Сјенима мајке Смиље и оца Раје 

Почело је круњење ћошкастог зрневља дана и четврте календарске године у избјеглиштву. Дио избјегличке породице смјештен у ниским приземним, више подрумским, просторијама петог изнајмљеног стана од како су напустили свој, некад много вољени, град и удобни простор живљења. Нерасположење им се све више осјећа, као трули кромпир у стану који никако да открију гдје се налази. Стрпљење посустаје у ишчекивању побољшања избјегличког статуса или наде за крај рата. Осим тога дани и мјесеци пролазе а нема позива из Канадске амбасаде гдје су тражили пријем због виза за исељење. Предали су захтјев и речено им је да ако буду позвани биће то и знак да је рјешење позитивно, ако не буду ни за мјесец-два, значи да су одбијени.  

Јутро почиње ситним трзавицама. Расправљају често о потпуно безначајним стварима. Крупније проблеме запретавају. То прави свакога од њих још нерасположенијим. Послије сваке расправе он, глава породице, као да је добио нову серију удараца по тијелу и души. Понио би увијек неко ново бреме или је то оно исто само сваки пут теже. Никоме још није био саопштио да су га прошле недјеље војни полицајци на пијаци гдје је радио легитимисали и наредили му да се јави у војни одсјек општине у којој је рођен, иначе ће бити сљедећи пут ухапшен.

– Господине, у твоме родном крају се ратује а ти се шеташ овде и уживаш! Имаћеш посла с нама и ти и остали чланови твоје породице ако се хитно не јавиш надлежним војним органима!

Викао је на њега намргођени војни полицајац док му је враћао избјегличку легитимацију. 

 – А што уживам! Отело му се.

И напокон, дубоко утонуо у размишљања и у, за тијело прилагођено, сједиште аутобуса као да је говорио сам себи: Ето ја Раб Божји, Дико Оканов, одлучих нагло да напустим ону избјегличку патњу у милионском граду и предам се на милост и немилост нашој команди грађанског рата у завичају! Питам се шта све човјек може да искуси у свом кратком боравку на овом излету који се зове живот? И шта је уопште живот? Да ли је то оно парче дјетињства које само из ове даљине личи на безбрижност, на ведра јутра пуна росе и болних пукотина од росе испод ножних прста, али и топлоте излазећег сунца. Па оне зимске игре у снијегу и крављење у загријаној соби, уз родитељску његу и критику, у окружењу распјеваних знакова природе?

Или је живот само онај  период школовања, дугих пјешачења, другарства, одавно заборављених и најлакших брига, безразложног страха од наставничких укора, слабих оцјена и лијепих честитања послије подјеле свједочанстава. Па тегобе ванредног студирања уз рад, учење ноћима, стрепње пред сваки испит и неке благе празнине у тијелу и души послије успјешног полагања? Ко би то знао?!

Ипак је најљепше било у оном пријератном раду и породичном животу, у праћењу дјеце и њиховог развоја од самог рођења. Па бриге у периодима стасавања од пубертета до младалаштва, облачења, школовања...

Тим и таквим питањима и дубоким мислима започео је Дико своје путовање, сједећи поред прозора аутобуса, а истовремено је прелазио путевима дјетињства, преко ране младости, па онда кроз дивна маштања као да жели да оживи срећне дане и године  у граду жељеза, просвјете и културе, с породицом. Пролазио је животом испуњеним плановима, амбицијама, сновима...

Нагло је одмахнуо руком и одлучно одбацио навируће мисли из тог појачаног круга  нападних асоцијација. Окренуо се природи која је окруживала друм. Пажњу му задржа једна лијепо уређена авлија са свим зградама и воћњаком одмах уз авлију.

Почео је још боље да посматра предјеле кроз које су пролазили: на први поглед монотона равница која окружује друм, али пуна занимљивих садржаја. Па онда непрегледна поља зелених тепиха пшенице. Биће опет довољно хљеба! Наметну му се мисао како завиди сељацима на њиховом уравнотеженом животу и сталном контакту с природом, нарочито на гајењу животиња. Па се одмах сјети историјских догађаја, страдања српских сељака, Сремског фронта...

А кроз мачванска села подсјети се на ликове из дјела Лазе Лазаревића и Јанка Веселиновића... Црна Бара, Црнобарски Салаш... па онда Егон Ервина Киш, као да га види како записује и шаље своје репортаже са ушћа Дрине... Запиши то Киш...

А кад му и свега тога би доста загледа се у унутрашњост аутобуса и у ликове људи око себе. Неки су дријемали, други будно пратили вожњу. Затим аутобус уђе у кривине, па путнике изненади кочење уз шкрипу и нагло стаде.

– Као да вози стоку, прогунђа неко.

- Стигли смо на мост, повика кондуктер, ово је граница, припремите личне документе и да пријавите ако имате нешто за царињење! Чије су оне шарене крмаче (торбе) у бункеру?  

То је тај мост на граници између наших великих житница!

Први пут прелазим баш овуда и то као преко државне границе!

Двије богате заједнице истог и историјски сродног народа које ће мост повезати у братски загрљај!

Хм! А види шта је сад! Државна граница! Запали смо у тотални мрак, под капу страног капитала. Не види се излаз без водича у бијелим возилима и униформама?! Ваљда нађем и неког човјека тамо.

- Немој ме изазивати, госпођо, опалићу ти шамар! Дрекну један младић у маскирној униформи, као паприка црвеног лица, накостријешен као младо куче. Викао је нa старију жену која је ишла за њим и нешто га упорно молила.

Дико није схватао о чему се ради, само је закључио да су се примакли ратној зони. Овдје су људи пуни нервозе, а можда и лудила.

- Боже драги, шта ће нам се још догодити? Полугласно изговори  прву мисао која му је наврла, па се трже окрећући главу према оном у маскирној униформи плашећи се да га није чуо.

Послије нешто дужег задржавања наставили су пут.

Док је аутобус прелазио краћу релацију од моста до града окупила се група жена око оне што се на њу изгаламио граничар па су је уплакану тјешили говорећи да је добро прошла, јер какав је онај лудак могао је и да је истуче или да јој заплијени све што је имала у торбама. Она им се захвали, обриса сузе и возач јој стаде да изађе на самом улазу у град, помогавши јој још и да изнесе двије велике торбе и  неке ствари у кесама.

Чим жена изађе оне исте што су је до малочас тјешиле почеше да је оговарају:

- Видите ли ви да он њој стаде баш код бувљака? Оно је све шверцована роба. Хоће торбе да попуцају! Рече једна.

- Сигурно му је, бона, тутнула коју пару. А и оном младићу што се на њу дерао на граници дала је нешто марака. Ја видила, очију ми. Додаде друга.

- И ја виђо кад му је дала марке. Сигурно носи робу чак из Мађарске. Стара је то шверцерка!  Одмахну руком трећа.

Утом аутобус уђе на станични перон у строгом центру града.

Дико је имао само малу торбицу и лако изађе из аутобуса, одмах с перона провуче се испод станичне рампе па продужи право пред зграду општине. Није знао гдје се налази војни одсјек, а и пожеље да мало разгледа град не би ли кога познатог срео. Осјећао се скучено као да је нешто скривио. Прво што га је запрепастило биле су посмрнице од којих су се црниле тарабе, зидови зграда, бандере и округли бетонски стубови постављени за оглашавање, али углавном искоришћени за ту намјену. 

Улице су биле пуне свијета. Сви су негдје журили, ријетко се могло видјети да мања група стоји и нешто разговара.   

Овај град је далеко од зоне борбених дејстава, па чак и од домета артиљерије, па је напуњен избјеглицама. Овдје су се скупили шиша и голиша. Сигурно трговина цвјета? Негдје сам и прочитао да су се, у овај град склањали „татини синови“ пуни лове. Њима није тешко било преко везе доћи из великих центара и са борбених линија, а ни општа мобилизација им није могла наудити. Закључио је Дико.

И заиста, само мало даље од општинске зграде градске улице биле су препуне импровизованих тезги и трговаца разноврсном робом.

          Провео је ту неколико дана чекајући да га прими начелник војног одсјека. Пред његовом канцеларијом проводио је од јутра до вечери, а ноћивао је код родбине недалеко од града.                                             

Најзад је по кишно-сњежном дану почетком фебруара те године  Дико Оканов стигао право из војног одсјека општине у одјељење за морал корпуса. Дуго је потрајало пјешачење из центра града. Улица и плочник били су прекривени подубоком мјешавином снијега и воде. Кад би пролазећи аутомобили или камиони гумама погађали честе рупе у асфалту, као из велике штрцаљке на плочник и преко њега усмјеравани су јаки млазеви густе прљаве воде, а онда је Дико бирао најбоље рјешење да окрене леђа и тако дочека млаз, упињући снагу да се одржи на ногама јер није имао куд. Био је доста уморан, несигуран, погурен, изгледао је старији него што јесте. Име је добио по стрицу кога су корајске усташе отјерале у Јасеновац оних дана, с почетка Другог свјетског рата, када се овај Дико родио. Али осим имена са стрицем је у посљедње вријеме успостављао и чудне метафизичке везе. Све више је прихватао неке психичке елементе покојног стрица, мијењајући своје. Ту замјену је сматрао примјерену стању у којем се налазио. Живот који је сада живио сматрао је, некако вишком, остатком, као неким чудом поклоњеним наставком живљења, кусуром.

С лијеве стране пута којим је ишао биле су запуштене живице. На више мјеста умјесто ограде био је густиш израслог црног трна на који су се хватале пахуље снијега и давале лажни утисак да је рано почео бехар. Што би у овом крају било рано, али не би  било немогуће, јер се  дешавало у ранијим годинама када су претходни дани били топлији. С десне стране пута, или улице, биле су лијепо уређене ограде и дворишта као и куће којима су припадале.

Већина тих кућа била је напуштена од њихових правих власника, сада су у њима биле смјештене породице сналажљивијих војних старјешина и уопште истакнутих ратника и политички важних личности. Само понегдје по возилима и магацинима или продавницама препознавало се да су ту имућнији ратни бизнисмени који су градили или запосједали боље куће, па и још неке заузимали да би продавали или издавали под кирију.

Сав мокар и примјетно нејак на ногама, јавио се Дико пуковнику Обри. То гацање по дубокој мјешавини снијега и воде  најдужом градском улицом која се зове Бањска, јер се командна установа коју је тражио налазила у новом насељу са десне стране улице у једној овећој вили од жуте фасадне цигле на путу према бањи, било је нешто попут проласка кроз чистилиште и ублажавање гријеха које је овај човјек самокритички носио на души због приклањања рату, а дијелом и због касног јављања у војну службу. На малој дворишној капији неповјерљиво га је дочекао стражар Срце. Оштро је погледао и упозорио дошљака да сачека, изговарајући ријечи на хрватском језику са славонским акцентом, док он упита пуковника хоће ли овога примити. Отрчао је и убрзо се вратио дајући знак Дики да уђе.

Лик стражара подсјећао га је на неког  већ давно виђеног на јави или у сну, само је нешто недостајало на њему, и тај лик ће га стално пратити  током времена проведеног у том рату. Није био сасвим сигуран, али много касније је одгонетнуо да је то онај лик из ноћних мора кад  буцмасти усташа, дебелог врата, црвен у лицу, голим рукама дави покојног стрица. А стрицу Дики се ни за кости не зна, само се његово име и презиме једва може пронаћи на бесконачно дугом списку јасеновачких жртава.

Док је прилазио улазу с великих прозора оивичених луковима фасадне цигле, гледали су према путу, са кога је Дико долазио, неки униформисани млађи људи, с којим ће се касније упознати и спријатељити. Био је ту један правник и два новинара. Радиће једно вријеме заједно с новим колегама на производњи јалове пропаганде у класи професора Обре, док ће му правник много помоћи око уклапања у комплетан амбијент, упознаће га са доста аутентичних догађаја у претходним годинама рата, објективним чињеницама и разликовању хвалисања и лажних препричавања и описа од стварних дешавања. Уз то, постаће и добри пријатељи и након рата. Отвори на згради кроз које их је угледао нису, у ствари, били прозори него дупла врата за излаз на двије терасе, без ограда, јер кућа није била сасвим завршена, тако да су униформисани младићи били видљиви од главе до ципела. Унутрашњост куће, у којој ће дошљак провести извјесно вријеме, била је посебно занимљива. Непосредно прије рата кућу је за себе изградио неки Ром који је те паре зарадио на својим сународницима продајући их као робље за рад по Њемачкој. Тако се причало. Попевши се уз дрвене степенице  прошао је ходником на чијим су зидовима и плафону  била постављена велика огледала, а између огледала и врата зидови су били прекривени имитацијом коже, скаја, свијетлосмеђе боје. У једној просторији на огледалу били су нацртани ликови власника куће и његове жене као и велика џамија. Само та огледала била су разбијена и остала онако поломљена. Слични су били сви ходници у згради. Стаклена врата пуковникове канцеларије била су полуотворена. Унутар се чуло тихо стењање.

На Дикино - Добар дан, мало повишеним а пискавим гласом узвраћено је - Бог ти помог'о, јуначе!

Пуковник, проћелав и просијед, издужених врхова ушију, крупних очију са великим црним обрвама, усмјерио је поглед према дошљаку, а лежао је потрбушке на полукаучу, док је  средовјечан војник палчевима обје руке трљао вратни дио његове кичме чврсто држећи шефа за дијелове рамена при врату. Дики је било помало непријатно због положаја у коме је затекао ову двојицу, а посебно једну тако важну личност, високог војног старјешину. 

- Шеф војног одсјека ми је рекао да се јавим Вама, господине пуковниче.

Оно “господине” Дико је изговарао опрезно јер је човјек био његових година и, мислио је, навикао на другачије ословљавање. Варао се, послије је схватио: нарцисоидни пуковник се нерадо подсјећао на вријеме у коме је био “друг”, било му је мило чути да је господин, а волио је  и све  титуле које је имао. Био је још универзитетски професор, а сазнаће се да му је напредовању у звању највише помогло то што је докучио систем успона у војсци и друштву.    

- Рече ми мајор Дадо да Вам треба старији новинар за рад на документацији и за дежурство, рекао је да ће Вам то јавити и телефоном...

Настављао је Дико надајући се да ће пуковник Обро размекшати. На некога га је и он подсјећао! Врзмао му се у глави опет неки познати лик, било  је глупо да призна чак и самом себи да му овај човјек много личи на олињалог вука, са лицем овна. Што је било јако чудно, Дико је, наиме, много волио животиње а изнад свега  овце, оне су му много личиле на невину дјецу. Вукова се  плашио.

Онако позирајући  као пред камерама, подигнут са полукауча, мало искривљеног врата, укочених леђа, погнут напријед са лагано истуреном тртицом, питао је:

- Одакле си стигао, људино?

Изговарао је то театрално, као да је увјежбавао питања са благим, видно извјештаченим осмјехом као маском. Испред њега био је радни сто на коме се налазила тастатура и монитор рачунара. Екран је био освијетљен и прекривен густо исписаним текстом на бијело освијетљеној подлози.

- Ајде, причај ми, ђе си био до сада?  Настављао је пуковник.  – А, у  главном граду! Е, јеби га, ја ти тамо не идем. Шта ћеш тамо? Ја имам и породицу тамо, али не идем. Право да ти кажем, бојим се срешћу каквог балију ил' усташу. Одмах бих га убио! Кунем ти се богом. Знаш, ја сам ратник, а у том граду има свашта. Видио си. Зар није тако?  Шта је, не слажеш се, 'оћеш рећи да нисам у праву?

Дико се трже.

- Не, не, нисам ништа рекао! (Какав простаклук! -помислио је.)

Пун себе пуковник је желио да направи утисак суровог команданта  као да глуми неки замишљени лик из прошлих ратова. Касније ће сазнати да шеф с разлогом говори неистину. Живио је у кући са Фатом, удовицом нешто млађом од њега. Да ли због куће или због 'газдарице', како ју је звао, пуковник је љубоморно чувао све запосједнуто. Јутром би у прољеће и љето долазио на посао носећи тек убрани ружин цвијет хвалећи се  колегама, по чину, да је то у зору мушки зарадио код газдарице. Они би се грохотом смијали, као да му вјерују. Изгледао је комично, непримјерено његовом положају. И псовку је користио да начини утисак мушкарчине.

Дики није било до неозбиљности, макар она била и спонтана, нервирала га  извјештаченост и лоша глума, тражио је посао без плате, само да ради. Није никад служио војску због високе кратковидности, имао је диоптрију минус десет. Био је сигуран и да га усљед тога и  година неће послати у ров, на прву линију, мада су га у родном селу, чланови  најближе родбине, покушавали уплашити тврдњом да ће му се баш то десити. Упитаће га, као, гдје си био претходне три године? Рећи ћу им отворено све. Мислио је и говорио. Тражићу да нешто радим у општини, на пословима цивилне заштите или сличним. То су хумани послови.

А био је у предратним годинама на руководећим функцијама баш у цивилној заштити, образовао се за те послове и радио стручне планове и анализе за поступања у ванредним ситуацијама.

Ипак, кад је мајор Дадо, шеф војног одсјека сазнао да је новинар одмах га је упутио овом пуковнику, а он сад нешто одуговлачи, задржава, циједи. Шепури се као паун. Као да од дошљака  очекује противуслугу. Тај 'обичај' противуслуге у новцу и натури је, сазнаће касније, владао као опште правило за добијање бољег мјеста, а нарочито за почасно звање “донатор” које су носили парајлије.

А и Дико се, иако у позицији молиоца, без динара у џепу, држао попут продавача  квалитетне дефицитарне робе. Није више имао шта да изгуби од оног што је  лично. Даш не даш, довиђења, мислио је.

Било је  притом код њега и неке наде за будућност. Надао  се да ће се рат у догледно вријеме свршити и да ће, добије ли службу, макар лакше повезати радни стаж, ако ништа друго, а можда нешто поштено и зарадити. Држао се својих принципа којих је имао више и који су му почесто отежавали положај.

Овај рат ни по чему није одобравао. Доживио га је, често је то говорио, као прави смак свијета. Отишао је од оних тамо, разочаран у дојучерашње пријатеље, за које је мислио да су прави, и прешао је својим сународницима, јер је постало природно бити са својим народом у најтежим ситуацијама и ту тражити спаса за своју породицу. Надао се да има још добрих људи. Ни једног тренутка није одобравао ничије злочине, али пропаганда је била упорна у наметању колективне одговорности за све народе, тако да је њему било опет најсигурније ту гдје може и припомоћи да се у најтежим приликама испољи људскост и допринесе умањивању колективне кривице народа. За себе и своју породицу био је принуђен да тражи легалан смјештај и посао као елементарни услов опстанка. На многе новонастале околности се већ навикавао и одлучио да тражи какав-такав излаз. Да ли је ово добро? Питао се често и истовремено тјешио: 

- Колико год добијеш, добро је кад немаш ништа. Све што ми је требало некад сам имао. Сад је и снага на измаку.

Уосталом, положај у коме се налазио у главном граду био је за све чланове породице даље неиздржљив. Сви су преживљавали психичке кризе карактеристичне за безизлазне ситуације. Овамо га је вукло још једно увјерење да, мада је рат суров, и у војсци има правих људи, а са људима ће већ лакше, можда стекне и неког новог пријатеља. Најстрашнија болест која га је тада већ почела хватати био је безразложан страх за свако дијете појединачно и за све заједно. Како тренутно тог момента кад размишља тако и у претпостављеној ближој и даљој будућности. Страховао је најчешће без разлога. Ако се неко од њих јави да ће доћи па не дође на вријеме. Ако чује за неки саобраћајни удес, провјеравао је гдје су тог тренутка његови најближи, ако нису с њим. Ако је неко нерасположен, ако се прехлади, ако чује за неку опаку болест, ако дијете касно ноћу дође на спавање. “Бој се овна, бој се говна, а кад ћеш живјети?”, нашао је ту реченицу негдје у Мешиним дјелима и на трен се умиривао. Али тај страх и не само страх већ његов укупан душевни живот  постајао је све неиздржљивији. Кад се стање патолошког страха наметне не одваја се од човјека и дању и ноћу. Круни мозак, не дозвољава концентрацију пажње, узрокује немир и тремор руку. Сан нестаје. Црне мисли се роје: може бити ово, па може бити оно. Никако и ништа лијепо. Неко је то патолошко стање назвао “стваралачка машта са негативним предзнаком”, маштовита брига и мора. Уз то се у посљедње вријеме почела јављати, у виду напада и најчешће ноћу,  несносна главобоља. Жмирећи, имао је осјећај да се при том нападу глава располови на двије мање које несразмјерно мијењају димензије, великом брзином и у супротним смјеровима. Једна се убрзано умањује док друга расте и у њој се као у кошмару јавља нова свијест. То га је подсјећало на рано дјетињство када је ноћу скакао из сна уплашен пред огромним пространством које му се привиђало у контрасту с њим чудно малим и немоћним. Тад су уз њега били родитељи који су га умиривали и враћали његову свијест у нормално стање. Он би послије тога наглог буђења у страху покушавао да описује доживљено у сну, отац је био видно уплашен и немоћан, а мајка би то мудро објашњавала процесом раста тијела и свијести дјетета и божијом вољом.

- Помоли се Богу, сине, говорила је, помоћи ће ти, смирићеш се!

И помагало је. А шта сад? Сад је био, због низа околности, сам пред собом.  Али, ако током дана нешто ради све то га мало попусти. Зато се радовао било каквом  интелектуалном раду, као прописаној терапији. Читао је више пута исте књиге до којих би долазио. Није био навикнут на физичке послове, посебно теже. Зато се нестрпљиво надао послу макар и у војсци коју због слабог вида није ни одслужио. Али је, стицајем околности, прије рата био у контакту са војском. Писао је и објављивани су му тестови у једном војном часопису, а као припадник Цивилне заштите учествовао је и на Паради побједе 1975. године.

На његову срећу, послије неколико дана од првог сусрета са пуковником Обром добио је посао у информативном центру. То је постигнуто уз несебичну и ненадану помоћ предратног и правог пријатеља Вида који је, не чекајући да стигне уобичајена безбједносна провјера, главним старјешинама давао гаранције:

- Ако треба за тог човјека нека провјера и гаранција, ја гарантујем, без провјере!

Упалило је, јер је Вид већ био задобио углед и повјерење претпостављених старјешина, што је постигао својим радом, пожртвовањем и поштењем, а осим тога радио је као  персоналац у корпусу па је могао и да утиче на доношење таквих одлука. Можда је баш то у тако чудном ратном стању било и права срећна околност за уплашеног и исцијеђеног Дику.

Нови Дикин посао ће се сводити на цјелодневно дежурство, од пет ујутро до једанаест увече, ако није ситуација ванредна, а ако јесте мораће дежурати непрекидно, речено му је. Главни старјешина у тој посебној и врло важној војној установи, органу за морал, био је пуковник Свемир. Он је био, исто тако, човјек његових година и у цијелом корпусу о њему је владало добро мишљење. Није било  добронамјерног човјека који га је упознао у том ратном времену, а да о њему није рекао све најљепше. Свемир је, за разлику од већине својих колега, свакоме прилазио рационално и одмјерено, са пуно разумијевања, а ипак војнички ауторитативно, улијевајући смиреност и поштовање. Био је по многим особинама  различит од већег дијела других официра предратне војске који су били упадљиво деформисани и као људи и као старјешине. Надимак Свемир му је сасвим одговарао јер је много волио да чита и прича о астрономским појмовима и категоријама. Чак је и Дики дао да прочита једну научно популарну књигу у којој се описују: сазвијежђа, велики прасак, галаксије, андромеда и други садржаји из те области.  

Управо тај човјек, пуковник Свемир допринио је непосредно стабилизацији Дикиног психичког стања и његовом интелектуалном ангажману. Он је једног дана позвао Дику заједно са његовим школским другом, житељем тога града и познатим адвокатом Милом, те нешто старијим господином Драгом, такође мјештанином који је имао богато радно и животно искуство, али је био веома лошег здравља. Добили су задатак да сакупе историјску грађу из тог рата и да је уреде како би остала на коришћење војној управи, а послије обједињена на нивоу цијеле војске и  сачувана.                                                         

Након пријема на службу и договора о обавезама, Дико је схватио у каквом се положају сада нашао. По први пут постао је војник, без претходног војног стажа и чина, иако прилично стар сада је потчињен свима  и официрима и подофицирима и десетарима и разводницима. Због касног доласка у рат био је потчињен и борцима без чина, били су старији од њега по ратном стажу, по ратним доживљајима и по свему. Чудно, најлакше му је било с људима који су већ доживјели неко зло. С већином инвалида овог рата одлично се слагао. Није му било тешко ни с људима који су у рату изгубили чланове своје породице, као и са онима које је сматрао правим, искреним вјерницима. Они су претежно били умјерени и одмјерени. С њима нема претјеривања и њихова гледишта била су му најближа.

Само понеко од виших штабских официра освајао је његове симпатије и уливао повјерење овом у људе разочараном човјеку. Међу њима, осим поменутог пуковника Свемира, много је поштовао генерала Јовицу, иако знатно млађег по годинама. Било је то ваљда због генераловог срдачног односа према Дики, јер га је звао „чича“ и увијек је при сусрету с њим имао шта да каже.

- Е, тај је другарчина! – волио је да каже Дико. Али њега је и веома ријетко виђао.

Морао је имати војну књижицу и добио је. У књижици је наведено да је добровољац, што је најближе начину на који је он дошао у војску. Али исте ознаке имали су и сви они који су хватани на граници и по градовима у сусједству и упућивани на прве линије рата. Падали су такви као снопље чим их изведу на борбене положаје. Проносила се прича да се војни врх том категоријом „добровољац“, наравно у договору са владајућим политичким вођством, ограђивао од могућих непожељних посљедица. Ако будеш рањен, или ако погинеш, тешко да ће породица добити одштету, био си добровољац.

Дико није много ни очекивао, држећи се својих принципа у односу према раду и људима уопште увијек, па и сада је сматрао да ће награда, каква-таква, доћи прије или касније и сама по себи, ако остане жив. Плату, наравно, никакву није имао, а смјештај и остало је требало наћи, био је на новом старту и доста забринут и поред наде која га је носила.

Ипак, добио је комплетну униформу и могућност да двапут дневно солидно једе укусну храну из војничког казана. Захваљујући разумијевању и помоћи пуковника Свемира, на другом спрату исте зграде у којој је и радио добио је један кревет, у соби без плафона. Умјесто плафона соба је била наткривена ријетко пореданим танким даскама. Унутрашњост собе је била изложена честим и обилним падавинама честица ђубрета са тавана гдје је живјела  бројнија заједница голубова. Срећом задужен је и постељином од два ћебета, чаршавом и уском војничком јастучницом па је могао да се заштити и од хладноће и од гована. Љети ће бити  теже, а оно се нагло приближавало и то ратно, можда најокрутније до тада.

Све је реализовано послије издавања наредбе пуковника Свемира, која је одмах и извршена. Другог дана по Сретењу, шеснаестог фебруара, од када му се рачуна ратни стаж, Дико је задужен за комплетну маскирну униформу, укључујући нове дубоке ципеле број 44 и капу “титовку”. Ту капу није  стављао на главу, да га не би по томе обиљежили, све док није замијенио за маскирни качкет како би изгледао као и остали.

Помагао му је Микан, средовјечан, могло би се рећи млађи човјек у поређењу са Диком, онај кога је затекао како масира пуковника Обру. Био је веома услужан, пријатељски расположен. Он је био као посилни пуковника Обре, добар мајстор универзалац, фотограф, камерман, возач, пуковников масер, курир...

Прво су се попели на спрат куће да би погледали собу.

- Значи ово ће од сада бити мој стан? - питао је Дико.

- Има везе! - услиједио је Миканов одговор.

Те двије ријечи, Микан је изговарао увијек кад је желио нешто да потврди. Умјесто, да, Микан би рекао: - Има везе!

Он је Дики помогао код преузимања ствари са којим је задужен. Смјестио се тако Дико у соби изнад оне у којој је касније проводио дежурства. Кревет су поставили у угао гдје су оцијенили да најмање пада измет са тавана и гдје најмање дува. Под је био застрт великим тепихом лијепог изгледа али је на једној страни био натопљен нечим масним што је заударало као лешина, зато је Дико занемарујући хладноћу окренуо главу према стакленим балконским вратима кроз која је готово увијек струјао свјеж ваздух.      

То прво вече легао је нешто раније него обично и знатно раније у односу на предстојеће дане. Био је доста уморан, скоро сломљен, али прилично задовољан постигнутим. Слушао је пуцњаву  у  близини из лаког ватреног наоружања која је вјероватно представљала шенлучење бораца са линије који су тако означавали радост због повратка, макар и привременог, у круг своје породице. Размишљајући о могућем рикошету зрна које би могло и њега пронаћи заспао је дубоким тврдим сном, што је до сада било немогуће.                                                    

Првог јутра, мада му је само речено да рано сиђе у собу за дежурног новинара, он је ипак био већ у пет и петнаест. Прегледао је књигу дежурства и закључио да не треба прије шест звати дежурне на централама двају ТГ (тактичких група), од којих је једна била на планини, а друга негдје у долини велике ријеке. Чекао је да њега неко позове. Није дуго чекао. Кад је подигао слушалицу:

-Ало, јел’ то прес центар корпуса?

-Јесте, извол’те!

-Шта је, што не шаљете вијести, комуњаре, а?

-Извините, господине, не знам с ким разговарам, али пуковник је рекао...

Покушавао је Дико да објасни, али је с друге стране услиједила салва псовки: Ј... вас пуковници, нити шта радите, нити знате, матер вам...

Успио је само да каже, без страха али због повријеђене сујете, видно узбуђен:

- Ко сте Ви, господине и шта је у питању? Реците, молим Вас, ја сам овдје нови. Ово ми је прво јутро да радим ту.

Тек тада је промукли глас с друге стране жице наставио да вријеђа и пријети. Па је Дико схватио да се ради о неком „великом“ новинару који представља највишу српску ратну власт која се коси са војним властима. Да има јаку залеђину и да је Дико налетио ни крив ни дужан на њихова међусобна препуцавања.

Убрзо потом у просторију је ушао Боле, уредник листа који је Корпус издавао петнаестодневно. Био је доста млађи, али са дужим ратним стажом и комотнијим понашањем. Кад му је препричан тек завршени телефонски разговор Боле је узео слушалицу и назвао тамо некога новинара (можда му је било име Симо или Панто?) јер је Боле по опису разговора и како му звучи глас, одмах знао  ко је то био. Услиједиле су међусобне увреде и размјена веома грубих ријечи, мада је Боле био за нијансу пристојнији. Али је Дико добро чуо и ово:

- Немаш појма на каквог си финог господина напао без разлога, грмаљу један!

Дико се збуњен премјештао са столице на столицу, а то му је, ипак, импоновало и охрабривало га да настави свој рад на новој дужности.

Назвао је потом дежурне на поменутим централама и добио информације о стању на дијеловима ратишта. Формулисао је вијести, новинарски професионално, на основу добијених података. Међутим, кад је дошао пуковник Обро и прочитао написано одмах је почео да диктира сасвим другачији текст:

- Непријатељске снаге су наставиле да крше примирје дејствујући по цивилним објектима на свим линијама раздвајања. У мјесту Јасен гађали су минобацачком ватром школу и амбуланту...

- Али, пуковниче није ми тако речено. Реаговао је Дико.

- Ма ћути и слушај како се ради овај посао! – добио је ауторитативан одговор од свога вршњака с чином пуковника.                                         

Наредне ноћи, у неко доба, послије добре партије сна Дико се пробудио: у соби поред кревета стајао је стриц. Није ништа говорио. Лице му је било као са слике, униформа краљевске гарде, од чохе, извезена црвеним гајтаном, лијепо му је пристајала. Нешто је показивао рукама. На тренутак се чинило да то и није човјек већ шарено јагње које га је гледало неко вријеме нетремице право у очи. Отишао је скоро нечујно, врата нису лупила, само се чуло нешто тихо као лагани кораци низ дрвене степенице. Више се ништа није примјећивало, није отворио ни врата ни прозор да би изишао, можда се склонио у једно од бројних огледала у доњем ходнику? Било је то довољно за подсјећање на раније сусрете у којима је било  више упута и савјета који су се морали поштовати, а можда и наговјештај нових стричевих порука и прекора. Помало бојажљиво пред оним што га даље чека Дико се стресао, затим боље ушушкао испод ћебади и наставио одмарање у полусну. Убрзо је почела јака киша, лило је као из кабла.

- Ако овако дуже потраје,  помислио је,  биће прави  потоп.  А онда се присјетио ријечи које је нашао у Старом завјету: „Те године, другога мјесеца, седамнаести дан тога мјесеца, тај дан развалиће се сви извори великога бездана, и отвориће се уставе небеске“, тако је почео потоп и прича о Нојевој барки. Можда је ово опет наговјештај  потопа? Смак! Није могуће, за мене се смак свијета већ догодио!

Тргао се из дремљивости и нагло устао одлучивши да се спреми и сиђе на своје ново радно мјесто. Успут је размишљао о стрицу. Зашто ли му је баш ноћас дошао на сан? Није ли то неко упозорење или је желио да свог синовца подсјети на раније даване савјете као:

- Јесу ме мучили и звјерски убили, синовче, али није то чинио ни један народ, то су Сотонини синови, упамти, има их свуда! Чувај се и од себе! Не дај боже да те обузме и трунка сотониног духа!

- То су вукови у људској кожи! - Ппппууу, пуј!

Дико је несвјесно и мимо навике пљунуо кроз отворен прозор канцеларије у коју је тог тренутка, првог јутра, улазио. На срећу прозор кроз који је пљунуо гледао је према врло блиском зиду сусједне зграде.   

- Ма, има људи, није свијет обешчовјечен, само их треба тражити! Бодрио се Дико.

Истог тог дана у раним јутарњим часовима сусрео се опет само с још већим грубостима и пуним наличјем ратних извјештавања са борбених линија и са неумјесним, неотесаним и отрцаним пропагандним фразама и небулозама, које се од памтивијека користе у овдашњим, а можда и свим другим ратовима на земаљској кугли. Верзију јутарњих вијести што је написао након позивања команди на првим борбеним линијама, посредством аутоматских и индукторских телефонских веза, измијенио је шеф, пуковник Обро, он  је умјесто сажетих аутентично датих извјештаја уписао: „Јутрос је непријатељ, ничим изазван, грубо прекршио примирје, гађајући цивилне објекте на подручју…  Видно је оштећена школа, амбуланта и неколико кућа у близини линије раздвајања…  Нема још података о погинулим и рањеним цивилима…  Злочинци настављају свој крвави пир…“

- Али, господине пуковниче, мени су јавили дежурни са линија да су ноћ и јутро протекли мирно!?  Бојажљиво је реаговао Дико.

Пуковник му тада није одговорио. Нешто је само промрмљао себи у браду. Дики се, можда, учинило као:

- Ништа ти не знаш!

Тај посао, на срећу, Дико није дуго радио, а и становање у тој кући потрајало је само до јуна. Добио је други задатак да отпочне рад на сакупљању података и сређивању историјата, заједно са већ поменутим својим другарима, Милом и Драгом.

►Наставак у следећем броју Суштине поетике