http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

________________________________________________________________________________________________________________________15_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Лик Газда Младена у истоименом роману 

Борисава Станковића


 




 Пише: Гордана Димитријевић



Почетком 20. века српска проза чврсто је била везана за традиционалне приповедачке облике, мада се могло уочити извесно разилажење са дoтадашњим начином приказивања књижевних јунака.  Писци се све више посвећују описивању унутрашњег стања ликова, сагледавајући при том и однос индивидуалног и општег, личних потреба и признатих дrуштвених вредности.

Борисав Станковић је међу првима почео да прелази са хронологије просечног живота на причу о људској судбини, чији је главни актер растрзан, немиран, отуђен, изнад свега усамљен и доведен до поразног краја. У роману  Газда Младен он је приказао књижевог јунака хронолошком нарацијом, пратећи његов развој и трагичан животни пораз. Младен, главни јунак дела, близак је осталим јунацима Борисава Станковића највише по дубоком доживљају своје трагике, а различит од њих по томе што је његова мисао толико снажна да је пригушила емоције и нагон који господаре у већини главних ликова других Станковићевих дела. Писац прати развојни пут староврањског трговца, од раног детињства и топле породичне атмосфере до трагичне слике човека смештеног у особењачко ћутање и заробљеног у окове друштвене конвенционалности. На самом почетку романа постављени су оквири Младеновог постојања и трајања:

Целог живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради.(Борисав Станковић, Сабрана дела- књига 4, Просвета, Београд, 1985, стр. 7)

Свест о томе да треба доследно поштовати патријархални поредак, где су права млађих чланова породице строго подређена вољи старијих, пратила је Младена од раног детињства. По повратку из школе увек би прво одлазио баба Стани,  која је у кући била врховни ауторитет, да се јави, да јој пољуби руку и ћутке чекао да га она некуд пошаље. Дечак Младен је у првим поглављимa романа представљен у идиличној атмосфери, у часовима када са таблицом и књигом седи испред куће. Међутим, он је у исто време и неприродно хладан и затворен према околини и родитељима, са израженом тежњом да се допадне старијима или поистовети са њима. Томе је доприносила и мајчина бојазан и понизност коју је осећала према сину:

Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега. Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне. (стр. 13)

Изненадна очева смрт није затекла Младена и дечијим заносима и сањарењима. Он је престрашен и највише уплашен бабиним страхом да сада све не пропадне, не изгуби се, нарочито за њ, Младена, да неће моћи, мали је, нејак, да заступи оца у дућану, буде како треба, издржи – гледао  само да се у радњи очева смрт не осети. (стр. 16)

Дубока жалост за оцем потиснута је снажним напорима нејаког дечака да одржи све као што је било пре очеве смрти. Овим савладавањем и „гушењем“ емоција у најранијој младости јунака, Станковић је ставио полазну тачку за све његове патње и не уклапања у живот. Прихватајући породичну обавезу која га је довела у узак животни простор, иза ћепенка староврањске трговине. Младен је морао да се нагло уврсти у свет одраслих. Додељујући себи функцију бранича традиције и морала, рођаци су стално надзирали дечака, његово понашање и рад у трговини.

Станковић психолошки уверљиво приказује стање главног лика које проузрокује такво туторство родбине и бабе:

Навлачио би јорган на главу, угуривао око матере дрхтећи од страха, јер је знао, био сигуран, да баба поред бола, туге за оцем, још и зато тако целе ноћи седи: што се брине, стрепи за њ, Младена. Боји се и брине да ли ће он бити као што треба. (стр. 21)

За кратко време, убрзо по ступању у трговину, Младен је схватио вештину ситничавог пословања. Трудио се да докаже одраслима да им је раван, да заслужује поверење, да без икаквог пропуста може да води тефтере и рачуне. Када је Хаџи Зафир, чувени трговац из суседства, затражио неке даске, обраћајући му се као себи равном - То је за Младена било много. Он почиње да осећа задовољство због старачког изгледа, тежи да угуши свако осећање љубави и младалачки немир у себи, искључује се из живота и повлачи у усамљеност.

Чим је наступио период првих љубави, Младен се аскетски ограничио од сваког осећања према девојкама. Тиме га је Станковић уврстио у групу неслободних људи, са вишком моралне патријархалне снаге којом су успешно гушили своје страсти. Свестан да се још увек није довољно доказао у чорбаџијским круговима, Младен се дистанцира од сиромашне сусетке Јованке и њене љубави према њему. Иако је дубоко у себи, халуцинантно и подсвесно доживљавао ускраћену лепоту живљења са Јованком, он је одбацио сваку могућност да јој дозволи да му се приближи.

Знао је све то Младен. Знао је како ће бити лепо кад је узме, али увек, осећајући сву ту срећу, у исто време је осећао и неко чупање око срца, предосећање. Као наслућивање да, можда, сигурно, неће баш тако бити... Биће бола, јада. (стр. 21)

Тек поникла осећајна наклоност према девојци није могла да пробије његову снажну рационалност. Усамљен и отуђен од света, сакрива се иза трговачких рафова тражећи какав-такав мир у загушљивом амбијенту магазе. Само у самоћи и тишини, његово биће се ослобађа друштвених стега и послова, али баш у том простору , мрачном и тихом, његова унутрашња борба и незадовољство ће на тренутак избити ван. Онда када напусти дућан и кроз црну и тешки ноћ крене ка кући, Младен ће преживети прави „ход по мукама“ који ће се на крају претворити у још једно болно искушење да се одржи пред бабом и мајком и да остане онај који јесте:

Долази кући, прилази чесми, хтео би да се сагне, охлади главу, чело, али зна да баба му и мајка, ма да се чује како рчу, спавају, ипак не спавају, већ, видећи га како се сагиње чесми, хлади чело, видеће његов бол, муку. Зато само, као прибирајући снаге да уђе у кућу, остаје до чесме да стоји, одупире се о дирек, слуша како вода тече, пада. Како би, јекнув из свег срца, пао, скљокао се испод чесме, пружио врат, главу, руке, колена под воду да га она запљускује, полива, хлади, камени! После, као муком одвајајући се, силом, мирном тихо, да их не пробуди, улази у кућу, улази у собу.  (стр. 42)

Станковићев јунак је лишен снаге да се избори за свој прави живот. Међутим, његова доследност и чврстина какрактера огледала се у нечем другом – у ограничавању себе и одолевању свим животним искушењима. Остао је непорочан, сав по мери јавног мнења и зато га је оно, након тих преломних догађаја, још више поштовало и уважавало. Временом, Младенов углед и економски положај у друштву је јачао. Након што је изградио моћну позицију, све је подредио циљу да се према свету постави у завидној надмоћности. Жртвовао је све, чак и свако могуће пријатељство, ако је оно претило да поремети његов изграђени вредносни систем. Сваки свој корак Младен је цензурисао логиком, не дозвољавајући ни једног тренутка да из њега избије немир и побуна.

У тој дубокој привржености опшим друштвеним и моралним принципима, Младен се полако отуђивао, најпре од баба Стане, а затим и од мајке, млађег брата, снахе и читаве родбине која му се чинила неодговорном. Престао је да се радује успесима у трговини, богатству, имању. У наизглед чврстој рационалној природи понекад су се појављивале пукотине кроз које су се назирала унутрашња превирања, отуђеност и унесрећеност. Кад би се јавила чежња, патња, јад, Младен се повлачио у тишину, у себе и допуштао да клоне под теретом осећања трагичности и изгубљености.

И чим то дође, чим почне таква усамљена ноћ да му се предсказује, да је осећа, одмах се диже, пали свећу, пушта капке и затвара прозоре. И према свећи, са наочарима, с бројаницама, нагнут над књигом, увек чита Стари завет. Чита, а горчина га дави. И, по несрећи увек наиђе на псалме који се с њим подударају, његово исказују:

– Заробљен сам, Боже!

И тобож од побожности пушта на вољу (сузи, болу). Чита псалме, вапаје, бол. Чита као себе да чита. (стр.73)

Тражењем утешне сродне речи, Станковићев јунак покушава да преболи усамљеност, да лакше поднесе утамниченост, међутим, она ће га пратити до краја. У појединим тренуцима, он осећа снажну потребу да се приближи људима, да се опусти и ужива у радости коју носи живот, али страх да ће се изједначити са њима надвладава све.

Двојност живљења и растрзаност довела су Младена до крајњег пораза: пред крај живота он се потпуно отуђује од људи, одбацује брата и постаје још суровији.

И после као да на све намрзну. Ништа као да није хтео да види. Све му није било као што треба, ништа не вредело. (стр. 79)

Тако је и умро. Нико није ни знао, ни смео знати кад је легао, разболео се. Нико није смео да му, као осталима, донесе понуде, пита, моли. Што је хтео, сам је наређивао. (стр. 80)

Трагика Газда Младена није само у његовој потпуној обезличености при крају живота, чак његова трагика привидно не постоји јер не долази до пуцања моралних окова и прекида робовања новцу и друштвеном угледу. Трагика Станковићевог јунака наговештена је у последњем запису покојника: Умрећу рањав и жељан. Овај пригушени крик разара илузију величине и непорочности јунака. Запис се налази на необичном месту, у трговачком тефтеру, настао је ко зна када, ваљда у какво пролећно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ и представља слику огољене индивидуалности, потпуно откривеног унутрашњег света. Он не указује само на умирање или смрт као трагику, већ на живот са незалеченим ранама и неиспуњеним жељама.

Тим криком главног јунака Станковић је разрушио свој доследно и постојано грађен лик и приближио га осталим својим трагичним јунацима којима  је судбина наметнута: Софки, Ташани, Коштани, Миткету. У овим финалним реченицама романа Газда Младен, Бора је сажео основну антрополошку поруку целокупног свог књижевног опуса: у друштву као целини нема слободе и јунаци као појединци не могу бити слободни јер је њихова индивидуалност, коју само наслућују, унапред осуђена на покоравање општеприхваћеним принципима. Побуна која се наговештава у суштини није права побуна, побуна ради мењањам већ побуна ради доказивања немогућности промене.

Овакав доживљај животне реалности и положаја појединца директно је утицао на тематске оквира целокупне Станковићеве прозе.