Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________12_





  Сукоб ероса и етоса у женским ликовима
Петра Кочића







Пише: Гордана Димитријевић





1. Књижевно-поетички контекст

Петар Кочић (1877-1916) је један од три најзначајнија приповедача који се јављају на прелазу између 19. и 20. века. Скерлић је Ива Ћипика, Борисава Станковића и њега назвао лирским реалистима јер су они, с једне стране следбеници реалистичке припо-ведачке традиције, а с друге стране писци који својим књижевним поступком отварају путеве модерној прози. Кочић је остао упамћен и по томе што је целога живота носио немир и бунт против силе и неправде и где год је одлазио, био је сумњичен и прогоњен. Дубока мистична везаност за завичај и природу родног краја прожима целокупно његово стваралаштво. Иако није велико по обиму, нити је разноврсно по тематици, оно је израз непосредног доживљаја босанског села и босанске природе. Био је више  прозни лиричар него приповедач, мада је истовремено и хумористички писац чија дела садрже оштру политичку сатиру. Постао је „песник поробљене Босне“, сликар мукотрпног живота њених сељака и како је Дучић приметио „Кочић је више сликао него приповедао“, а његове приче су „више опажања него доживљаји; забелешке о људима и њиховим судбинама, али без сукоба у осећањима и без противуречности са самим собом“.

Али, да ли то заиста важи за све његове ликове?

По природи свог талента Кочић је имао нарочиту наклоност за снажне индивидуалности, бујне и јаке људске природе, темпераментне и чулне личности. Сликајући  снагу младих људи, он је описивао њихове чежње и жеђ за животом, откривао здраву страст босанских сељака спајајући их истовремено са збивањима у природи  и са њеном не0бузданом стихијом. Кочићеви женски ликови, јунакиње приповедака  Мргуда, Кроз маглу, Туба и Кроз свјетлост,  поникле су у суровом планинском амбијенту и  понеле у себи елементарну бујност својих планина.  Оне су једре и здраве планинке које, не могавши да одоле снази чула, своју страст плаћају животом.


2. Ерос (страст, чулност) и етос (карактер, нарав) женских ликова


Једна од најстраснијих Кочићевих јунакиња свакако је Мргуда,  девојка чија је част већ начета непримереним понашањем мајке. Мргудина мајка се руководи  властитим потребама и хтењима, њена необуздана природа урушава патријархалне породичне односе и патријархалне вредности уопште.

Мати јој немирна. Једнако трчкара од куће до куће. Некад омркне у селу, а свијет ко свијет: свашта  испреда.

Негативна слика породице одређена је и кроз лик оца који не поступа како доликује босанском мушкарцу, већ се жали по селу, одлазећи и до попа по савет:

Оче, молим те к'о старијег, прошћеш, она моја бијежа од мене... Буде два-три дана код куће, онда се нешто пришјети, намаже косу, очешља се и обуче ко да ће на збор, па ето ти је у свијет. Нема је за неколико, па се јопе' врати. Примим је. К'о велим: моја је, бог је не убио! Буде мало, јопе' реп на раме, па у мрак...

Већ на самом почетку приповетке, еротски усмерена природа Мргуде везује се за преступницу – мајку, која тако безобзирно вара свог мужа да му пред свештеником каже да га не жели јер је стара, саката, сипљива и чакараста кљусина. Опис улепшавања и дотеривања жене прераста у модел за образовање лика прељубнице. У свим Кочићевим приповеткама средина осуђује телесност и чулност женских ликова, док се сексуалност код мушкараца карактерише као нека врста природног нагона и потребе, без негативног предзнака. Отуда се и Мргуда друштвено одређује преко мајчиног греха.

Опис њеног изгледа дат је с наглашавањем еротичног:

Ама јеси ли је вид'ла, сестримим те: нема јој ни седам'нест година, а сисе јој набризгале, па тврде к'о камен! Кад је погледам, лијепо ми дође криво што сам женско; јест, очију ми!

У том непосредном сликању Мргудине чулности, сам наратор     ће узвикнути: Погледајте како је кршна и наочита! И као да тиме није довршена слика, додаје: Осим свега тога Мргуда је, што се у народу каже, слатке крви – слатке, преслатке!

Ова узбуркана крв, немоћна под налетом страсти, постаје рушилачка попут „нечисте крви“  Софке Боре Станковића. Али за разлику од Софке, која будна сања младића, страственог као и она, Мргуда своје чежње доживљава на јави, готово на силу и без њеног јасног пристанка. Мргуда је изазов и искушење за Мику, њена ватрена природа и врела крв га  подстичу да не застане у часу кад остану сами. Он се најпре поиграва са њом, задиркује је због говоркања у селу да се састаје са другим младићима.  Међутим, Мргудина напрасита природа не дозвољава да је неправедно оптужује младић кога воли и коме је одана. Како би потврдила своју искреност и верност, она вади нож из његовог појаса, повређује своју руку и баца му марамицу натопљену крвљу у лице. Иако Мика тада не може да обузда своје нагоне, она покушава да се отме из загрљаја и подсети га шта се не сме: Немој, брате мој, не ваља се то прије венчања.

Мика је представљен као „здраво“ мушко које се руководи нагоном да узме шта му припада:

Он јој несвјесно, нехотично завуче руку у набрекла њедра, која су у ватри горјела као оно модро, распаљено, планинско небо изнад њих... Његова рука ухвати за нешто влажно, обло, тврдо као камен, а вруће као жива  жеравица.

Мргуда је немоћна да се одбрани и сачува част. То долази од силног узбуђења, те она не успева да савлада страст у себи. С друге стране, њен пад представљен је и као последица вреле крви предака (мајке). Мада зна да је сама помисао на њега грех, чежњиво га очекује чак и у ноћи пред одлазак у војску:

- Боже, што си ме 'ваку створио? Шта ће ми ова снага и ватра? Проклета крви, што ме тако мучиш? 


Мика не долази код Мргуде, а доласком би показао да је воли и да жели да је узме за жену. Како вече одмиче, слатке мисли које су је мучила све више се претварају у унутрашње немире и на крају је ломи огромно разочарење и туга. То доводи  до трагичног краја главне јунакиње која се убија услед урушавања дотадашње слике о себи и губитка самопоштовања и животних вредности.

– Како нас неће време бити, кад се копилад рађају, свијет се брез божје воље вјеша!

– Ко се објесио?

– Па објесила се Мргуда Малетина, дабогда јој земља кости изметала! Ш ње је овај град пао...

– Не куни дијете! – викну стари Чочорика. Град је божја воља. Мргуда је погријешила, крв је занијела, ама и гријех свој окајала. Дјецо, не кун'те је, већ реците: бог да јој душу прости!

У последњим реченицама приповетке открива се да су еротски нагони јунакиње били изван свесне контроле. Међутим, она је својим животом платила грех који је последица наслеђене „вреле крви“. Кривица тако, коначно, остаје само на њој.

Сукоб ероса и етоса у женским ликовима, односно, однос сексуалности и природе своје место налазе и у приповеци Кроз маглу. И овде је, као и у Мргуди, поетски испричана трагична судбина девојке која је постала жртва неписаних закона патријархалног морала. Сеоску девојку Марушку покушали су да силом удају за невољеног, старог човека, али она бежи од куће пре самог венчања. За разлику од Мргудине мајке, која пристаје на брак, а затим вара свог мужа, Марушка бежи из сопствених сватова и радије бира да је планинске звери растргну него да се уда за недрагог. Њена крв није слатка као Мргудина, али је у њој сакривена нека мрачна еротска страст која код планинских девојака зачас прерасте у деструктивну силу. Снага те сила их може довести на корак до лудила:

Од једне чудне и загонетне болести, која се ненадно појави, страдају планинска женска чељад. Кад се чељаде развије и од силне једрине забрекне да кошуља на њедрима попуцкује; кад се набубреле усне зарумене; кад врела и успламћела крв снажније проструји кроз набрекле жиле: у напону снаге, младости и здравља јави се та непремостива бољка и чељаде прпвиче, што народ каже. Кобна је то тајна. Од чег долази, не зна нико. Планинска су срца тврда. Боле своје, јаде своје, жеље своје не казују ником, већ их носе у гроб собом. Јадно чељаде, да ли је и тебе снашла та невидовна биједа?

Ова директна упитаност наратора открива припо-ведање у првом лицу, а тога нема у Мргуди. Оно што им је заједничко је рушилачка еротска енергија, која се опет везује само за жене. Изненађујућа је смелост Кочићеве јунакиње да отворено разговара са непознатим мушкарцем о својим изневереним очекивањима, надањима и сновима, које се у приповеци мотивише Марушкиним специфичним психолошким стањем, на граници са лудилом:

– Марушка, по богу сестро, шта је теби?  Што си ти као луда расплела косе?

– Брате, брате, све ми хоће да отму – снове моје, жеље моје, наде моје све, све. Зар је он моја прилика? Он, стара злобна пакосна кљусина! Он зар да зна и осјећа каква је силна сласт у љубљењу, грљењу, грижењу и дивљачном, грчевитом стезању, кад кости пуцају, снага се увија, а раздрагано, уздрхтало срце хоће да искочи из распламћелих, разиграних груди.

Марушка у једном часу сасвим отворено говори о мушко – женском односу у браку, чији опис надилази искуство чедне и невине девојке, васпитаване у строгој патријархалној заједници.

О, каква је неизмјерна и језива страст загристи у топло, једро лице, које пуца од младости и свјежине! Како је угодно и пријатно одмарати се иза голицавог сладосног умора, на милој мушкој руци кад око тебе миришу јабуке... Опет грљење, љубљење, стезање, грижење; опет дрхтање, заносно дрхтање, дрхтање без свијести; опет меки слатки звуци, звуци које уво не чује, али који топло струје, трепере, продиру кроз срце...

Готово је невероватан овакав отворен говор девојке у патријархалној средини и због тога наратор напушта приповедање у првом лицу и преузима улогу свезнајућег приповедача. Када Марушка говори о браку и својим очекивањима, она не помиње ни децу ни породично огњиште, већ искључиво истиче сексуалност и чулност у оквирима брачне заједнице.

Лик Марушкиног момка уводи се кроз коментар једног од јунака, више да би се поставио као антипод старом Обраду, него да би се мотивисало њено бекство:

Шта ћеш, мрцина згодна, а ашика јој узеше у војску. Какав је Лако, да га не примише, увано би се данас код Регодине куће врућа црљена крв пролила! ... Онај је модрооки ђаво умирʼо за њим...

Увођењем војника, Марушкиног несуђеног вереника, створена је опозиција неугледном матором младожењи. Иако она не бежи свом драгом у наручје, већ одлази у планину и маглу, у смрт, Марушкина судбина је одређена управо одсуством човека кога воли и који би је заштитио. Тако она постаје побуњено младо биће које својим животом плаћа непокорност вечним законима заједнице, ма како они били деспотски и сурови.

 

*   *   *

Уколико се упореде ови женски ликови са ликовима највећег приповедача јужне Србије, Борисава Станковића, могу се уочити извесне сличности, али и јасно истакнуте разлике. Мада оба писца представљају свет чедних и стидљивих девојака патријархалне заједнице с почетка 20. века, јунакиње Станковића  знатно мање делају противно културним нормама и очекивањима. И оне су разапете између два морања: између оног природнога и нагонског (ероса) и стегама и обичајима, дубоко усађеним у карактер (етоса). Међутим, оне се најчешће препуштају вољи породице (Софка) или вољи заједнице (Коштана). За разлику од њих, Кочићеви женски ликови силину природних страсти безуспешно спутавају и то ће их на крају коштати живота. Судбински сплет онога што је у њима и око њих има трагику као обележје трајања и као животну одредницу.