Ђурин кутак
ЂУРИН ПРВИ РОМАН - Генијални пас Сити
19. ИЗДИШЕ БЛИЈЕДА ПТИЦА МЈЕСЕЦА
Дан је веома вруће, љето се размахало, поранило. Идемо на купање. Прешли смо насип, низ дугачке уске степенице, које су саградили власници чамаца, спуштамо се до малаксале ријеке, исцрпљене од умора. Вратила се у своје корито. Љето је укротило горопадницу. Газда је застао на врху степеница, загледан у Купу. Зрцало тихе ријеке, заспале на сунцу, блиста урамљено зеленим врбама, сужено према Летованићу. У њега је спремљено бескрајно удаљено небо на којем немарно стоје три бијела облака, скамењена, као да се никада неће помакнути. Дубоко, дубоко расхлађују се у води њихови одрази, побјегли од врућине. Испод њих издише блиједа птица мјесеца. На површини огледала ријеке, као да их је сликар ту поставио, заспала су четири црна чамца с рибарима, за које су се залијепиле у огледалу њихове обрнуте слике. Између чамаца дријема јато бијелих гусака, збијених пламеном поподнева. Трошни чамац, осамљен, начет трулежом, легао на исушено корито, до њега три друга. У средини зелени пластични, њише се на води, боковима додирује друга два завезана до њега, моторе им власници однијели кућама, крађа је овдје лако могућа, балавандери, сеоски момци, сматрају је подвигом за дивљене. Десно, мртваја, муљевити резервни дио дна ријеке, с тугом остављена да чека ново кишно доба. Нешто мало влаге, које још има у спужви исушеног тла омеђеног насипом, циједи се, доноси воду тој мртваји. Жабе су ту основале своје царство у које роде навраћају на ручак и по храну за подмладак. Бијела јата гусака, расута на зеленом тепиху пашњака, лијено се сунчају, чекају вријеме да се спусте у воду, да по мирној површини ријечног огледала с уживањем, без журбе, плове уз ријеку и натраг, као на позорници. На другој страни ријеке, ниже, низводно, пјесковита плажа окупила је десетке купача, ластавице њихових неразговјетних гласова забадају се у ваздух, лебде над ријеком. Неки купачи повукли су се у хладовину гранатих врба, мајке с дјецом у плићаку траже забаву, поливају их водом, играју се. Очеви млади, већ трбушасти, леже на топлом пијеску, изложени сунцу, неки нагорјели, хлади их слабашан вјетрић што без журбе путује низ ријеку, безвољно, тек толико да се креће. Дјевојка је оставила бицикл горе на платоу, испод насипа, тихим кораком газеле, елегантно се спушта низ степенице, понешто бојажљиво, витка као трстика. На лицу јој скакуће несташни смијешак, из душе јој зрачи ведрина смирене среће. Зачула сам тихи корак манекенке, упозорила сам Газду да она долази. Газда, од шибља на стрмини, видио је само доњи дио степеница, лежао је на ручнику, на каменој плочи. Придигао се, погледао ко нам долази, видио је високи дјевојачки изданак брезе, крхко се њише на благом вјетру. Платнена хаљина на трегере лепрша јој око дугих ногу, видљивих све до купаћег костима. Обнажена уска рамена, груди и леђа покривена уским трегерима, уздишу за лептирима пољубаца, магнет мушким очима. У руци јој плетен цекер од комушине. Дјевојка сиђе са степеница, обрадована препознах је, она је окопавала кукурузе! Пођох јој у сусрет, лизнух јој испружену руку, осјетих њену наклоност према мени и Газди. Од догађаја са Жиком на Тржници могла сам непогрешиво оцијенити ко нам долази с топлим осјећајима, а ко је непријатељски расположен према нама. У овој дјевојци се нисам могла преварити. Њен осмијех улива ми повјерење, свиђам јој се, драго ми је што и према Газди гаји њежне осјећаје. – Има ли мјеста и за мене, примате ли ме у друштво? – осмијех јој краси њежно младо лице, преплануло од свјежег ваздуха, сунца и вјетра. – Радо чекамо неког младог као Ви, зар не, Сити? – рече Газда, гледао је дјевојку, била сам почашћена што рече ми, осјећам се равноправном. Задовољство се огледало на лицу дјевојке, веома пажљиво сам је посматрала. Она из торбе извади велики фротирни ручник, крем боје, са плавим и црвеним цвјетовима, разастре га на камену плочу близу газде, пружи се по њему, а ја се одмах нађох између њих, у средини се љепше осјећам! Ускоро се на дугим уским степеницама зачуше троми тешки кораци. Неко је долазио, скочих да видим ко је. Низ степенице гази снажан млад човјек, опрезно носи велико пивско буре трбуха. Наш познаник, трговац Томо! Већ је потегао мало више пива, изгледа уобичајено слинаво, обучен је само у кратке хлаче. Приђе пластичном зеленом чамцу и позва дјевојку: – Сњежана, хајде са мном на другу страну. – Хвала, остаћу овдје – рече му она. – Хајде, тамо је љепше! - Знам ја гдје ми је љепше – рече Сњежана опорим, одлучним гласом. Весла захватише воду, чамац се ишчупа између два друга чамца и крупна људескара понесе своју трбушину на другу страну ријеке, према пјешчаном жалу узаврелом од купача. Ситни таласи среће таласали су се преко лијепог дјевојчиног лица, у души су јој играли немирни зечићи расположења, у мислима су јој се гнијездиле плаве заводничке жеље, освајала је мог Газду. – Ја сам још само данас овдје – рече дјевојка с нагласком на оно „само данас“ да би то Газда боље чуо, схватио значење те двије ријечи. Кестењаве очи су јој сијале топлим блиставим сјајем. – Куда одлазиш? – упита заинтересовано Газда. – Одлазим у Велику Горицу, завршићу школу за компјутере, тамо ћу радити. – Па долазићеш чешће овамо. – Не, нећу долазити! – Зашто? Ту су ти родитељи и брат. – Јесу, али нисам јако везана за њих. – А гдје ти је дечко? – упита Газда као да је знао да она има дечка. – Ено га забио се у собу, с братом игра неку игрицу на компјутеру као да ја не постојим – с осудом рече Сњежана, као да јој је дечко само познаник. Ја се подигох, приђох Газди, повукох га зубима за прст да ми прави таласе, њише чамац, да ја мало јурцам по води. Он се придиже, нађе суву натрулу грану, поче да је ломи, баца што даље у воду одломљене штапиће. Уђох у тиху млачну воду, запливах према клипићу да га донесем Газди. Дуго сам кружила мирном површином воде, уживала, зачикавала Газду, звала га да уђе у воду. Сњежана је гледала моје уживање у води, дивила се мом одушевљењу па рече: – Идем и ја довести своју кују да се мало окупа. – Ако је куја немојте је водити овамо, могло би бити свађе, кује се међусобно не подносе – рекао је Газда, иако је био сигуран да ја нећу прва напасти Сњежанину љепотицу, Доберманку. Познавала сам ту лијепу животињу, увијек је радознало посматрала из свог дворишта како са Газдом пролазим улицом када идемо у шетњу или на купање. Паметна је, не лаје на нас. – Одвешћу је тамо на плажу, код потока – рече Сњежана. – Нисам знала да се кује не подносе! – подигла се. – Нека моје ствари остану овдје, чувајте их, ја ћу се вратити. Гледали смо како се Сњежана рве са својом љепотицом, куја се није дала у ријеку, панично је бјежала од воде, плашила се ситних таласа. Наишао је глисер у пуној брзини подигао високе валове, Сњежанина љубимица је престрављено повукла своју газдарицу даље од обале, дјевојка се мучила да је обузда, једва је успијевала да држи корак с њом, морала је одустати од купања. | ¤
20. ЛОПОЧИ СЕ ОДМАРАЈУ НА ПОВРШИНИ ВОДЕ Најчешће смо одлазили на купање на Малу плажу, у Жажини. Пређемо пашњак, па преко мостића којег су сељаци направили на потоку да могу тракторима прелазити до поља на другој страни, ишли смо још даље уз Купу, према Летованићу, тражили смо погодна мјеста за купање. Чим би ме примијетиле, гуске су бјежале у воду, будале, мисле да их ја тамо не бих могла ухватити, али оне ме не занимају, ја тражим мјесто гдје се обала благо спушта у ријеку, ту без бојазни могу улазити у воду, не плашим се да ће ми вода ући у уши. Газда је пронашао Малу плажу. Стазица која води до ријеке била је обрасла травом, вријеже купине и лозице преплитале су се међусобно, било је немогуће проћи, коприве су изђикале из тог сплета. Гранате огромне врбе наткриљују путељак и пјешчану обалу ријеке. Газда је понио косу, покосио растиње око стазице, прокрчио пролаз, сад смо се лако могли спустити до плаже. Проблеме чине риболовци, ту проводе много времена, оставе право сметлиште, крцато пивским боцама, лименкама, опушцима и другим отпадом. Газда се досјетио, понесе најлонску врећу, покупи боце и сав други отпад, повезе то кући, кад иде у град, истресе смеће у контејнер. Каткад је смећа мало, газда оставља полупразну врећу на плажи, риболовци су почели смеће бацати у њу. Нађе се неки, на повратку кући повезе он врећу са смећем. Заведен је ред на плажи, милина је доћи на њу, сад је уживање. Када прође чамац направи таласе, ја раздрагана јурим дуж пјешчане обале за њима. Власници чамаца су уочили да то мене радује, неки од њих повећавају брзину када пролазе поред нас, таласи се пјене, чекам да стигну до плаже, има око четрдесет метара дужине обале по којој се могу утркивати са валовима, од врбовог прућа па низводно све до великих листова лопоча који се одмарају на површини воде, додирујући се рубовима, украшени бијелим, жутим и љубичастим цвјетовима. Трчим све док се налети воде не смире, док сасвим не утихну таласи. Наравно, ту је неизбјежна тениска лоптица, Газда је баца што даље, до средине ријеке, ја журим да је донесем, да бих поново пливала по њу. У савршеној сам кондицији. Завладале су несносне врућине, температуре се пењу изнад 36 степени, једини спас је купање у ријеци, тамо се Газда и ја сваки дан хладимо. На Малу плажу почели су долазити житељи из Дужице, Петровца и Жажине, сваки дан стиже нова група, не стигнем упознти ону која је данас пристигла, а сутрадан ево нових људи. Коначно је нас седамнаесторо редовних, након три дана познајем их све, завољели су ме, сви желе да се играју са мном. Ја улазим у воду кад их има највише, кружим између њих, срећна и радосна. Ипак највише се радујем Газди, играма с њим. Газда увијек измишља неку нову игру, то ме весели. Почео је бацати воду у ваздух, спојеним длановима захвати је и баци што може више, ја стојим у плићаку, скачем за њом, хватам је отвореним устима и, наравно, гутам. Толико се нагутам да морам ићи пишкити. Покушавају и други тако бацати воду, никоме то не полази за руком као Газди, кад је он избаци она се не расипа, увијек успијем ухватити дио гдје је има највише на окупу. Вода је прекрасна, топла, а расхлађује тијело, права милина. Најрадије не бих излазила из ријеке. И Газда дуго плива, око њега се мота једна красна дјевојка из сусједства, стално му намигује, покушава му се приближити, али ја то држим под контролом, кружим око њих, не дам дјевојци да се превише приближи Газди, увијек сам међу њима. Завољела сам свих седамнаест купача, цијеним их, поштујем. Није ми драго када морам да се попишам близу њих, још је незгодније ако морам обавити велику нужду. А пригорјело ми је, не могу више трпити, морам се олакшати. Дошла сам на праву идеју, кренула сам на другу страну ријеке. Газда није знао о чему се ради, кад је видио камо сам пошла наређивао ми је да се вратим, ја очекујем експлозију, морам журити, нема повратка! Постајало је драматично. Нисам смјела бити некултурна, обавити нужду у води, у тој води се купамо Газда, ја и моји пријатељи. - Сити, натраг! – чула сам како Газда виче, ја сам одлучно пливала. Изверала сам се уз стрму страну и у шипражју обавила нужду. Газда ме је гледао, знала сам да ће ме похвалити, показала сам да сам културно и добро васпитано псето, да знам поштовати људе, нисам ја џукела са улице! Кад сам се вратила, Газда ме је помиловао и похвалио: – Видиш како си ти сјајно псето – рекао је. – Који би други пас направио тако нешто? Ниједан! Неколико купача игра одбојку у води, сједим на пијеску, гледам како велика лопта шета од једног до другог. Онижа дјевојка, с малим грудима, стално добацује лопту мом Газди, гледа га изазовно, смије му се. Предвече су се купачи разилазили, остале су још само двије дјевојчице, она с малим грудима и њена пријатељица. Замолиле су Газду да их повезе да не би морале пјешачити више од два километра. Одбојкашица, мала дебељуца, чврсте грађе, коју је прогонио један дјечак из села, сјела је поред Газде, друга на задње сједиште, ја у пртљажник. Дјевојке су почеле задиркивати Газду, он се упустио с њима у шкакљив разговор, говориле су о свом искуству, у које Газда није вјеровао. – Ви сте још премладе – рекао је Газда и погледао дјевојку покрај себе. – Она већ има сасвим лијепо искуство – похвалила је дјевојчица са задњег сједала своју пријатељицу, која то није покушала оповргнути. - Знате ли да пунољетни не смију ништа имати са малољетницима? – Па од кога онда малољетни могу нешто научити? – упитала је сувозачица. – Требају чекати да постану пунољетни! - Да чекам још четири године? – запрепастила се дјевојчица. - Још си млада! Тек си завршила седми разред. – Млада, али нисам премлада, да знате како ме сусјед Томислав прогони. – Томислав је млад и неодговоран! – Ви ћете ме знати чувати, вас се не бојим! - Ништа од тога, моје дјевојке! Не бих се упуштао ни у што с малољетнима. – Онда нас овдје испустите! – рекла је љутито дјевојка с предњег сједишта. Газда је зауставио кола и оне изиђоше.
Од броја 14 часопис Суштине поетике ће у наставцима својим читаоцима представити Ђурин први роман. |
