Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________4_





Заборављени песници | Милорад Панић Суреп



Милорад Панић Суреп, песник и истакнути културни посленик, рођен је у Глоговцу, у Мачви, 27. јануара 1912. године. Гимназију је завршио у Шапцу, а филозофски факултет у Београду.

После рата био је уредник Тањуга, први секретар Удружења књижевника Србије, оснивач Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе Србије. У јуну 1956. године постављен је за првог секретара Савета за културу Србије и на тој функцији остао три године. Био је један од иницијатора оснивања Модерне галерије (данашњи Музеј савремене уметности).

Суреп је био и управник Народне библиотеке Србије . Његовим доласком на чело ове установе почела је изградња нове зграде Библиотеке, која је била уништена током немачког бомбардовања Београда у априлу 1941. године.

Објавио је више песничких збирки (Ветар звижди, Просто, Ти долазиш, Лирика). Добитник је више награда од којих су најзначајније „Октобарска награда Града Београда“ и „Вукова награда“.

Умро је 22. априла 1968. године у Београду. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу.




ЗАПИС

Нек каже ко шта мисли
а ја знам
на свету човек је сам, 
увек сам.

Нек каже ко шта мисли,
а ја знам: ма био кам,
цвет,
или плам —
и живећеш, и цвасти, и спламсати
сам.

Па нека каже ко шта хоће,
ја знам:
ако и заволиш кога,
заволећеш га зато што си сам.



СУСРЕТИ

Покаткад прође неко и спусти усне на срце
остане само обрис тих:
на равној белини снега птичјег
крила траг.

Покаткад прође неко
и трепавицама ти мине његова сен
а теби већ умро друг присан и драг.




ВАТРА

Црно,
било је све тако црно и празно
ко шума без лишћа и поље без траве,
ко што би
цивилизација после атомске експлозије
била.
И црно, и јадно, и празно.

Онда је одједном затреперио пламен,
далек,
у ноћи,
мали језичак сасвим сирове цинобер боје.

И птице су у срцу запевале,
ветар заљуљ'о чудесно дрво дрен
што цвета заједно са снежним пахуљицама.

И ти си нашла пут до мене,
ја до твог струка, траве полегле.



ОД СЕНЕ И ОПОМЕНЕ

Не веруј у браве и ћутања
ни опомену корака
најмање ширини људског срца
извикиваној на сва четири ветра,
не веруј —
кажем ти из искуства
и у часу несвакидашње искрености.
Ни у заборав не поверуј
ма чији,
брегова увијених у пепео даљине
лампи док се хладе од наших немира
малаксалих
ни у заборав вучји
ни човечји,
ничији!
Јер има безброј путева
између сна и излога
загрљаја и таме
између гнезда и зидова
оних најјачих
челичних конструкција
дизаних на местима залелујаних грана;

Зидова што су хтели
да буду једна воља
једно време
аутострада у једном правцу,
и гнезда оборених
(расут жалосни цвркут по занемелој долини!)

Толико је путева између бекстава и дозива
да нам је за живљење остало само распеће.