Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________16_






Критика
Гласови у ветру | Гроздана Олујић





   Пише: Сања Живковић




Гроздана Олујић рођена је у Ердевику, гимнзију је завршила у Бечеју, а дипломирала и магистрирала на Универзитету у Београду, на групи за енглески језик и књижевност. Писањем се почела бавити рано, те је први роман Излет у небо објавила  у двадесет и другој години. Овај роман добио је прву награду  за најбољи роман на југословенским просторима међу 157 рукописа. Захваљујући томе књига је доживела муњевит успех, преведена је на све значајне језике света, а пренета је и на позорницу и филм. Након тога излазе романи Гласам за љубав, који је проглашен најбољим кратким романом, затим Не буди заспале псе и Дивље семе. Након дуге паузе, објављује збирку прича Афричка љубичица, од којих прича Игра добија прву награду на међународном конкурсу за најбољу кратку причу. На пољу есејистике бавила се Кафком, Прустом, поетиком бајке. Нарочито значајна је њена студија у којој говори о проблему идентитета у делу Вирџиније Вулф.

Гроздана Олујић заузима значајно место и у области литературе за децу о чему сведоче и бројне домаће и светске награде од Политикиног забавника до Младог поколења, Змајевих дечијих игара, Златног лептира, Повељу за животно дело Старе маслине као и награду светске академије за уметност и културу, за најбољу бајку света. Творац је неколико збирки бајки: Седефна ружа, Небеска река, Дечак и принцеза, Принц облака, Златни тањир, Камен који је летео, Снежни цвет, Вилењакова тајна,  Јастук који је  памтио снове,  и роман-бајку Звездане луталице. 

Значајан допринос књижевности дала је и као преводилац и антологичар. Са енглеског језика превела је драме  Арнолда Вескера, Сола Белоуа, Јукија Мишиме, романе индијске књижевнице Амрите Притам, као и роман добитника Пулицерове награде Вилијама Кенедија Коров. Творац је и антологије индијске  поезије 20. века под називом Призивање светлости, као и Антологију најлепших љубавних бајки света.

Захваљујући богатом и плодном књижевном опусу Гроздана Олујић проглашена је почасним грађанином Осла, почасним чланом Универзитета у Ајови, као и носиоцем данског Витешког ордена за заслуге на пољу књижевности. Њене књиге преведене су на 28 светских језика.

Године 2004. добила је Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије, а 2009. роман Гласови у ветру освојио је НИН-ову награду критике за најбољи роман.

Гласови у ветру је роман којим ауторка преко једног лица и његове породичне судбине приповеда о судбини српског народа током двадесетог века. Другим речима, преко породице Арацки и њихових поступака покреће многе теме, од којих доминирају судбина народа и појединца у ратној стихији. Ове две теме уско су повезане, јер Арацки постају симболи свих оних који су у вихору рата изгубили достојанство и част, који су прогоњени прошлошћу пошли у свет да пронађу себе и своје ближње. Ако пођемо од чињенице да народ свој идентитет чува језиком којим говори и традицијом са којом је он везан и то пренесемо на план романа, онда можемо поставити питање колико и да ли су Арацки у томе успели. У даљем раду покушаћемо да детаљнијом анализом дела покажемо начине којима је Гроздана Олујић формирала ликове и њихове поступке у делу, као и да утврдимо да ли је могуће очувати како сопствени тако и народни идентитет у најгорим временима.


ПРИПОВЕДАЊЕ, ПРИПОВЕДАЧ


Приповедање Гроздане Олујић је мозаично. Прича није дата хронолошки већ преко слика које су изазване различитим асоцијацијама онога који приповеда. Уколико бисмо делове романа, тј. слике стављали на различите папире, а затим их спојили, добили бисмо комплетну слику породице Арацки. Ипак, појавиле би се и неке слике које не говоре о њима, али се савршено уклапају у њихове животе. Те епизоде служе да појачају ужас рата, који као чудовиште гута све. Момак који у парку напада девојке чини то несвесно јер је изгубио разум када су му браћа и мајка побијени. Рат оставља трајне последице и на брак, па Јела вара Гојка са човеком без руке, Ерика напушта Арона због човека који њу напушта. Вредности су пољуљане и људи трагају за сопственим идентитетом. Психички слабији или полуде оног момента када спознају себе, као у случају дечака или се убију као у случају Јеле. Жеља да се доминира тамо где се то може довела је Гојка да тера Јелу да поставља трећи тањир како би је казнио за оно што је учинила. Рат се преноси и на дечије игре о чему сведочи и игра Робови, где дечаци аутоматски преносе слике стварности и политичких околности на свој безазлени свет. Тако они себи дају за право да кажњавају једни друге, пресуђују и слично. То показује да им је рат уништио детињство. Такође, примећује се изразита поетизација текста. Наиме, свака целина одвојена је стихом одређеног аутора који је уједно и њена основна идеја. Тако роман започиње Још тражи душа моја, али не нађох...[1] и у складу са тим прва целина говори о првом сусрету Данила и душа, који непрестано трага за подацима о сопственом пореклу. Последња целина у складу са почетним стиховима Аll things fall and are built again[2] говори о константним променама и враћању на старо. Тако је Данило, пошто је завршио сећање о Малом Облаку, изашао на улицу, доживео несрећу, изгубио памћење, а затим га поново повратио.

 Гроздана на интересантан начин у овом роману поставља питање приповедача, тј. како долазимо до коначне верзије романа. Можемо говорити о два извора које ауторка константно помиње. Први извор  јесте Карановски летопис, а други је Данилов дневник. Ако знамо да је летопис историографски жанр (сам по себи носи дозу чињеничности), онда прво од чега полазимо јесте тачност података који се наводе. У делу се опажа тежња ауторке да експлицитно наведе страну са које је узела одређени сегмент, што треба читаоца да увери у постојање овог летописа, а самим тим и приче о Арацкима. Међутим, оно што збуњује јесте чињеница да се писац летописа означава као Шаптач Божијег сна. Како бисмо дошли до семантичког аспекта ове синтагме рашчланићемо је на делове. С обзиром на то да је Бог бесмртан, а да је сан друга страна свести или брат смрти, онда бисмо Божији сан могли означити као земаљски живот, тј. онај живот који живе смртници. Шаптач, као онај који тајно преноси неку поруку, могао би да се схвати као неко ко дошаптава, у овом случају записује, живот који је Бог наменио смртницима, тј. породици Арацки. Из овога закључујемо да се Гроздана жанровски поиграва и наводи читаоца на сталну запитаност да ли се оно што пише заиста негде и десило или није. Као потврду Карановског летописа, или у неким случајевима као допуну, наводи делове из Даниловог дневника. Спој онога што пише треће лице (Шаптач) и онога што пише прво лице (Данило) „помаже“ Гроздани да уобличи причу и пренесе је читаоцу.


ПРОСТОР, ВРЕМЕ


Гроздана Олујић се у роману поиграва простором и временом. Роман у целости можемо поделити на два глобална плана. Први је онај који се одиграва у њујоршкој соби једне ноћи, а други је онај који се одиграва после тога. Први план даље можемо рашчланити условно на Данилову садашњост и сусрете са сенкама и на Данилова сећања у која су укључени снови. Географски гледано први  план дешава се у
Њујорку, а други говори о периоду у Каранову, Јасенку, болници у Губеревцу, Хикори Хилу, Ајови и Њујорку.

Ако бисмо роман сагледали по принципу концентричних кругова, уочили бисмо да се у првом, централном кругу налази прича о Арацким пре Данила, у наредном о Данилу до доласка у Њујорк, па о Данилу у соби 17 једне ноћи и на крају о периоду након што су га ударила кола. Тај први круг био би средиште, које узрокује сва даља дешавања. Прича која се плете око Арацких има далекосежне последице и она се из Каранова преноси на друге континенте, као што се из времена Томе хајдука преноси на период с краја 20. века. У вези са простором посебно ћемо се осврнути на простор у којима су живели Арацки. Кућа у Каранову, која је значила сигурност и била чврсти темељ свега што се годинама збивало, сравњена је са земљом у једном од бомбардовања. На њеном месту остао је огроман кратер и у њему свиња. Ако пођемо од тога да је свиња симбол незаситости[3] она би у том кратеру била слика рата који буја и прождире све, ако бисмо узели у обзир тумачење по којем је она животиња-предак, онда би она могла представљати Арацкове, који су изгубили последње уточиште. Елементи куће чести су у Даниловим сновима, што показује његову потресеност услед њеног рушења. Салаш на коме једно време живе Стеван, Наталија, Петар, Вета, Данило и близанци у Даниловим сећањима има хтонску слику. Наиме, у просторијама подрума налазе се бројне опасне животиње, које су симбол пакла, који је тиме из оностраног прешао у земљаски простор.

 

МАСКЕ, ЛИЦА


У роману се покреће питање маски и лица, питање симбола и веровања у онострано. Сенке које се Данилу јављају у њујоршкој соби могу се третирати као лица, јер су својом смрћу скинула маске. Лице се изједначава са душом. Тако је маску лепотице скинула Вета оног момента када се удавила. Стеван се обесио, чиме је скинуо маску онога који је за живота проглашен издајником и показао лице онога који покушава да нађе свој мир. Лука је жртвовао маску да би се изборио са непријатељем, одбранио недужну децу и остао са лицем праведника и доброчинитеља. Данило, пак, не скида маску већ је замењује, па тако од човека који лечи психичке поремећаје постаје онај коме је та помоћ потребна. Због удара, од човека који је живео од сећања и гласова предака постаје човек без прошлости. Јела самоубиством такође скида маску. Нагризање њене маске уочава се у моменту када је Гојко затиче уснулу и уплаши се онога што види.


ЛИКОВИ


Ликове у роману можемо поделити на оне који су Арацки и на оне који то нису, али су у тесној вези са њима. У оквиру једних и других извршићемо поделу на мушке и женске ликове. То је неопходно, јер мушке ликове посматрамо као настављаче лозе и браниоце државе, а жене као оне код којих је лепота усуд.

Пођимо редом. Први који се спомиње у лози Арацких јесте хајдук Тома коме је у Карановском летопису посвећено поглавље. Гроздана се на њему не задржава пуно, већ полази од зенита једне лозе која почиње да се деградира услед тешких ратних збивања. Стога, велику пажњу посвећује Михајлу, чије рођење прати легенда. Наиме, рођен је у златној кошуљици. Овај елемент Гроздана преузима из народног фолклора, где се злато повезује са сунцем, а самим тим и са Богом. То нам говори да Михајло од рођења носи печат, коју су му други доделили везујући за њега легенду. Елемент фантастике и народног фолклора пратиће Арацке до краја постојања. Што се тиче Михајла треба рећи да је имао невероватну моћ да прошири земљу и обогати имања. Плодне њиве и плодне жене биле су оно у чему је у себи највише уживао.[4] Ово потврђује и чињеница да се три пута женио како би поред Луке добио још неко дете, што се није догодило. С обзиром на то да је водио распусан живот и да је као такав остваривао односе и са удатим женама, веровао је да га Бог кажњава не дајући му друге потомке, па је то желео да окаје помажући сиромашне, награђујући своје раднике када добију прво дете и слично. Ово показује да је имао свест о греху, казни, али и да му је веома значило да настави своју лозу. Што се тиче односа са сином јединцем, Луком, ни ту није имао довољно храбрости да одржи свој став да ће сину изабрати жену, већ  је прихватио синовљев избор. Расипнички живот, добијање извесне грофице на картама, узели су свој данак, те је Михајло убијен под непознатим околностима. Гроздана Олујић на неколико места наводи да је он донет са 27 убода ножем. То није случајно. Наиме, број два симболизује сукоб, супротност[5], број седам има магијску моћ[6], а нож смрт и осуду[7] онда можемо закључити да тиме започиње борба супротности која резултира смрћу. То се може повезати и са историјским моментима ако се зна да у том периоду почињу ратовања на Балкану где супротстављене стране односе хиљаде жртава.

Лука Арацки јавља се као контраст свог оца Михајла: Михајло је кротио жене и коње, множио дукате и њиве, Лука избегавао да наплати свој труд, и ћутао, показујући незаинтересованост за новац и све што он значи.[8]. Није стављао у први план ни положај ни богатство, што се показује у моменту када одбија високо место у генералштабу. Презирао је рат, што је и неколико пута поновио. Ипак Михајла и Луку повезивала је љубав према деци. За Луку су деца највећи божији благослов, који ће постати нечија радост једног дана.  Однос према Богу био је такав да је сматрао да Око Господа све види, што је  понављао и деци, а што читаоцу сугерише да је живео по Божијим законима. Веровао је и да се човек рађа на једном рамену са анђелом, на другом крилу са ђаволом, што значи да је био свестан људског пада. Та свесност омогућила му је да надвлада оно што је носио у генетском коду и уместо расипника, постане угледни лекар. Лука је имао и моћ да разговара са биљем. За његово име везује се плаво цвеће. Ако пођемо од тога да плава симболизује чистоту и прозирност[9], а цвеће архитеписки лик душе, тј. њено духовно средиште[10], онда бисмо могли рећи да је оно  симбол душе Луке Арацког. Иако је сахрањен, Лука Арацки није умро природном смрћу и зато његова душа не мирује. Код Михајла, легенда се везивала за рођење, а код његовог наследника за смрт, па су тако многи причали различите варијанте о Лукиној смрти. Једни су причали да му је коса лелујала на ветру, други да га је одвео на небо Архангел Михајло, иако је тачна прича била да је успео да ухвати ручну бомбу и својом смрћу спасе децу. Онима који су легенду испредали његова жртва надјачала је предају, јер како наводи Гроздана у делу, та бела коса заправо су биле заставе предаје. С обзиром на то да коса у народним легендама симболизује јачину, то значи да је у свести народа такав гест имао много већи одјек него предаја; људскост је надјачала пораз.



[1] Гроздана олујић, Гласови у ветру, Београд, 2010, 7.

[2] Исто, 295.

[3] Види одредницу Свиња у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 666.

[4] Гроздана олујић, Гласови у ветру, Београд, 2010, 115

[5]Види одредницу Два у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 115.

[6] Види одредницу Седам у : Исто, 568.

[7]Види одредницу Нож у: Исто, 435.

[8] Гроздана Олујић, Гласови у ветру, Београд, 2010, 115.

[9] Види одредницу Плаво у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 115.

[10] Види одредницу Цвеће у: Исто, 83.

Наредни у Арацких био је Стеван, судија. Његов лик обележава изузетна лепота наслеђена од мајке и деде, али и склоност ка прељубама, расипништву које је наследио од деде са којим се најбоље слагао. Међутим, оно што је највише обележило његов лик и пресудно утицало на потомство, јесте бекство. Наиме, у тренутку када су немачки војници заробили њега и групу војника коју је предводио, једини се спасио, успевши да побегне из воза који је возио у сигурну смрт. Стога се његов живот може пратити кроз период који се одиграо пре одласка у рат и период након тога. Он је гранични лик у роману из више разлога.  Наиме, први је Арацки који бежећи себе обележава кукавичлуком, губитком војне части. То ће се трагично одразити на потомке. Вета страда убрзо након тога, Петар и сам бива проглашен за државног непријатеља, иако је прво имао све почасти војске, а Данило бива потпуно одбачен од стране другова, што показује да рат не бира и да се породичне трагедије преносе и на децу добијаући тако стравичне размере. Такође, он је први Арацки који сам себи узима живот, што је са аспекта хришћанске цркве један од највећих грехова. Његова тежња ка смрти кулминирала је Ветиним страдањем, што се види из чињенице да се обесио баш поред места где су нађене њене ствари. Ако пођемо од тога да сваки човек којим влада нека морална предрасуда било против нечега или о нечему припада категорији неслободних људи[1], онда можемо рећи да је Стеван ратни период након бекства схватио као потпуно угрожавање,  те његово вешање представља огољивање сопственог ја.

Онај који је у једном моменту проглашен за државног непријатеља  био је Стеванов старији син, Петар. Наиме, прво је уживао високе војне почасти што се дочарава указивањем части Петру од стране домаца и запослених у Јасенку. Данило се сећао тих момената, али не и  када је тај плавокоси момак изгубио ногу, ни где се налази. Његова смрт нигде није забележена и за њим Данило интензивно трага најпре у одређеном периоду, али и у њујоршкој ноћи у којој покушава да га нађе међу сенкама. То што га не налази даје Данилу наду да је жив. Оно што Петар оставља за собом јесте дечак, кога је усвојило једно индијанско племе. Није чудо што се Гроздана одлучила за овакав развој ситуације, јер тиме руши све границе међу људима. Припадници различитих народа уједињују се у људксости, а опет чувају себе. Тако Мали Облак, тј. Марко, у свом сећању чува језик, захваљујући коме, између осталог, Данило схвата ко је он. Ипак, пре но што дође до коначног разоткривања, оно што прво привлачи пажњу јесу заједничка обележја Данила и Марка. Најпре  је то риђа коса, а затим и младеж. Шире схваћено, можемо рећи да на основу језика човек припада једном народу, али да на основу неких карактеристика својственим само датим групама, припада својој породици. Судбина Петрова до краја је  магловита, јер Данило претпоставља према причи дечака и оних који су га нашли да је Петар завејан у планинама, али опет не може са сигурношћу то да тврди јер га нема у сенкама које га посећују. Он сматра да Петар живи у дечаку, што би значило да је његове лице узело другу маску.

Данилов лик је најкопмплекснији, јер  неретко преузима улогу приповедача, тј. на основу његових сећања и дневника читаоци сазнају већину информација. Истовремено, он носи доста фантастичних и симболичких елемената. Пођимо најпре од чињенице да је смештен у соби број 17.  Наиме, седамнаест је збир бројева девет и осам[2]. Број девет симболизује  целину састављну од три света: пакла, неба и земље[3], а осам је број космичке равнотеже, али и човековог васкрсења[4]. Стога би збир ова два броја могао да означава и спој свега постојећег, при чему долази до човековог преображења, ускрснућа. Тај број наговештава промену. То се потврђује чињеницом да је Данило Арацки у собу ушао да би се суочио са прошлошћу своје породице, добио одговоре на многа питања, након чега је дошло до промене - доживео је саобраћајку која га је одвела у свет непознанице и новине. Он је тај кога посећују мртви, јер једино преко њега постоје[5], а и мртви се увек враћају онима које воле.[6] Они му помажу да сагледа прошлост и очува идентитет у свету странаца. И он је као и већина Арацких био лекар, али ће за разлику од њих постати и пацијент. За Данила врло важну функцију имају снови. Тако ће му пењање на лествице до облака и Ветин глас да се врати на земљу, дати до знања да његова мисија још није готова и да мора да настави потрагу за Петром. Поред комуникације са мртвима, Данило је поседовао и моћ наслеђену од прабабе да намирише и осети смрт. Све те његове моћи добиле су свој физички одраз у црвенилу његове косе. То што је риђ, тумачено је од стране других као лош предзнак, с обзиром на то да риђе евоцира паклени огањ, хтонско, похоту[7]. Овакво виђење усвојио је и Данило који је управо боју своје косе кривио за све невоље породице Арацких. Ипак, риђа коса довела је пред њега Малог Облака, јер управо захваљујући томе, он почиње да обраћа пажњу на дечака и уочава сличност са собом. Тако је оно што је у годинама рата тумачено као лош знак, у миру на другој територији довело до препознавања. Данило, поред трагичности која је уписана у његовом генетском коду, бива суочен и са проблемима у браку и на послу. Наиме, неслагање са Мартом резултирало је разводом и одвајањем од сина, али је истовремено довело и до проблема на послу. Наиме, Марта је уз помоћ доктора Рашете успела да намести Данилу да је обљубио четири старице те је морао да напусти Југославију и оде најпре у Немачку, а затим у Америку. Жена га је угрозила са једне стране, док је са друге био угрожен приврженошћу пацијентима, па им је помагао уместо да их препусти судбини. Проблем је настао када су неки од њих морали бити уништени, а када он није желео то да дозволи, као у случају „бубне опне“. Ово осветљава лик Данила Арацког са аспекта људскости и преданости свом позиву. Треба напоменути и односе Данила са људима који му нису били род, али који су обележили његову личност. Ту најпре треба навести риђокосу Ружу Рашулу, оболелу од алцхајмера, која покушава да пронађе стабло које јој је украло душу. Оно што повезује Ружу и Данила на први поглед јесте риђа коса, али на крају романа, када и Данило изгуби сећање он доживљава њену судбину. Стабло Руже Рашуле је у Даниловом случају родослов Арацких. Данило се на крају враћа својима, а са њим и сви они гласови који га прогоне. Неке од његових карактерстика наследио је Мали Облак, тј. Марко. Тако једини поред Данила чује гласове, путем сна предвиђа судбину и слично. Специфичне односе Данило остварује и са домским друговима Ароном, Саром, Гојком. Сара Коен је његова прва љубав, али је јако значајна и прича која је прати. То је прича о изгубљености и одвојености од породице у вихору рата. Сара, Арон, али и многи други у дому постали су у једном трену само бројеви, који чекају да их неко препозна. Прича о Сариним белим мишевима има универзално значење. С обзиром на то да они означавају страх, бели мишеви су сви њени дечији страхови сакупљани током крвопролића у којем је изгубила породицу, који никад не спавају. Аронова судбина врло је слична Сариној, само што је у његов удес умешан и брачни крах. Чини се да су сви бракови рођени након рата осуђени на пропаст и да све жене нужно имају љубавнике. То потврђује последице ратних ужаса.

Судбина женских ликова у роману завређује посебну пажњу. Као заједничко начело за њих у роману јавља се изједначавање лепоте са проклетством и лудилом. Петрана, жена изузетне лепоте  у својим генима носи проклетство рађања нездравих потомака. У случају Арацких, родио се Стеван, физички здрав. Ипак, проклетство које је са собом носила пренело се на његов карактер, па је, немогавши да издржи пресију сопственог идентитета, извршио самоубиство. Поред лепоте, Петрана је поседовала и јак карактер што говори чињеница да није желела да рађа више деце након Стевана, али и тежњу ка слободи и склоност ка нагонском. Из тих разлога је три пута бежала од Луке. Чињеница да је за собом оставила жуту ружу, која је касније процветала и на Лукином гробу сведочи о њеној сталној присутности и моћности. Као што је Стеван највише особина наследио од деде Михајла, тако је и Петкана највише својих особина пренела на унуку Вету. Вета је такође лик који испашта због велике лепоте, јер је изазвала пожуду Ханса Милера. Њен глас најчешће прогони Данила. То указује на  изузетно велику повезаност брата и сестре. Вода која се слива са ње сведочи о њеној смрти, али истовремено симболизује и  извор живота, средство очишћења и средиште обнављања[8] . Наиме, вода која остане када сенке оду, сведочи Данилу да су сени биле ту и тако на неки начин постаје извор из кога он црпи снагу. Са друге стране вода у коју је упала бежећи очистила је сву муку и страх који је Вета преживела. Што се тиче обнављања, Вета је Данилов покретач и захваљујући њој он обнавља своју жељу да трага.                                  

Следећи важан лик у роману јесте Наталија коју ћемо посматрати у спрези са Симком - њеном мајком. Њихови ликови обележавају покољ једног села који су једино њих две преживеле. Због тога ће девојчица оседети преко ноћи. Фантастични елемент који је у вези са ова два лика, а који се касније пренео директно на Данила, јесте способност да се намирише смрт, али и да се предвиде многи догађаји. За њено име везује се и легенда да је ђаволу отела црвену капу. Оно што је, такође, наследила од Петкане јесу моћ лечења, страх од ватре и очи боје перунике. Наталијин лик је специфичан и због односа према цркви. Наиме, иако је веровала у Бога, није волела да иде у цркву. Ово би могло да упути на дозу ђаволског у њој. Међутим, њено разочарење заправо проистиче из стравичних слика стрељања дечака  због ненахрањених буба. Страдање невиних покренуло је у њој карамазовштину: Има ли сврху губитак и једног дечијег живота зарад божанске воље? Наталијина судбина, такође, није јасно завршена. Никада се није сазнало када је она изгубила живот. Једино што се зна јесте да је била са близанцима. Према неким подацима настрадала је у једном возу иако се дуго веровало да је страдала  у бомбардовању њихове куће у Каранову.

Када сагледамо све мушке и женске ликове могли бисмо их на основу њихових завршетака сврстати у парове, тако Лука и Вета гину као жртве немачког терора, Наталији се као и Петру губи сваки траг, али разлика је у томе што се за њу зна да је мртав, јер њена сен посећује Данила. Такође, тема прељубништва које постоји код Петране среће се и код Марте, Ерике и Јеле, само се третира на другачије начине.

 

ВЕРОВАЊА, ЈЕЗИК


Гроздана Олујић у роману Гласови у ветру језик види као средство комуникације, симбол националног и индивидуалног идентитета, али и као средство за обављање магијских радњи.  Да бисмо показали језик као симбол идентитета, користићемо пример Малог Облака. Одрастао међу Индијанцима, дечак је научио језик којим говоре, али није изгубио оно што је сарджано у његовом генетском коду, тј. матерњи језик. Захваљујући томе, Данило схвата да је Мали Облак Југословен и припадник његове породице. Веровања и магија обележавају роман у потпуности. Сваки члан породице Арацки бива обележен одређеним моћима или магијским особинама: Лука је рођен у златној кошуљици, Лука зна говор цвећа, Симка лечи бајалицама, као и Наталија, Данило и Мали Облак умеју да предвиде судбину и осете смрт. Снови су кључни елемент јер добијају предвиђачки карактер. Тако сањајући лествице којима се пење до облака, док га Вета враћа показују му да његова мисија још увек није завршена, нож који се врти и упућује на Гојка, значи његову скору смрт.

 

ЗАКЉУЧАК


На основу анализираног можемо закључити да роман Гласови у ветру третира две кључне теме које су се појавиле као доминантне с краја 20. и почетком 21. века, теме индивидуалног и националног пропадања у периоду рата. Мозаична структура романа потврђује општи хаос који је захватио свет у Другом светском рату. Сећања јунака дата су без хронолошког следа, чиме се атмосфера рата пренела у дело. Поред колективног хаоса који је задесио свет, дошло је и до пропадања породица. Случај Арацких није једини, што потврђују приче о Гојку и Јели, о Ерики и Арону.  Такође, у роману се посматра и човек као јединка који је уско везан за своје претке и њихову судбину. Гласови у ветру су гласови Арацких, али и свих оних који су нестали или чији животи су нагло прекинути. Међутим, чињеница да су поменути гласови смештени у ветар доводи нас до тога да све што се дешавало како са Арацким тако и са многим другим неће бити заборављено, већ пренето на потомке. И у овом делу Гроздана приказује Данилов живот, разбијен већ на почетку од спољашњих утицаја (рођен у ратном периоду, губи сестру, родитеље, одлази у дом)  али и унутрашњих узора (Лука, Петрана, Симка, Наталија...). Он постаје побуњеник који формира свој свет у коме чује гласове умрлих, тражи податак о Петру, како би испунио свој сан одговоривши на питања која га муче. Ликови се собом носе доста симбола, који служе да оцртају њихове карактере и сместе их у дате оквире. Фолклорни елементи потврђују колективни дух једног народа, који у тешким временима верује у чуда и разне фантастичне приче.

Начин третирања ликова и основне теме отворио је пут будућим романописцима и показао како елементи различитих жанрова могу да се преплету и доведу до изузетног књижевног дела.



[1] Види одредницу Вјешање у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 440.

[2] Види одредницу Седамнаест  у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 117.

[3] Види одредницу Девет у: Исто, 67.

[4] Види одредницу Осам у: Исто, 465.

[5] Гроздана Олујић, Гласови у ветру, Београд, 2010, 8.

[6] Исто, 125.

[7] Види одредницу Риђ у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 560.

[8] Види одредницу Вода у: Рјечник симбола, Жан Шевалије, Накладни завод, Загреб, 1983, 755.




 

ИЗВОР:

Олујић, Гроздана,  Гласови у ветру, Београд, 2010.

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

Живковић , Драгиша, Речник књижевних термина, Нолит,  Београд.

Радованац, Гароња Славица, Жена у срспкој књижевности,Дневник, Нови Сад, 2010.

Шевалије,  Жан, Рјечник симбола, Накладни завод, Загреб, 1983.

www.glassrspke.com

www.lajkovac.org.rs

www.danas.org

www.kombib.rs