________________________________________________________________________________________________________________________11_
 Нада Петровић, песникиња из Крагујевца, пише и објављује поезију, кратку прозу, романе, хаику, критику, афоризме... Има пет самосталних збирки песама. Од 1993. године заступљена је у многим познатим и признатим књижевним часописима и зборницима. Награђивана је више пута за своје стваралаштво. Тренутно припрема свој први роман за објављивање. Члан је УКС од 2004. године. ▼▲САМОТИЊА
Док товарим нико не пита можеш ли,
док трпим никога није брига имам ли,
док вучем никог да погура,
када ћутим нико да ме разговори,
више се и не љутим, за свађу треба двоје,
кад пођем нико да ме напрти,
кад стигнем сама себе распртим,
где год да кренем само сенка ме прати,
куд год да стигнем она ме престигне
и дочека...
Тако је откад је света и века,
говорили су док су говорили,
сад заћутали,
немам коме мисли да натукнем.
Празним длановима се не рукује,
и томе су ме учили,
али и кад су пуна наручја
нигде никог да се рукујем.
Окрећем се кȏ ветрушка,
треперим кȏ трепетљика,
свуд око куће празна кућишта,
заборавила бих како човек изгледа
да није слика обешених по распуклим дуварима,
а да није натрулих крстача на гробовима
уста би се паучином премрежила...
▼▲ | ЗАГРЉАЈ Јутрос је странац обукао моју кожу као ново одело. Уз прву кафу добро јутро здраво поранио сви му се диве. Да ми рођена мајка из гроба устане загрлила би га уместо мене живе. ▼▲ ПРЕКО ПРАГА У твоју кућу нећу да уђем. Преко прага ни мртва ни жива. Узалуд ме зовеш, залуд се љутиш. То и није кућа већ јазбина у којој међ' зверима о мени ћутиш. ▼▲ ТАКАВ ЖИВОТ Затвориле су се капије за мном, и мала и велика и она што стоји увек отворена. Ушла сам на прстима кроз врата поломљена и села насред згаришта. Напунила косом уморне дланове и заспала. Као да ући у себе није ништа. |
