Пише: Гордана Димитријевић
На двеста десет година од рођења и сто шездесет година од пишчеве смрти, може се са сигурношћу закључити да српска књижевност 19. века није имала много таквих великих и драгоцених личности као што је био Јован Стерија Поповић (1806-1856). Многостраност и важност књижевних и државних послова које је урадио за живота, одређују га као комедиографа и драмског писца, као романсијера и песника, као полемичара и критичара, као писца школских уџбеника и професора природног права на Лицеју у Крагујевцу и Београду. Стеријин животни пут није се умногоме разликовао од
пута већине српских интелектуалаца из Угарске, а Почетак Стеријиног комедиографског рада пада у годину 1830. годину, у време када се после завршених студија права вратио из културно динамичнијих средина у маловарошки свет и живот. Међутим, још као студент објавио је историјски спев, неколико песама и три трагедије Невиност или Светислав и Милева (1827), Милош Обилић (1828) и Наход Симеун или несретно супружество (1830) којима је отпочео свој књижевни рад. Већ у раној стваралачкој фази као писац историјских драма и трагедија, Стерија се показао као одличан познавалац античких и класицистичких поетика драме (Аристотел, Хорације, Боалао, Лесинг). На основу инспиративне документарне грађе који је проналазио у Историји Јована Рајића и на основу историзма епских народних песама, обликовао је врло занимљиве драмске заплете. Његово одлично познавање Шекспировог драмског дела одиграло је значајну улогу у обликовању трагичког поступка. Стерија је трагедију схватао у духу Аристотеловог појма катарзе, сматрао је да трагедија „за прву дужност почитује страсти човеческе утишавати и уздржавати“. У композиционом погледу Стеријине трагедије најчешће обједињавају два драмска тока: етичко-политички и љубавни. На етичко-политичком драмском току изграђен је централни заплет трагедије, укрштањем историјског и легендарног материјала. Са друге стране, љубавни драмски ток представља бочни заплет и заснива се на укрштању мелодрамског и трагичког поступка. Теме историјских трагедија узимао је из српске, али
и из бугарске, македонске и албанске историје средњег века. Ране драме
(Светислав и Милева, Милош Обилић и Наход Симеун) су младалачки покушаји и носе
„трагове недозрелости не само у плану него и у дијалогу“, како је касније писао
сам Стерија. У то време прве две драме су биле изузетно популарне, вероватно
због тога што су у њима приказани Косовска битка и догађаји око ње. Од каснијих
драма издваја се драма у којој је обрађена политичка тематика, борба за власт у
средњовековним државама, Смрт Стефана Дечанског. Најснажнији ликови ове драме
су негативни ликови, властодршци, зли саветници који владаре подстичу на зло.
Борба за власт је такође тема трагедије Хајдуци у којој се сентиментални, мелодрамски заплет успешно
потискује сликама невоља хајдучког живота и снажним ликом
харамбаше-властољупца. Једна од ретких драма у којој нема сентименталних
љубавних прича је Сан Марка Краљевића. То је „алегорија у три одељења“, писана
у стиху и прози, а заплет у њој је заснован на дубљем проницању у српску историју. У критици тога доба Стеријина „жалосна позорја“ била су добро прихваћена, а све је то допринело чињеници да је он тридесетих и четрдесетих година 19. века створио у српској књижевности посебну врсту национално-историјске драме са дидактичким циљем: да развије љубав читалаца према националној прошлости. Међутим, Стерија је врло рано дошао до сазнања да му комедија највише одговара јер, иако она треба да пружи забаву, њен циљ је и да поучи и да убеди. Слично Доситеју, Стерија је сматрао да „ у шали казана истина више него сува материја дејствује“ и то је битно утицало на његово опредељење да морални и дидактички елемент буде изузетно наглашен у комедијама, а да понекад комика њему буде сасвим подређена. Љубав према истини и жеља да и кроз забаву поучава своје савременике, били су главни покретачи Стеријиног комедиографског стваралаштва. | У низу својих „веселих позорја“ ( Лажа и паралажа, Тврдица, Покондирена тиква, Зла жена, Женидба и удадба, Београд некад и сад, Родољупци) он је умногоме одступио од типа класичне комедије, што се нарочито уочава у завршецима. Код Стерије нема срећних завршетака јер његови јунаци не добијају оно што би желели: тврдица не добија натраг новац који су му украли, Фему одбијају од „ноблеса“, а Султана из Зле жене бива излечена тек након што је добила батине. Значењски и тематски склоп Стеријиних комедија указује на велику разноврсност појава, људи и догађаја, на којима је овај писац градио комичне заплете. Он је, такође, био оригинални сликар војвођанског и србијанског малограђанског друштва. Са много реалистичких боја насликао је галерију шароликих типова преко којих је критиковао друштвене нарави свога времена. Стерија је жигосао сујету, уображеност, опонашање туђинских обичаја, саможивост и грамзивост, лаж у људским односима и лицемерство сваке врсте, лажни патриотизам и лажно представљање. Композиција Стеријиних комедија, према мишљењу Јована Деретића, има
одређену предвидивост и главни протагонисти се класификују у три групе:
заблудела личност, варалица и исцелитељ-резонер. На почетку драмске радње
главни лик се налази у извесном стању залуђености, оно што је до тада било
скривено у његовој души или у границама нормалног живота, сада постаје једини
мотив његовог понашања и деловања. То га доводи у сукоб са другим јунацима и
околином, ал На Стеријину веселу позорницу излазе умишљене малограђанке и скоројевићи, изгладнели лажни барони и њихови лакеји, бивше куварице из грофовских кућа и њихови умишљени славјански песници, лаковерне учене девојке и поводљиви родитељи. Комедиографа Стерију занима сукоб између животних идеала и стилова живота припадника тог малограђанског света, али и друштвени амбијент и психолошке околности у којима настају нереалне амбиције појединих ликова. Иако се у равни комедија он наслања на искуства старијих аутора: Шекспира, Држића и Молијера и савременика Коцебуа, немачког књижевника, то не треба да наводи на погрешан закључак да Стерија није оригинални писац. Он јесте самосвојан и посебан, а осим тога је и реалистички сликар своје средине и свога времена. Може се са сигурношћу рећи да је чак реализатор модерне српске књижевности свога доба, творац српске комедије и оснивач једног плодног хумористичко-сатиричног жанра. У исто време Стерија је и европски писац, типолошки сродан другим писцима велике европске књижевне заједнице, представник просвећености и бидермајера у нашој књижевности.  |
