Пише: Милица Симић
Ови простори су одувек били на ветрометини источних и западних ветрова који непрестано дувају, а наша земља је ,,кућа несред друма" у коју многи сврате, али нико не остаје. Ми имамо ту (не)срећу да животом на овим просторима сведочимо о националим, верским и друштвеним разликама које ове народе вековима раздвајају, али и балканским сличностима које их спајају. Зато је сасвим разумљиво да читајући хроничара Београда, Мому Капора, ми у опису београдског менталитета препознајемо своје село, град, комшије, породицу и, напослетку, себе. Капор је особине и начин живота Београђана (не)свесно пројектовао на све људе на овим просторима који су вековима на (су)удару модерних ствари које усвајамо и традиционалних вредности које заборављамо. У роману 011 чији је поднаслов ,,Живот у социјализму", Капор је поетички нагласио (речи су подебљане) неке кључне појмове који најбоље илуструју живот људи који живе на размеђи овога и онога, њих и нас. Капор је, по обичају, ризничар и памтитељ оних давно заборављених и (не)прежаљених ствари којима супротставља наметнуте или својевољно прихваћене новине. Осећа се онај Станковићев ,,жал за младост" који није за оним што није било као код Станковића, већ за оним што је било, што је прошло, изгубљено, отето, добровољно дато, а што је оставило сету у животу великих носталгичара. Веома занимљива су поглавља о кликерима, држачу пера и настојнику који су остали као сећања средовечних људи на нека давна прохујала времена, а код њихових потомака само су непознати појмови за које траже објашњење у Речнику. Насупрот њима, стоје садашња времена и деца новог доба, наши дани и нова поколења која добијају за први рођендан оно што су њихови дедови за диплому. Присећајући се оловаца, мермераца, земљанаца, стакленаца, американаца... писац оживљава сенке давних дана који су изгубљени пред најездом пенкала и компјутера са којима одрастају неки нови клинци који ће бити неки фини, углађени и образовани људи са наочарима, чији је успех сигуран, а срећа упитна. Како у Београду и иначе на овим просторима, тако и у наведеном Капоровом делу, много је више појмова (црних речи) и ствари који нам долазе са модерним временима, него оних који се губе. А то значи да ново у свим сферама живота потискује и замењује старо. Тако је у београдским ресторанима вечера обавезна (које, узгред речено, писац не воли да посећује), у неким местима отворени су драгстори који раде нон-стоп-непрекидно, на трговима млади играју брејкденс, боеми се у дугим ноћима ослањају на шанк, а међу младима и старима одомаћила се кратка, хладна и брза реч ћао која је нешто као поздрав. Све ово видљиви су знаци (и у књижевности и у животу) транзиције чији цех плаћају људи распети на некад и сад. Сусрет нашег човека са светом који је степен изнад његових провинцијских схватања, нужно са собом носи и дозу здравог хумора. Капору је један, наизглед, баналан примјер (потрага за извесним местом у великом граду) само повод да расправи о неким много важнијим стварима него што је вршење нужде нашег човека у светској метрополи. Акценат је на слободи која је у новоуређеним демократским државама потпуно изгубљена и отуђености између људи који ретко разговарају, а и ако разговарају, то чине наученим, пословним језиком без стварне срдачности и интереса за саговорника. Томе равнодушном и толерантоном свету где је све лепо упаковано, супротсатвљени су наши простори у којима ништа не може и све може, у којима се реч филозофија, изговара најчешће са претњом, у коме се избегава употреба речи тешкоће или криза да грађани који су навикнути на благодати не би доживели нервни слом. | С друге стране, нимало мање комичан није ни долазак једног Американца у Београд, који је, додуше, пореклом са наших простора, али такви И на Истоку и на Западу - већи Срби од било кога Србина. Када се врате кући, већи су Енглези од сваког Енглеза. Из перспективе странца дата је слика земље у којој се махом гледају амерички филмови и у којем влада једнопартијски систем, а народ је опседнут недоказаном сопственом величином. Колико је тај Американац, тај Бил, решен да раскине све везе са својим коренима и да буде ничији, толико су и сви они који живе у великим градовима одлучили да забораве своје сеоске претке и да буду велеграђани. Међутим, Капор као писац који, по речима критичара, повлађује малограђанској класи, стаје у одбрану малограђана и закључује да човека околности могу да избаце из села, али је немогуће избацити село из човека, бар у првој генерацији. А управо тзв. малограђани су чувари заборављених адреса, обичаја, традиције и старинског морала које је одувала кошава са Дунава или их је испрљао густи велеграђански смог. Заборављање ко су некада били даје им могућност да брже постану неко други, да се подигну на друштвеној љествици у којој је велика разлика између горе и доле. Капор, као верни хроничар Београда, који није ни горе ни доле, него некако, са стране бележи уздизање и пад његових грађана који сведоче да је горе све горе. Капор о Београду као некада Андрић о босанским касабама, проговара са аспекта нашег човека и странца који силом прилика долази у нашу земљу. Сагласни су и домаћи и странци који су километрима удаљени, и Андрић и Капор који су деценијама удаљени, да је ово чудна земља и још чуднији народ. Можда због тога Капор у својим делима често понавља да су једном питали Андрића да ли и даље у Босни има по један лудак, а он одговара да сада има и један паметан. Без обзира на вековне туђе утицаје који нам скраћују памћење и вајају нас по сопственој замисли, било је и биће оних малограђана који нису ни горе ни доле него са стране, они заливају корене да изникну млада стабла која ће бити ослонци када нам се небо свали на главу. Капор је, без сумње, чувар адресе која је једно духовно сабрање људи који су превазишли разлике свесни међусобне сличности. Отуда можда свако читајући Мому Капора нађе на нешто познато или на некога из свога окружења, јер иако нисмо сви Београђани, сви смо људи које је он тако добро познавао.  |
