КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

       Куповина недовршене куће, пресељење у Жажину, убрзо је донијела велике промјене у живот породице. Радови на кући су се брзо одвијали. Једва смо чекали да се ријешимо мајстора које је Млади газда налазио преко  познанстава из кафана у којима се често налазио. Људи склони алкохолу, несолидном животу, нераду. Уселили смо се у недовршену кућу, без стропова и паркета, али могло се живјети у њој, вријеме је било топло, не превруће. Још је било нешто новаца, почела је изградња другог дијела куће, површине 180 квадратних метара!      

       Довезено је више од двадесет камиона земље и шљунка, напуњени зидови темеља које је изградио бивши власник Рашид, трговац у селу, којег су жене од миља звале Рашо. Имале су му зашто тепати. Он је према њиховим мужевима, ниског раста, грубих сеоских физиономија, изгледао као глумац пристигао у сеоску пустош из Холивуда, као да га је Бог послао да унесе промјену у њихов монотони живот. Љепотан! Према љепоти нико није равнодушан, нико јој не може одољети! Жене су га обожавале, реп женских уздаха вукао су се за њим по расцвјеталим  љубавним стазама.

       Срећа је издала Рашу. Умро је млад. Његова жена је продала недовршену  амбициозно замишљену кућу. Сад су моје газде довршавале Рашину замисао уз своје преинаке. Стари газда је технички поткован. Млади газда је увидио да је, уз мајчину помоћ, лакомислено увукао породицу у неприлике. Без гунђања је помагао оцу да што брже дограђују кућу. Сами су постали грађевински мајстори, у Сиску су проналазили неквалификовану радну снагу, од Андра су добијали техничка упутства, постављена је доња плоча на темљима другог дијела куће. Стари газда је армирао носеће стубове, израдио оплате, син је мијешао и доносио бетон, налили су стубове. Кад су их рашаловали, грађевински стручњаци, инжењери градитељства, сусједи, загледали су витке стубове и говорили:

       – Види се да то раде прави мајстори!

        Стари газда није ништа препуштао случајности. Да не би преко зиме било клизања и озљеда, да их не заливају их кише и не засипа снијег, прво су наткривене степенице. Бог је волио моје газде, зима је била блага, температуре никада испод нуле. Градња се наставила и зими, саграђен је и покривен дио куће све до терасе. 

       Срећа је почела мазити и Младог газду. Кад је већ помислио да никада неће пронаћи дјевојку спремну да с њиме дијели живот, кад је завршила школска година, у кафићу „Коловрат“ сусрео је дјевојче, које је управо завршило средњу школу. Јесте да је млађа од њега пуних 17 година, Млади газда јој је изгледао заносно, загледала се у њега. Једног дана ју је упознао с родитељима.

       Кад је са степеништа улазила у ходник, дјевојка је стала као укопана, начас је од изненађења изгубила дах, пред њом је пукао поглед на ходник и гостинску собу, четрнаест метара је до зида с малим прозорима до којих се, у благом луку, спушта строп од ламперије. Такво нешто још није видјела, игралиште,  прострујало јој је у мислима. Амерички сан, то се виђа само у  филмовима. Није смјела ни сањати да ће једног дана живјети у таквој раскоши.

       Стиснута срца, мања од маковог зрна, осјећала је страшну разлику између малог стана у Загребу, у којем је живјела с родитељима, двије сестре и братом, и овог огромног простора на сто педесет квадратних метара. Ошамућена, приликом упознавања пружила  је дрхтаву руку Газдарици, борила се да се не сруши, само да се не сруши!

       – Јосипа – рекла је тихо своје име, савлађујући подрхтавање гласа.

       Одмах сам завољела ту дјевојку осјећала сам да ћемо живјети у истом стану, да ће она ускоро постати члан наше породице. Почела је све чешће долазити, осмјелила се, одомаћила, коначно се сасвим преселила, она и Млади газда савили су своје  гнијездо у великој соби, до цесте, већој од гостинске.

       Јосипа је пред пар мјесеци завршила средњу школу. Само они најсрећнији свршени средњошколци, који се неће уписати на факултете, запослиће се. За њу је најбоље рјешење удаја, оцијенила је да би брак с Младим газдом био право  рјешење. Ускоро је затрудњела. Ја сам осјетила када се то догодило. Од тада сам била много везана за њу, осјећала сам да у њеној утроби расте дивно мало створење, прекрасан дјечачић с којим ћу постати велики пријатељ.

      Вребала сам прилику да што чешће легнем уз Јосипине ноге када она сједне  пред телевизор, наслонила бих главу на њену ногу и слушала шумове из њене утробе, морала сам знати када ће почети куцати срце тог малог створења, мог љубимца, чини ми се да живим само за њега. Са животињском стрпљивошћу, очекивала сам његово рођење. Моје жуђено, ускраћено материнство претварало се у снажну љубав према овом малом бићу, у безграничну оданост, у неразумну љубав мајке према дјетету.

       Јосипа је ишла у Загреб да обави порођај, жељела је да тамошњи љекари надзиру њен први пород. Порађање је прошло без проблема, ситна женица родила је здравог синчића, високог, нормалне тежине. Услиједили су код новорођенчета проблеми. Газдарица и Стари газда видјели су да је Млади газда забринут, пошли су у Загреб да посјете Јосипу, да виде дијете за чији живот лијечници воде битку. Кроз стакло су видјели да Јосипа изгледа добро, задовољавајуће. Малишан је на разним мјестима главе имао десетак игала забодених у кожу, Стари газда је био запрепаштен. Што ради докторица која се брине о дјечачићу, био је пренеражен, љутит, зар се тако поступа са новорођенчетом? Био је увјерен да је дијете здраво, проблеми су у нечем другом! У љекарки и њеној дијагнози!

       Стари газда има изразите телепатске способности,  веома висок коефицијент радиестетске осјетљивости, могао је на даљину пружити помоћ човјеку у критичном моменту када се он у болници, на операцији, бори за живот, који у том моменту зависи само од те помоћи. Знао је да може помоћи дјечаку, почео је у више наврата дневно комуницирати са својим унуком, слати му потребну помоћ у облику флуидне, животне енергије. Код дјечака су наступиле нагле промјене, живнуо је, вратила му се виталност, опоравак је био очигледан, то је изненадило и докторицу, није могла схватити што се дешава. Ускоро су мајка и син дошли кући. Испоставило се да Јосипа нема довољно млијека, малишану су морали давати умјетну храну. Докторица није открила у чему су проблеми, да је дијете гладовало. Глупача!  

     

24. БИСЕРНА ВОДЕНА ЗАВЈЕСА

       За промјену, почели смо одлазити на купање у Летованић, поред понтонског моста у средишту села. Мост је за вријеме рата подигла Хрватска војска, на једином мјесту гдје је то било могуће, да га не виде српски војници са узвишења с друге стране ријеке, да га не могу гађати. Дуго послије рата мост је стајао на металним војним чамцима. Када водостај ријеке, због киша или топљења снијега, почиње расти, војска убацује чамце и елементе моста, прави га дужим. За вријеме падања водостаја, кад ријека малаксава, скидају се сувишни елементи, ваде се непотребни чамци, мост се скраћује. Ту сам, уствари, и научила јурити, утркивати се са таласима, моја омиљена игра овдје је рођена.

       Та игра таласа на обали није ми давала мира, увијек се питам, како се то одједном валови рађају, како настају? Зашто тако бљеште и расипају се на сунцу? На многа питања не налазим одговор. Зашто настају високи валови када ријеком великом брзином протутњи снажни глисер? Спори чамац, мала брзина, мајушни таласићи, неважни, не обазирем се на њих, не изазивају ме!    Чекам велике камионе, шлепере, тешка возила, само они могу зањихати мост на чамцима, само су они моћни! Понекад су и они слаби. Никако не разумијем зашто су некад моћни, а некад слаби. Газда то изгледа  зна.

       – Сити, ево га!

       Виче газда, долази шлепер, опрезно се пење на мост. Уз сав опрез, мост се зањише, чамци заљуљају, ударају један о други, вода се око њих узнемири, ја јурнем према мосту, огроман талас се код обале подигне, високо се пропне, пројурим кроз њега, окренем се и прије него бљештећа вода падне на земљу, још једном пролетим кроз ту бисерну водену завјесу, наставим бјесомучно, из све снаге, трчати низ ријеку, такмичим се с валовима, ко ће први стићи доље до врба које расту из воде. Није ми важно, не размишљам ко је први стигао, код врба се окрећем, јурим натраг према мосту, таласи су уз мене, пљускају ме по трбуху, још су велики, брзају у истом смјеру. Што дуже та игра траје, они постају све слабији, на крају све се смири, ја сједнем покрај Газде, отворених уста, исплаженог језика, убрзано дахћем, срце ми снажно лупа, цијело тијело ми се тресе.  

       За вријеме љетњих врућина ријека сахне, спава свој љетни сан, водостај се смањи, највећи дио обале остане горе далеко од воде, сељаци доносе бачве на ријеку наливају их, чекају да забрекну, припремају их за бербу винограда, која ће ускоро, на прелому љета у јесен. Горе на Летованском врху многи Сишчани, викендаши, изградили су викенд куће, поред сељачких, засадили и они винограде. 

       Мене и Старог газду овамо привлачи љепота плаже, купање, расхлађивање за вријеме љетних врућина. С ове стране ријеке ми смо сами, то нам одговара, ником не сметамо нити нама ко смета, потпуно се предајемо игри и забави. Тамо гдје мост додирује обалу, одмах уз кућу, до цесте и ријеке, сунчају се сеоске гуске. Љенчине! У Жажини када ја долазим, гуске бјеже у воду, а ове, баш их брига, не обраћају пажњу на мене. Е, не може тако, драге гуске! Сад ћу вам показати ко сам ја!

       Потрчим према њима, најурим их у воду, оне уплашено почињу гакати, снажно замахују дугачким, бљештаво бијелим крилима, дижу се у ваздух и лете, лете, скроз тамо на средину ријеке, мекано се спуштају у воду. Ја сједим на обали, тамо гдје су пред који тренутак биле оне, удивљено посматрам њихов лет. Боже, да је мени тако нешто могуће, ала би то било уживање.

      Гуске су блесаве, боје ме се, иако им ништа нећу, само их застрашујем, нисам ја пас птичар, мене лов на птице не занима, мене никакав лов не интересује, ја сам само пас чувар и велико дијете, волим игру и забаву.

       Газда ми данас прво баца воду у ваздух, чим је он ушао у ријеку, јурнула сам за њим, очекујући да захвати воду, али ништа од тога, предубоко сам, загазила, из такве дубине не могу високо скочити. Газда тражи плићак, хоће да је вода потпуно чиста, захтијева да ми буде до задњег кољена, тада скачем  високо, скокови су ми елегантни и лијепи, могу правити фигуре којима се гледаоци диве, а то је драго и мени и Газди, правимо се помало важни.

       Имамо ми неколико својих игара, ниједну не могу изводити сама, у свима  је потребан Газда, или неко други. Кад скачем у висину да бих ухватила воду коју Газда баца, прогутам оно што ухватим, ако та игра траје дуже ја се сасвим лијепо налијем водом, као празна бачвица. Ту воду морам избацити из себе, чучнем негдје украј и испишким се, по више пута.

       Једна од мојих омиљених игара је бацање лоптице у воду. Газда што даље може баца лоптицу, ја полагано улазим у воду и пливам према средини ријеке, дограбим је зубима и враћам се с њом до Газде. Кад ми досади једна врста игре, тражим од Газде неку другу. Понекад Газда не разумије одмах што ја тражим, па морам бити упорна све док он не схвати што желим.

      Наступиле су промјене. Завршио је рат, земља се опоравља од страдања. Понтонски мост у Летованићу још је коју годину служио, све док није постао сувишан, док се није нормализовао саобраћај за Банију преко Сиска. Онда су војници раставили мост, одвезли у војна складишта његове елементе и чамце. Нема више великих таласа, туга се уселила у моје разиграно срце, остала сам без драге ми, лијепе забаве. Врло ријетко наишао би понеки глисер, то је било премало да ме за дуже вријеме развесели.

      Стари газда је туговао заједно са мном, било му је тешко што сам остала без забавне игре  кад смо на Купи. Очекивала сам да Газда нешто смисли, знала сам да нисам тако паметна да бих ја измислила таласе, али морам се похвалити да сам ја дошла на идеју да се утркујем с њима.

       На ријеци је било још неколико војних чамаца завезаних доље за врбе. Сунце је већ висило изнад Летованских брда, ускоро ћемо кући, Газди се више не иде у воду, чека да му се осуше гаћице, да би мене забавио баца ми лоптицу у воду. Била сам љута што он неће у воду да се играмо, узјогунила сам се, неки враг ми је  дошао, тражила сам неку другу врсту забаве, хоћу да ми баца воду у вис, нећу ићи по бачену лоптицу. Матица ријеке брзо је носи. Газда ми наређује да идем по њу, постала сам непослушна, тврдоглава, тјерам своје.

      Још добро видим лоптицу, Газади ће се она убрзо почети губити из вида, још мало ни ја је нећу моћи видјети, далеко је, заклониће је чамци. То нам је задња преостала лоптица, видјела сам да је Газда јако љут, одлучила сам да извршим налог, ушла сам полагано у воду и снажно запливала. Низводно пливам брзо, снажни реп се вуче иза мене, сива леђа ми се назиру из воде, глава ми је подигнута тек толико да су ми носнице изнад воде, понекад ми вода улази у уста, гутам је. Брзо сам се приближавала лоптици, кад сам је дограбила били смо већ заклоњени чамцима, Газда нас није могао видјети. Уз воду је много теже пливати. Ја сам снажна, донијела сам лоптицу Газди, он ме помиловао по глави, похвалио ме:

       – Видиш како ти можеш бити добра кад хоћеш, шашавицо моја мала!

       Газда ме је пажљиво обрисао, у колима је увијек крпа за ту потребу. Кад сам ускочила у пртљажник, кола опрао ми је ноге, увијек за то носи двије литре воде, воли да сам уредна у колима, мени се не свиђа то прање ногу, мрштим се, али морала сам га прихватити, не смијем прљати кола, доста им је моје длаке, не смијем у кола уносити пијесак и блато, реда мора бити!