Приповетка | Петар Рајин Васић
Човјек и зло (II део)
Тај посао, на срећу, Дико није дуго радио, а и становање у тој кући потрајало је само до јуна. Добио је други задатак да отпочне рад на сакупљању података и сређивању историјата, заједно са већ поменутим својим другарима, Милом и Драгом. Наставак Драго му је једног дана, са пуно опреза, предложио да пређе и да станује код његових пријатеља. Код једног старијег брачног пара, иламске вјере чија су дјеца у Њемачкој, а њих двоје стараца се и сами спремају да тамо одселе. Дикина би обавеза била, наравно ако прихвата, (Драго је био беспотребно пун опреза), да их мало заштити док су ту, да станује са њима, а када оду, ако оду, да настави чување њихове куће и ствари по одредбама уговора који су сачинили и овјерили истог дана у овдашњем суду. Не би то било тако брзо без Милине пуне стручне и несебичне помоћи и утицаја у овдашњем суду. Посебно је била битна клаузула уговора да ће све пописане ствари вратити власницима након завршетка рата. Под тим условима Дико је пристао и преселио се код Ферида и Мелче. Тражио је да се ту упишу и најврједније књиге из кућне библиотеке њиховог сина који је професор (енциклопедије, лексикони, комплети). Но прије тога, посљедњег викенда у марту Дико је од шефа добио заслужено дводневно одсуство. Размишљао је куда да крене. Да ли у своје родно село или уз Криву ријеку до мјеста Кулук у коме су живјели његова свастика и баџо (пашеног), прота и протиница који су, иначе, били надалеко чувени по гостопримству и срдачности нарочито испољеним у тим ратним годинама. Одлучио се за другу варијанту и не слутећи опасност која ће му се тамо приближити. И не само њему. Путовао је до Кулука у препуном зглобном аутобусу који се у мирнодопско вријеме користио само за градски превоз. Неудобност овог ненамјенског возила посебно у кривинама трпили су нарочито мишићи и кости путника који су цијело вријеме стајали, а ослањали се на шипке. Чинило му се да је удобније било онима који притијешњени између сапутника нису ни могли да досегну држаче. Послије нешто више од сата вожње у изгужваном војничком одијелу, прилично изубијан, као послије туче, стигао је Дико и покуцао на врата парохијског дома у Кулуку. Иако је тих дана било успостављено договорено примирје између зараћених страна, Дико је прилично близу чуо повремено грување топова. Ненавикнут на близину ратне линије осјетио је лагану језу у костима. Онако сможден и уплашен лупао је на врата заборавивши да позвони али одговора није било. Одлучио је да мало прошета около, да разгледа мјесто и распита се код ријетких пролазника о пуцњави што се чула иза брда, а које је скоро висило над брзом великом ријеком. ** *Растао је од рођења у побожној породици. Ту побожност су његовали и отац и мајка. Мајка је више пажње поклањала тумачењу Божје присутности и потребе да се у то вјерује. Знала је многе појаве да протумачи и упозоравала дјецу да никад не забораве да Бог постоји. Дики је објашњавала како никада и нигдје није сам. – Ако ти се догоди да будеш сам негдје гдје се налази нешто туђе што ти се свиђа, па би то радо узео за себе, немој сине, да заборавиш да ниси сам и да те увијек гледа Божје око. Немој ни чинити ни мислити нешто што Богу није драго! Сјећао се Дико мајчиних ријечи. Касније у ђачким годинама, око дванаесте, када је морао да напусти родитељски дом и да крене у најближу школу, удаљену више од десет километара, бавио се размишљањем о Богу. - Како то да Он не види мене искреног и непорочног, па да ми се не укаже и да ми не помогне? Знајући мало, у ствари ништа више него што је од мајке чуо, а у школи је било свакодневно негирање божјег постојања, и сам је почео да помишља: - Бога вјероватно нема! Да га има не би допустио такав ток и садржај живота невиних бића, и његовог и других које он познаје. Вртило се у његовом сићушном, неразвијеном мозгу. Највише се, ипак, чудио успјесима и некажњеним поступцима људи за које је добро знао да су лошег карактера, зли, лицемјерни, пакосни, лажљиви, па и убице, једноставно речено: нељуди. Како је растао и сазнавао постајали су му све одвратнији и они који су својатали вјеру у Бога, а у свакодневном практичном животу упадљиво се испољавали као дволичњаци, лажови, варалице, крадљивци, отимачи. Продају вјеровање, а краду и мрзе! Како могу? Новац им је једини бог! Недостајала му је потврда моралности у њиховом практичном понашању, што би било у складу са оним што говоре. Наишао је нешто касније, за њега незрелог, период када се понадао да Партија искрено нуди прихватљиво уточиште, она је колективни разум, оличење универзалног морала, она гарантује записано и прокламовано. Искусио је и потпуније спознао и ту страну своје велике заблуде. – Зашто сам тако глуп? Понављао је питање упућено себи. Био је, због своје искрености, увијек наиван и лак за завођење. Као овца. Али сад више није млад ни тако савитљив, због свега проживљеног. Није се још увијек био предао вјерској пракси, читао је вјерске књиге и гајио дубоко поштовање према људима за које је сматрао да су прави, искрени и упућени и потврђени вјерници. Његов пашеног (баџо), код кога је дошао, био је оличење вјерника са свим људским врлинама. Из његових очију увијек је сијао оптимизам и нека дјечачка веселост. Некима циницима је то сметало па су га оговарали, а он је својом добронамјерном причом, благим ријечима и осмијехом све увесељавао. Дјецу је обасипао поклонима, а људе лијепим ријечима, савјетима и гостопримством. Чак је и полицајце даривао кад су га заустављали приликом вожње аутомобилом. У кафани није дозвољавао, ако је он позвао на јело и пиће, да неко други плаћа рачун. По јерархији виши од њега су његова понашања поредили са неким њему сличним и називали га „ јуродивим Христа ради“. Све у свему, такав какав је, баџо је Дики био узор. Дико је сада, у ратним приликама, упознао нове трговце и опсјенаре који изнад свега стављају нацију, одабрани народ: - Бог је наш, кажу. Поистовјећују себе са народом, своје интересе свакако. Противници им то свесрдно својим односом равномјерно подржавају. Пала су проклетсва на невини народ. Настао лом и покољ, у присуству и уз помоћ неких свјетских протува, тобожњих развађивача у бијелим униформама. А зашто су бијеле, вјероватно да би тако подсјећали на бијеле анђеле!? - Нећемо изгинути, Бог је са нама. Ми смо небески народ! - Чуле су се нове пароле у великој погибији. А људи, овце, наставили да блеје и да иду за самозваним вођама. Искористио је своју посјету да би у дуготрајном ноћном разговору са баџом, ученим свештеником и љубитељем књиге, провјеравао своје оцјене и ставове. Добио је баџину духовну окрепу и пуну подршку у ставовима, као и нова разјашњења неких изнесених дилема и нејасноћа. То је благотворно дјеловало на Дику и допринијело смирењу узбуркане душе. Схватио је и да се Господ и његово дјело веома ријетко очевидно показује живим створењима.
А Бог је њему лично у тим најтежим ратним данима ипак показао своју присутност и пружио му одсудну заштиту. Било је то баш тог двадесет и деветог марта у Кулуку. На улици није нашао никога с ким би могао разговарати о ономе што је наумио, а и топовска паљба је била утихнула. Зато је Дико, послије кратког задржавања у шетњи улицом близу цркве, поново покуцао на врата. Отворила је сва озарена протиница, његова драга свастика, весела и раздрагана због Дикине посјете. Прота је био службено на парохији, вратиће се за сат-два. Одмах му је, након поздрава и распитивања о породицама, сервирала ручак, ставивши на сто прво ракијски сервис. Кућом се ширио мирис протине старе шљивовице и свајине изврсне хране. Дико је гладан трпао у уста укусне залогаје, али је прије сваког квасио грло ракијим. Свастика му је нудила разноврсна јела из своје кухиње. Била је у свештеничким круговима позната и призната умјетница у куварским специјалитетима. Одједанпут је нешто затресло цијелу кућу. Комплетан прозор крај којег је био сто за којим су сједили, изваљен је из зида и пао преко хране по површини стола и на под, а онда у трену лустер и плафон преко тога. Парампарчад стакла и гелери су се забијали свуда около. Дико је био заклоњен дебелим зидом и одмакнут од прозора, а његова свастика је пар секунди раније устала да окрене хљеб у шпорету. Што их је обоје спасило! Да је она остала на столици погодили би је у главу комади гелера и арматуре од покидане ограде дворишта, док је он био на сигурном, заштићен зидом. Имали су само по пар огреботина на рукама. Уплашени, кад су схватили да је то граната испаљена са оближњих непријатељских положаја, потрчали су у другу собу, али су убрзо закључили да би сљедећи погодак био у центар куће, ако је кућа циљ. Зато су се брзином преселили у комшилук. Одмах су на лице мјеста дошла два полицајца из станице преко пута цркве и увиђајем установили да је граната калибра стодвадесет и да је ручно пуњена, те да је у њој било разних жељезних комада, шарафа, матица и сјечене арматуре. Видљиви су били трагови оштећења црквене фасаде и крова. Разнесена ограда испод срушеног прозора је задржала удар гранате која би без тога усмртила њих обоје. Бог је показао своје присуство и милосрђе! Тај догађај неће бити заборављен али ни посебно истицан ни препричаван касније. Послије дводневног боравка у Кулуку Дико се вратио на свој ратни посао. *** Напуштао је канцеларију осјећајући умор са мјешавином бриге и треме, изморен од размишљања и забринут због предстојећег усељавања у кућу људи које не познаје и од којих је, чини му се, растављен дубоком провалијом. Није још спознао димензије провалије, али је сигуран био да она постоји. - Ево нашег газде, рече Мелча при првом сусрету. Била је окружена групом жена муслиманки које су ратне дане проживљавале у страху, даноноћно су се криле, не због шеријатских правила, него плашећи се за своје животе, свјесне да би пред силним и повријеђеним још притом наоружаним људима лако могле бити жртве. Окупиле су се ту да виде човјека који носи униформу војске од које им се леди крв, да га осмотре и упознају. Оне су тог момента Дики дјеловале попут уплашених овчица. Био је збуњен и питањем и њиховим изгледом. – То никако више не желим да чујем! Ви госпођо, и Ваш муж сте газде у својој кући, а ја сам само ваш привремени подстанар. Ако тако наставите, ја ћу одавде брзо отићи! Осорно је одговорио, и показивао љутњу без потребе, али одмах потом је схватио да је претјерао и да нема оправдања за било какву сумњичавост. Нико у тој кући није био према њему непријатељски расположен. Били су ту пред њим безопасни, простодушни људи који су за протекле више од три године преживјели многе патње. О најтежој ће тек на крају дознати од Мелче и сталоженог и доброћудног Ферида. Онда је настала краћа тишина у кући као да нико не зна шта би сада требало паметно рећи. - Нешто ми је баш 'нако драго што је овај, Мелћо, твој станар дош'о. Лијепо ми, бона, лићи на оног нашег комшију Ранка! Некако хим слићан говор. – Проговорила је прва Хана, једна од жена из комшилука које су се ту затекле, као случајно, а јасно је било да су све оне дошле позване од Мелче да присуствују том догађају, и наставила: – Јуће смо га, комшију Ратка који је избјего 'вам' и станује у Хамзиној кући, замолили да нам пјева. Па он понио саз. Јао, драга моја ти! Сакрили смо се даље од улице у башћу, јер бона, и он се плаши да га не ћују њихове избјеглице. Они не воле саз и севдалинку, кажу да је то муслиманско. Дош'о је он јуће са линије да се мало одмори, пресвуће и тако. Ту су му жена и мали син. А што свира и пјева уз саз, немере се описат'! Ми смо сви плакали кад нам је отпјево ону: „Славуј тица мала сваком пјесму дала, а мени је јадном до три туге дала...“. Па кад оно лијепо изведе: „Трећа ми је тууууга, ваља умријети“, не зна се да ли љепше звући његов глас или саз, обоје се стопе у је'но.“ Хана је подстакла и друге да се распричају као што је уобичајено: о времену, о храни, бувљој пијаци, која је била ту близу и на којој је Мелча скоро сваки дан продавала књиге свог сина који је избјегао у Њемачку, а радио је прије рата у једној средњој школи као професор. Мелча је скувала и кафу па су је заједно попили и разишли се опрезно, једно по једно како не би коме скренули пажњу на то да се нешто ново догађа у авлији ограђеној високом тарабом с капијом која се закључавала. Мелчине коне углавном више нису ни долазиле. Било је то само на Дикином дочеку. Шта се с њима даље дешавало и како им је било није могао да зна, али ни стигао да се распитује. Претпостављао је да им није било добро. Само је Хана понекад долазила и задржавала се врло кратко. Мелча је једном причала да су јој дјеца средила папире па да иде код њих у Њемачку. Да ли је доживјела и тај дан, није сазнао.
Текли су дани, а с њима и ратне страхоте које су се баш тог љета мултиплицирале. Све је брујало од вијести о великим ратним страдањима, незапамћеним злочинима над цивилним становништвом. Дико је по професионалној дужности, а и по новим задацима које је добио, редовно пратио све електронске, па и штампане медије који су били доступни. Тим путем је био информисан о ратним догађајима на територији бивше „федеративне заједнице братских народа и народности“. |
Кад се догодио „Бљесак“ био је у родном селу за првомајске празнике, као некад, остале су навике да се и у селу прославља Први мај. Био је позван од синовца да дође на дружење уз ракију и прасетину. Та катастрофа коју су доживили Срби из Славоније страшно је дјеловала на његову већ прилично израњавану душу. „Сребреницу“ и „Олују“ пратио је и коментарисао увече највише са Феридом, код кога је наилазио на најљудскије виђење тих страшних догађања и заједничко саосјећање са паћеницима. Дико је препричавао прочитано из дјела ученог теолога и свеца Николаја Велимировића о стрпљењу као путу и излазу сваком вјерујућем човјеку, а нестрпљењу као највећем узрочнику зла. Парафразирајући ријечи свеца, наглашавао је: - Нестрпљење није супротност стрпљењу, већ мудрости. То је малодушје и маловјерје. Оно је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је почетак сваког краја. То је безбожни отпор свему ономе што не разумијемо. Док је Ферид, сасвим сагласан, на то додавао куранске и сунетске поуке, попут ових: - Ко настоји бити стрпљив, Алах ће га учинити стпљивим, а нико није ништа стекао боље и обилније од сабура[1]. А сабур значи покорност богу и мирно прихватање свих искушења. Додавао је Ферид. Тако су њих двојица заједно долазили до универзалних закључака о животу, патњи људи, људској издржљивости и идејама које се не смију заборављати. А ту чаробну ријеч сабур Дикин домаћин је често упућивао Мелчи приликом испољавања њених душевних криза, депресивности и плача. Он би у тим ситуацијама понављао: - Сабур Мелчо, сабур кад ти кажем!
Можда су и ти догађаји доприносили па су Дико и његови станодавци постепено уклањали барикаде које су између њих реално постојале. Некако поткрај љета Дики је дошла и супруга Ана па су се односи у кући полако раскрављивали. Пошто се нова зима приближавала пуковник Свемир дао је налог да се и Дики довезе четири кубна метра сирове буковине за огрев. Ферид је једва чекао да се домогне неког физичког посла па је са задовољством сва дрва изрезао ручном тестерицом и исјекао на одговарајућу дужину и дебљину како би се могла без тешкоћа ложити у алфа штедњаку. Сутрадан је имао упалу мишића, али му то није сметало, чак му је годило. Јер су му, као у Мешиној Тврђави, муке тијела милосрдно ублажавале муке душе. Мјесецима прије Дикиног доласка Ферид се крио у својој кући и авлији плашећи се да га не мобилишу у радни вод и пошаљу на линију како би поправљао покривке на рововима или радио сличне послове. Сву опасност рада у радном воду на првој линији гдје су му неки најближи пријатељи страдали Ферид је добро искусио претходних ратних година. У вечерњим часовима када су дани окраћали сви су се укућани окупљали у овећем дневном боравку гдје се ложило. Ту су вођени у почетку прилично празни, бесадржајни и површни разговори који су се полако претварали у отворене и искрене пријатељске разговоре о свему и свачему, важном и неважном.
Веома занимљива Феридова прича о доживљајима у ратној радној обавези посебно је окупирала Дикину пажњу. Ферид је знао лијепо да прича и Дико се одушевљавао његовим резонима пуним праве људскости. Причао је како су он и његови другови из радног вода правили покривке на новим и поправљали оштећене на рововима у пукој равници. – Не смијеш, брате, главу помолит, нама те скине снајпер са друге стране. Их колко их је тако настрадало и нашије! Радимо ти ми тако и кад смо завршили оно што нам је било задато, рече онај официр: - Сад ћете се повућ до оних кућа тамо, а преузеће вас капетан Мајо. А онда дође тај капетан па дрекну: - 'Вам Турци, за мном! Уведе нас у једну магазу и кад затвори врата рече: - Не бојте се, људи, моро сам мало глумит. Слободно се раскомотите и реците шта ћете пит и јест. Има ракије, пива, сокова. Има меса свињског, а ко то не једе има и овчијег. По жељи. - Ми се забезекнули, немеромо вјероват. Е, да ми је само да се рат заврши па да одем у тај крај да потражим Мају, да га изљубим и захвалим му се на великом људству које је показао. Богами ћу тако урадит, само ако доживим и ако ми буде неко помого због превоза, узбуђено прича Ферид. Дико се одмах понудио да ће ићи с њим да потраже Мају, па ће га одмах интервјуисати за неке новине или други медиј који буде хтио објавити. А онда је поновио да су њих двоје сада под његовом заштитом и да ће их он штитити колико год буде могао. Тако је Дико, човјек нејаке психофизичке конституције и сам несигуран и уплашен, постао заштитник људи којима је рат већ био нанио много зла и патње. Помало је постајао све увиђавнији према двоје људи код којих је становао. Увјерио се у њихову људскост и поштење. А препознавао је и њих и себе, код неких обостраних поступака, у ријечима Исидоре Секулић: „Увиђавност је нарочито јака код људи усамљених, заборављених, безнадежних: они се боје свега и стиде себе“. Његова супруга је покушавала да се бави трговином. Набављала је преко Дрине козметичку робу и продавала на градској пијаци. Да не би плаћала није улазила у круг пијаце него је на картонској кутији испред улаза излагала нешто мало робе, проводећи већину дана тако. Продаја је слабо ишла, али се вријеме трошило на тај начин и у нади ишчекивали бољи дани. Једном су је, изненада, панично уплашену полицајци приводили у станицу па је то касније често спомињала као своје прво искуство с полицијом. Мелча је одсуствовала из куће по цијели дан. Само је Ферид остајао као заточеник у кући и иза високе авлијске капије и ограде. Једно вече сједећи уз ватру, што је полако постајало уобичајено, разговор је попримао све приснији карактер. Два брачна пара која је осим извјесне генерацијске разлике још пуно тога раздвајало стављајући ограничења у откривању личних и породичних, а поготово ратом нанесених невоља. Дико и његова Ана причали су о својој дјеци, о љепоти пријератног живота, о имовини коју су стекли у браку па све изгубили, о неизвјесној будућности и другим тегобама које их муче. На Мелчи се почесто примјећивала одсутност и нервоза.
Сушила су јој се уста због дијабетеса па је повремено устајала да попије мало
воде. Ферид је с великом пажњом слушао Дикину и Анину причу тако да је
изгледало као да преживљава све њихове невоље кроз које су прошли и саучествује
с њима. Видјело се то и кроз његове кратке коментаре и питања која им је
постављао. Некако се највише занимао за поступке нових мјесних власти према
њима у граду из кога су морали побјећи са дјецом. Питао их је и да ли су видјели
те џихад ратнике који су се, како веле, у том граду окупили да чине зла по
нашој земљи. Онда би се обраћао Мелчи објашњавајући јој како зла не чини само
једна страна: - Тим и таквим нељудима не припада ни вјера ни нација, они су само злочинци и то ти је! Она се љутила на такве његове ријечи па је знала и да
га вријеђа. Можда због туге коју је носила у души или због шећерне болести,
сваки пут су је те Феридове непристрасне оцјене дубоко узнемиравале. - Сабур Мелчо, сабур! - понављао је Ферид. Дико и Ана нису знали баш најбоље да то све себи објасне. Мелча и Ферид су мало помало отварили своје сехаре тајни које су крили од свих придошлица, а за које је сва чаршија одавно знала. Мелча је почела прво да прича о својим свакодневним одласцима у суд и о потуцању од немила до недрага. Упитана зашто иде у суд и с ким је у спору она је својим ратним подстанарима испричала ужасну родитељску причу о страдању. - Ја имам, Богу шућур, двоје дјеце из првог брака. Први муж ми је умро па сам се удала за Ферида. С њим сам родила још двоје. Ето, син ми из првог брака и наша заједничка кћи су сада у избјеглишту у Њемачкој. Моја најстарија кћер живи овдје, муж јој алкохоличар, срећом још га нико не дира, пате се ту са двоје дјеце у овим ратним условима и без посла. Она служи по кућама, чисти и пере и тако се хране. Имали смо Ферид и ја једног сина, што се оно каже, као златну јабуку. Сунце мамино, Хари мој, рахмет му души, био је омиљен у граду. Није било младог ни мушка ни женска а да га није познавао. Без разлике на вјеру и нацију. Завршио је овдје средњу техничку школу и запослио се као ватрогасац. Уз рад је студирао вишу ватрогасну у граду преко ријеке. И оженио се, сунце мамино, прије него што ће рат почет. А кад је рат све више пријетио њих двоје се ваљде договоре да иду, не знам. Само једног дана он нама рече: - Бабо и мама, ми смо одлучили да пређемо ријеку па онда у Мађарску, а одатле ћемо или у Њемачку или код тетке у Канаду. Нашао сам везу за прелазак границе, а послије ће бити лако. Оно послије мајских догађања овдје, кружиле су разне приче о погибијама људи на све стране, па смо се плашили, не дао Бог да нам дјеца настрадају. Сине, јеси ли ти сигуран у ту везу, немој мајку и оца сикират. Знаш ли ти да се сада не може свакоме вјероват? (Мелча застане као да ће да заплаче, али и сузе застану. Послије краће паузе наставља рањене душе мајка своју причу.) Он, душа моја, сав зајапурен мени каже: - Ма, немаш се, мати, чега плашит, то су момци, раја од мог колеге. Знају се одлично. Не брини биће све у реду. А ја нисам знала да се он том колеги похвалио да има нешто уштеђевине па да ће њих двоје с тим да се снађу кад пређу ријеку. Тако се они одлуче да плате тим разбојницима,
крвницима, не знам како бих их назвала, а не знам ни колико су им платили. Јер
они на суду сад кажу једно, сад друго. И
ето, шта да вам даље причам. Отишли су једне ноћи и послије дуго нисмо ништа
знали за њих, прошло је неколико недјеља док нас нису позвали у полицију да нам
саопште да су ухватили двојицу крвника који су побили нашу дјецу. Снахино
тијело су нашли, била је трудна, а његово је сигурно вода однијела. Амааан,
душа ме моја боли! Истинита и неизмјерно болна прича из уста ојађене
мајке залупала је у главама Дике и Ане као најјачи чекићи који разбијају
мождане ћелије. Нису могли ни ријеч да изусте. Сједили су заједно још неко
вријеме, али без разговора и повукли се у своју собицу. Превртали су се на каучу
као заклани пилићи пребирући у главама сваку Мелчину изговорену ријеч и
замишљајући детаље тог страшног догађаја. Некако пред свитање обоје је савладао
сан који је нагло прекинуо рафал из аутоматске пушке. Мада су били већ навикли
на шенлучење повратника са линије, срца су им убрзано залупала јер се рафал поново
чуо у непосредној близини куће. Онда цикну само појединачни пуцањ из пиштоља
испод самог прозора собице и зачу се узвик: - Тетка! Гледали су се у страху. Ана је прва проговорила: - Знаш, Дико, да је Мелча мени причала како неки Грдан дође пред зору у авлију, прво прескочи или развали капију, испали један метак из пиштоља увис и тако даје знак да је дошао по власнике куће да их води на размјену, а њихову кућу дају неком донатору или не знам некоме коме је већ додијељена, односно ко је унапријед платио. Шта ћемо ако су дошли по њих двоје? - Не брини, одговарао је Дико, нећу ја то дозволити! Изговорио је то сав утрнуо, а свој глас није могао препознати. Учинило му се као да неко други то изговара. Уједно је експресно размишљао: „Шта да урадим, не могу дозволити да их одведу из куће пред мојим очима. Не могу се ни сакрити. А како да станем пред њих. Немам ни оружја, нити снаге да одгурнем силнике. Дрекнућу да сам ја новинар, да ћу о свему што они чине писати отворено, те да ћу их сутра пријавити пуковнику Свемиру, па и генералу лично.“ Дрхтало му је све од браде до ногу али је био одлучан. „Не дам ни њих двоје, а ни свога образа, па нека ме убију та људска ништавила!“ Свитање је тог јутра најдуже трајало али се нико није приближио улазним вратима куће. Дико се спремио и отишао на радно мјесто. Кад се послије подне вратио Ана му је испричала шта је јутрос још доживјела. Наиме, онако уплашена и ненаспавана отишла је Мелчи у собу и испричала како су она и Дико провели ноћ и јутро у страху. Мелча јој је само одговорила: - А како је нама било, моја Ана?! Послије је у наступу љутње наставила да куне поменуте актере исељавања и њихове наредбодавце, повезујући их за трагедијом која ју је задесила и називајући их погрдним именима с националним увредама. Онда је Ферид смирено и благим ријечима укоравао: - Бона Мелчо, ови радници су само мученици и робови, а они што им наређују немају ни нацију ни вјеру, то су људске грдобе, азраили. Њима је новац важнији од образа и вјере. Немој, молим те тако! Сабур! А када је напокон свануло. Помолило се шкрто сунце. Опет је све изгледало бар мало љепше. Рат је недуго потом завршен и успостављен какав-такав мир. Дико је једва дочекао да раскине уговор са Феридом, да поцијепају папир са одредбама о чувању куће и свих ствари, да скине са себе биљег заузимача туђе имовине. Замолио је да добро прегледају и изброје све непродате књиге, није желио да било ко помисли да је присвојио неку од њихових књига које је читао и још из њих нешто преписивао. Поздрављали су се и плакали сво четворо. Ферид је притом гласно плачући више пута понављао: - Дико, опрости ми молим те! Његов дотадашњи подстанар био је зачуђен и кроз плач одговарао: - Па, зашто побогу, опростите ви нама! Ми нисмо били увијек довољно пажљиви. Нарочито сам ја понекад био груб. Растали су се као најрођенији обећавши да ће се у миру састајати што буде могуће чешће и обавезно јављати гдје се ко од њих налази. Само ако Бог да и свјетлост нових мирнодопских дана дуже потраје. А Дико је од тада па до краја свог живота био обузет мислима о Феридовој стрпљивости и људскости. О његовом сабуру. А нарочито о човјеку као највећој ријеткости данашњег времена. [1] Сабур је арапска ријеч, а значи: задржати, устезати се, престати Крај |
