Пише: Јелена Глишић
Једно од највећих дјела Иве Андрића је Проклета авлија – роман који нема ни почетка ни краја, него је то прича која се врти у круг, остварују се кругови у круговима, приче се испреплићу. Тим начином писања писац покушава приказати како се живот не одиграва само у нама већ и у другима. Андрић све то слути, тежи томе и све то приказује у овом дјелу. Припада каснијем периоду Андрићевог књижевног стварања и он се њоме опет враћа босанској прошлости и мотивима људске трагике и изгубљености. Роман започиње описом стазе прекривене снијегом која води до манастирског гробља, тачније до гроба фра Петра. Два свештеника, један млади и један старији, налазе се у ћелији фра Петра и прегледају његове ствари. Успут причају и присјећају се живота са фра Петром. Млађи свештеник, фра Растислав, сјећа се Петрових прича које су одувијек биле изузетно занимљиве, а највише му је остала у сјећању она о његовом боравку у – Проклетој авлији, цариградском затвору. Фра Петар је тамо доспио сасвим случајно, није био крив, али је био у погрешно вријеме на погрешном мјесту. Фра Петар је службено путовао из Босне у Цариград, а у то исто вријеме полиција је дошла до писма у којем се помињао прогон хришћана у Албанији. Управо због тога Петар је био главни осумњичени те је завршио у затвору. Задржао се тамо чак два мјесеца пошто је чекао да се заврши спори поступак истраге. У то вријеме упознао је разне људе који су се налазили у затвору, њихове приче и судбину. Није му био занимљив само живот затвореника, већ је врло јасно могао да види и карактер чувара. Ток романа иде према причањима фра Петра и унутрашњем преживљавању његових догађаја: о животу Проклете авлије као цјелине, о чудном и особеном Карађозу, о разноликим људским физиономијама које су ускрсавале у сјећању фра Петра. На слици Проклете авлије коју је Андрић дао у својој приповијеци, вјеран је печат једне епохе Османлијског царства, а добија се из ње и снажан утисак да је Проклета авлија, таква каква је, живјела у свим временима у којима је робовао човјек. Фра Петар као проницљив дух, са развијеним посматрачким даром и способношћу да запази детаље и финесе, да запази карактере, има кључно мјесто у приповједним токовима Проклете авлије као приповједач кроз чију приповједачку визуру пролазе све романескне приче обједињујући се у цјелину приче о Проклетој авлији и људским судбинама у њој. Фра Петар је својим карактером предодређен да буде главни носилац унутрашње тачке гледишта. Проклета авлија је добила име које одсликава њен изглед, дјеловање на људе, утисак који се не заборавља. Њено сивило, стијешњеност и монотонија убијају душу у човјеку; догађања у њој и атмосфера савија и ломи људе до лудила. Човек у Авлији налази се између тврде, голе, сиве и угажене земље и парчета неба које се помаља између високих зидина - то је сав свијет изван тамнице, жељен, а недостижан. Она је „увек пуна, стално се пуни и празни", у њој је све „неодређено, безимено и туђе" тако да оставља утисак да се човек налази на неком ђаволском острву. Управник ове страшне и чудне установе је Латиф ага, који је и у Авлији и ван ње више био познат по давно добијеном надимку Карађоз. Био је њено право оличење и изгледом и функцијом и свим својим особинама. Чак у његовом имену, као и у надимку, има парадокса и ироније, али и тачно уочених карактеристика. „Латиф“ на арапском значи лијеп, њежан, пријатан – ниједна од ових особина не краси управника затвора. Боље му стоји надимак Карађоз јер одражава његове суштинске карактеристике као управника затвора. Необичан је био Латифагин пут у младости. Отац му је био тих човјек, љубитељ књиге и размишљања, наставник у једној војној школи. Оженио се у зрелијим годинама и добио једно дијете. Дјечак је био весео, жив и бистар, волио књигу, а нарочито игру и музику. Такав је био до своје четрнаесте године и сви су очекивали да ће поћи очевим стопама. Међутим, младић се одједном измијенио – напустио је школу, почео да се дружи са коцкарима и пијаницама, ушао у сумњиве послове и дошао у сукоб са законом. Он сам није имао неког посебног дара ни вјештине, ни праве страсти за коцку и пиће, али га је привлачио тај свијет и све што се око њега врти, а одбијало га је све што је припадало свијету мирних, обичних људи, свакодневних обавеза и устаљених навика. Отац је, користећи свој углед и познанства, неколико пута вадио сина из затвора. Тражећи рјешење, помогао му је један пријатељ који је радио као управник градске полиције, узевши Латифа у своју службу и сматрајући то најбољим рјешењем. И тако је Латиф, младић који је већ био заузео своје мјесто међу коцкарима и дангубама, постао добар и ревносан стамболски полицајац. Није то постао одједном. Дуго је тражио своје мјесто, а нашао га је тамо гдје се најмање очекивало – у раду против свог некадашњег друштва. Немилосрдно се окомио на коцкаре, дангубе, скитнице, сјецикесе, пијанце, кријумчаре и свакојаке несрећнике из тамних квартова Стамбола. Радио је са страшћу, мржњом и вјештином. Познавао је добро ту средину и психологију људи чијем је кругу некад припадао. Старе везе користио је да прошири круг свог рада. Постигао је изузетне успјехе у служби и након десетак година постављен на мјесто замјеника великог затвора. Након смрти управника, био је једини који га је могао замијенити. Тада је почела његова владавина у Проклетој авлији. Ранији управник, тврд и искусан старац, имао је крути, класични начин управљања. Било му је главно да свијет порока буде одвојен од остатка свијета и што јасније обиљежен. На затвор и затворенике, без много интересовања за то да ли су криви или не, гледао је као на карантин и опасне и тешко изљечиве болеснике које разним мјерама треба држати изоловане од такозваног здравог и поштеног свијета. Нови управник одмах је почео да дјелује на сасвим супротан начин. Прве године након очеве смрти, Латиф је продао лијепу очинску кућу у Новој махали и купио једно велико запуштено имање изнад саме Проклете авлије. Све у кипарисима, имање је личило на запуштено острво или старинско гробље. Од Проклете авлије било је одвојено сјеновитом расјелином са шумом племенитог дрвећа и читавим системом разних ограда и високих зидова. Латиф је ту, међу старим стаблима, саградио лијепу кућу која је имала то преимућство да је и врло удаљена и врло близу Проклете авлије. По свом изгледу | био је то један други свијет, али опет невидљиво повезан са Авлијом. Карађоз је, служећи се невидљивим и само њему познатим путељцима могао у свако доба неопажен ући у Авлију, и том се могућношћу често користио. Познавао је сваки кутак Авлије, њене чуваре и затворенике и све лично надзирао. С пуним је правом сам говорио да „зна како дише Авлија“. Тако је цијелог свог вијека остао у најужој вези са свијетом нереда и криминала, који је у младости заувијек напустио, и у исто вријеме изнад њега и далеко од њега, одијељен својим положајем и својим густим баштама и за друге непрелазним жељезним оградама и варатанцима. Од самог почетка Карађоз је радио „изнутра“. По том свом необичном начину рада био је много гори, тежи и опаснији, и у извјесном смилсу, понекад бољи у човјечнији од ранијих управнка. Карађозова игра била је потпуно лична, пуна неочекиваних и смислених обрта и смицалица, врло често супротна свим правилима полицијског рада и поступања, и нико јој није могао ухватити ни краја ни конца. Већ прве године стекао је надимак Карађоз (гротескна личност турског позоришта сјенки). Проклета авлија и све што је у њој дешавало била је велика позорница и стална глума Карађозовог живота. Чак је и његов физички изгледа знао да превари. Рано прегојен, космат, тамне пути, рано је и остарио, бар наизглед. Његово тешко и млохавло тијело, кад би затребало, развијало је велику снагу и брзину. Поспано и као мртво лице крило је увијек будну пажњу и немирну и довитљиву мисао. На том лицу нико никад није видио осмјех, а игра очију била је једна од великих Карађозовох вјештина. Једним оком готово потпуно затвореним, а другим крупним и увијек широм отвореним, нападао је, збуњивао и изазивао жртву, продирући у најскривеније углове њених мисли, планова и надања. Од те игре цијело је лице, наказно разроко, добијало час наказан час смијешан израз гротескне маске. Сви становници Проклете авлије увијек су стрепили од тих очију и избјегавали га, ако је икако било могуће. У његовом говору и кретању није било достојанства османлијског чиновника. У сваком поједином случају, са сваким осумњиченим он је играо нарочиту игру, без стида и обзира, поштовања другог човјека и самог себе. Никад се није знало како ће разговор с њим тећи, ни како завршити. Могла су то бити упорна, опасна и неодољива наговарања, али и бездушне лакрдије без видљивог смисла и циља. Његова филозофија је: у Авлији нема невиних. „Нико овде није случајно. Је ли прешао праг ове Авлије, није он невин. Скривио је нешто, па ма то било у сну. Ако ништа друго, мајка му је, кад га је носила, помислила нешто рђаво (...) Ко овде дође он је крив, или се макар очешао о кривца. (...) овде невиног човека нема (...) Ја људе знам, криви су сви, само није сваком писано да овде хлеб једе“. На тврдње појединца да је невин, он одговара чудовишно: Да си рекао да си крив, још сам могао да те пустим, јер кривих овде има много. Сви су криви. Али баш нам један невин треба. И зато те не могу пустити. Његове чудовишне игре доводиле су у чудо људе, збуњивале их: - Јесте ли ви рекли онима који су га ухватшли да је невин? - Јесмо, дакако да смо рекли, али... — Е, то сте погрешили. Пхи, пхи, пхиии! То не ваља. Јер баш сад хватају невине а пуштају криве. Такав је нов ред. Али кад сте ви сами пред властима изјавили да није ништа крив, мораће да остане овде. На таквог Карађоза се навикла Авлија и његово управљање Авлијом „на свој начин“ била је општепозната чињеница. Људи су се помирили с тим и Карађоз је постао ,део њиховог проклетства“. Истамболско подземље, сав тај престонички свијет порока и нереда сматрао је Карађоз својим: „он је био њихов 'крмак', 'стеница и крвопија', 'пас и пасји син', али њихов“. У оним ријетким тренуцима, када покаже сажаљење над страдалником и доброту, а то су ти ријетки тренуци просвјетљавања његове личности, открива се у Карађозу несрећан човјек који је цијели свој живот дао Проклетој авлији, безмало се поистовијетио с њом и њеним животом. Он своје право да кажњава доживљава као сопствено кажњавање. Поставља се питање шта је условило трансформацију Карађозове личности, у почетку натпросјечно обдарене, и физичким и духовним квалитетима, богатством сензибилитета, који га приближавају науци и умјетности. Као да је Карађоз уочио да смо сви ми затвореници неке Авлије, без могућности да слободно мислимо и дјелујемо, па се повлачи у своју љуштуру и у потпуности трансформише. Од примјерног младића он постаје онај тип оријенталног оружја, које је у рукама власти и које представља живо оличење Проклете авлије. Она се огледа у његовој природи. Она живи у његовом карактеру, ћудима и инстиктима. Његова воља је њен закон. Судбине затвореника Проклете авлије су у његовим рукама, а он се њима игра. Андрић је у његовом лику проникао у елементарних особина дивљих чувара власти, чије се наслијеђе може сагледати у свим временима у којима је робовао човјек. У свијету у којем он влада невиност је само фраза. Карађоз ваљано управља унутрашњим механизмом својих затвореника. Когитовски образац човјека Авлије с којим Карађоз рачуна је : „Крив сам, дакле постојим“.  |
