно губим, друге урамљујем често побјегнем у скровиште срца, наслоним главу на крило времена, чувам пирамиду снова својих могли би је срушити вјетрови. ~ Милица Лесјак ~ ПЕСНИКОВА ЉУБАВ Просу пред њом шаку стихова, хиљаду речи дугиних боја, понуди заклон од сибирских зима и своје руке баш њеног кроја. Но она беше одвећ рањена, нежност јој страна и кад се нуди, у мраку ипак признаде себи да птиче јој дрхти унутар груди. Заискри осмех, лице разведри, сан се у јаву претвори сасвим. Паде и последњи зид заклона, сад се и видик учини јасним. И као да исте мисли претачу једно у друго бесрамно, страсно. разговор један – настане песма, говор сувишан, постаје јасно. Али страх бану к'о незвани гост, у срце њено немир се сели, нестварно лепо сувише све је, Бог бира друге кад срећу дели. Зима од које хтеде да бежи у његово крило као свој дом, окова мразем срце и речи, направи глави и души лом. Нестаде верса, заћута рима, муклине певају између њих. Он сања будан боју тог ока и чека да опет потече стих. ~ Гордана Димитријевић ~  |
