Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
________________________________________________________________________________________________________________________9_

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Поетски времеплов




Милутин Бојић
умро је 8. новембра 1917. године
СОНЕТ XXXI

Кô устремљене две буктиње свеже,
Уз праскав пожар растопљене смоле
С вриском фауна и нимфи, што голе
У сусрет јуре, кроз вијор што реже,

И крше стабла и кидају мреже,
Наша су срца што се вечно воле
Скрхала стреле, што су се заболе,
Стопила худе сметове што снеже

И уздрхтала и жедна и жудна
У крвавом се загрљају слила,
Здеравши чежњу, што се врх њих свила.

Кô танки вео и кô магла студна,
Пијући пламен, да стопе и спрже
Растанка звоно, што звони све брже

▼▲

Милош Црњански

умро је 30. новембра 1977. године

ПРВА ЈЕЗА

Деси се: да се зачудим,
кад ме изненада растуже:
кишица плаха,
ил једна смеђа дечија глава
у коју се загледам дуже.

Деси се да се пробудим,
од ноћна близа неба плава,
и ставим руку на срце
што куца јако.

И да се тад у мислима занесем,
и осетим полако, полако:
да је младост прошла,
па се стресем.


 Лаза Костић
умро је 26. новембра 1910. године

МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и мед сном!


▼▲
СОНЕТ XXI

Сву тугу своју у те бих да скријем
И да, друкчији но што сви ме знају,
На твоме недру, кô у родном крају,
Кришом од људи сузе своје лијем.

Само твој да сам, и сав да се свијем
И да ме очи твоје воде рају,
У кут где боли и уздаси стају:
Из твога ока да утеху пијем.

Мој бол је велик, од свег бола већи,
И само теби, теби ћу га рећи:
О, буди сведок мога искушења!

И вратићу се чист, у свет пун гада
И вратићу се без греха и јада.
О, буди црква и Бог мог спасења

▼▲

Тин Ујевић
умро је 12. новембра 1955. године


МЕНИ БЕЗ МЕНЕ

Уре од смоле цуре бесмислено,
суморни човјек снатри бестјелесно,
сутонска страст се боји безимено,
а љубав јеца, јеца беспредметно;

и све је данас празно бесконачно,
а вјетар дува, дува безутјешно
на голе душе које непрестано
ишту и грле безнадно, бескрајно.



Душан Радовић
рођен је 29. новембра 1922.

ЧУДНА СЛИКА

Насред једног чудног рама
Указа се слика нама:

Кроз кишу што пада, пада,
Лети птица понад града.

Ал кроз тренут: нема више
Ни те птице, ни те кише.

Из истог рама сада:
Сија сунце изнад града

(Још да додам: слику ову
Сви сем мене прозор зову.)