Пробијају се кроз тек нападао јутарњи снег, образа црвених од студи и трепавица на којима се настанио ред пахуљица. Сунца још нема, само се у даљини назире црвена лопта обмотана неком беличастом светлошћу. Под гомилом тешких облака мучно трепери, а онда нестаје у маси сивог, зимског неба. Почиње да веје.

   Две фигуре, једна већа и једна јако мала, крећу се напред…одредиште немогуће одредити. Све је за неколико минута прекрио свежи снег. Мала фигура, промрзла девојчица од седам или осам година, зграбила је велику за руку, стисла се уз њено тело, али не посустајући у корачању. И даље се једнако брзо кретала као и велика фигура, за коју слободно можемо закључити да је мајка. Више пута је застајкивала како би проверила да ли девојчица може наставити да се креће, вадила марамицу из џепа капута и њоме брисала промрзли девојчицин носић. Сигурно мајка. Неуједначено корачајући, мајка крупним корацима, а девојчица ситним, али брзим, остављале су иза себе кривудаве трагове од дубоких чизама,  који су се протезали далеко уназад кроз непрегледну белину. Испред њих, бели амбис у коме се ништа не препознаје, ни дрвеће, ни куће, ни људи. Само густа завеса која је у потпуности заклањала њихово одредиште. А онда, када је снег полако почео да слаби, а завеса од пахуља се претворила у беличасту маглу, у даљини се могао назрети циљ њиховог јутарњег пешачења. Железничка станица. Смештена у непостојећој сенци масивног оголелог дрвећа, тужно је испраћала путнике који су одлазили, а са радошћу прихватала долазеће, жељне путовања. Девојчица је са усхићењем, задихавши се од узбуђења, потрчала неколико корака испред мајке, викнувшиː

 “Мама, мама, ено је, ено је!“

 Онда се окренула, очију засјалих од среће и поново приљубила чврсто уз њу, правећи притом сићушне кораке којим је поскакивала. На мајчином лицу се оцртавао благи осмех, док је дрхтаво хладним рукама миловала дете по глави.

 “Хајдемо, док није отишао без нас“, тихо је проговорила.

   Убрзо су ступиле на снежну станицу. Личила је на оне из старих руских филмова у којима су се одигравала дуга срцепарајућа опраштања и болни растанци. Из ненарушене хармоније снега вириле су само шине и по које трепћуће светло, које је с времена на време мењало боју из зелене у црвену, и обрнуто. Сместиле су се на малу клупицу коју је снег поштедео, а поред њих је повремено пролазио човек са црвеном капом за кога је девојчица у више наврата загонетно запиткивала мајку:

“А шта он ради? А зашто му је капа црвене боје. А зашто носи штап?“

Питања су се ређала и ређала, а мајка, већ уморна од њих, само је кратко одговарала:

 “Он ће сада позвати воз да дође. А капа му је црвена зато што је снег беле боје.”

То је дубоко замислило девојчицу, и њено до тада уједначено лупкање чизмицом о клупу се наједном зауставило. Гледала је његову црвену капу, како све више постаје бела и само за себе прошапутала:

“Боље да је ипак беле боје.”

Снег је поново почео да пада, чак јаче него малопре. Црвена капа отправника возова је за кратко време потпуно побелела, а девојчица се окренула мајци и наслонила на њено раме. Осмех јој, међутим, није силазио с лица. Јако је волела зиму и све што она доноси, свет јој је тада личио на бајку. Људи су у све већим групама пристизали на станицу. Огрнути топлим зимским капутима и умотани у вунене шалове, нису се међусобно могли препознати, па су немо пролазили једни поред других. Одмах би наравно уследили звуци дозивања, уз наводне оштре прекоре и звучна тапшања по рамену, праћена громким смехом. Смех је повремено односио ветар који се прикрадао свима иза леђа и шамарајући чекаоце, сагињао им је главу до земље. Девојчица је пратила сва дешавања на станици, све време држећи мајку за руку. Час би се окренула и питала је с које стране воз треба да наиђе, са леве или са десне, час погледом пратила сва лица која су се ређала поред прве шине на којој се ускоро очекивао долазак воза. Мајка је мало-мало па проверавала да ли је шал и даље преко девојчициног носића, а на њено све учесталије питање, с које стране ће наићи воз, одговарала:

“Са десне, са десне стране.” И доиста, кроз непуних пар минута, десно од њих, из нестварног простора почео је полако да израња воз. Огромна машина црвене боје рушила је белу монотонију и неосетно се прикрадала стрпљивим људима који су погледом пратили сваки њен трзај. Чак ни звука није било. Читав догађај красила је несхватљива тишина, праћена само повременим гласним уздасима и узвицима мале девојчице.

  “Мама, мама, погледај како је леп воз! Види само како је велики!”, одушевљавала се, док је мајка на то просто одговарала:

“Јесте, леп је воз. Видећеш лепоту тек кад крене.”

Пристигавши на станицу, почео је да тутњи док се заустављао, а онда је стао тачно испред групе већ завејаних људи. Девојчица се отела из мајчине руке и умешала у ред који је чекао тренутак отварања гвоздених врата. Осмех јој није силазио с лица. Снежна мећава се претворила у зимску идилу. Бела прашина се нежно, готово уз нечујну музику руских балалајки спуштала на сада празну железничку станицу. Праћен дугим звуком пиштаљке  човека са црвеном капом, воз је одлазио. Један по један, нестајали су вагони као пахуље под првим јачим сунцем, и губили се у обмањујућој даљини. У једном од њих се возила мала радознала девојчица.

***

   Стојим. Нервозно чекам, чини ми се сатима. Један поглед на часовник чије казаљке стоје, други…трећи.  Окрећем се око себе раздражена несносном грајом будућих путника и њиховим празним разговорима, затечена светом који ме окружује у том часу мог чекања. У једном тренутку, иза мојих леђа чујем малени гласић како пита:

“Мама, са које стране треба да наиђе воз?”

“Са десне, са десне стране.”                                            

Благо се осмехујем, док се у даљини назиру обриси безбојног воза.