Пише: Сања Живковић
Књига Дивани личких споменика не може се назвати само збирком прича, јер у њој постоје и лирске цртице и неколике песме. Oно што је сигурно јесте да ово дело представља рељефно сећање на једно време и опомену докле сеже људска злоба и које су њене последице. Она је одавање почасти свима који су страдали од непријатељске руке, али и сведоцима који су са теретом ужасних сазнања наставили да живе носећи ране које време не може зацелити. Ауторка све наведено изнoси на изузетно интересантан начин, што ће се у даљем расветљавању слојева овог дела показати. Тематски гледано, ова књига се на основу обухваћености може посматрати по систему концентричних кругова. Првом, тј. најширем кругу припадају оне приче које варирају опште теме: однос православаца и католика (Браћа по мајци, Отолен), отуђеност (Лична карта), критика друштва (Лугар, Лаворић, Није пре ништа вако андр-бандр било). Ауторка у њима скреће пажњу колико може бити погубна и опасна религијска дистинкција и како ју је могуће превазићи, само уколико се има довољно мудрости и мира. Она подцртава колико се данас све променило, те људи радије уче стране језике него што чувају свој по цену да испадну смешни. Пита се где је нестао некадашњи хумор и како су се људи толико окаменили да се не знају ни шалити ни дружити, док се у брачним заједницама лепе речи лако изговарају, а број злостављаних жена је у порасту. Други круг чине приче са описима топонима, Личана и личког менталитета. Тако имамо прилику да, захваљујући живописним описима, сазнамо како изгледа личко село Пишач, осетимо жубор Новчице и сву лепоту тамошње природе. Захваљујући дескрипцијама које су концизне и увек провучене кроз призму ауторкиног сећања и чињенице да их обично прате кратке узвичне реченице са присвојним лексемама, можемо закључити колико и даље живо егзистирају у оној која је била принуђена да оде. Оно на шта треба скренути пажњу јесте топоним Госпић. Наиме, у књизи се он константно пише малим словом, а разлоге за то налазимо у најпотреснијој причи ове књиге: „Град који није заслужио да му се име пише великим словом“. Овим је граду одузет „идентитет“, што је прећутна казна и бунт због због ужасног масакра, који се догодио, а у којем је живот изгубио велики број Срба, међу којима и ауторкини тетка и теча. У име колективног јунака, прогнаног народа, ауторка пише: „госпић ће остати град чије се име малим словом пише. госпић ће остати град великих кукавица и већином малих људи, јер нису устали кад су требали ни они који су могли све ово зауставити.“ (162. стр.) Чињеница да све изговара у будућем времену, заправо сугерише да се никад више ништа не може вратити на старо и да је споменута трагедија обележила овај простор и људе у њему заувек. У жељи да нам што верније прикаже своје земљаке, ауторка ствара праву малу галерију различитих ликова, реално приказаних кроз одређени догађај, без превеликих физичких описа. Приче са оваквим јунацима карактерише скицуозна фабула, хуморни тон и ефектна завршна поента. Приметно је и то да је ауторка посебно место поменуте галерије дала легенди Личког Осика. Наиме кроз неколике приче под насловима Земљак 1, 2, 3, 4 и 5 упознајемо човека који је домишљат, те успева да се снађе у тешким ситуацијама и да на духовит начин превари и полицију и колеге, једном чак и суд, али му они ништа не могу. Реч је о јединственом човеку, добром мајстору, те је као такав био омиљен међу мушкарцима и шармантном љубимцу жена, о којем ће се дуго приповедати. Треба истаћи и да креирање прича о овом јунаку није само пука тежња да се сачува од заборава, већ је и опомена ономе ко га је сурово убио и који ће са | тим морати да живи. Шире гледано, оне нас нагнају да се запитамо колико је таквих судбина сличних земљаковој. Поред њега наилазимо и на друге јунаке: храбру и одважну удовицу Сару Павловић, на опасну и превари склону девојку Тонку Амазонке, дечака који се није раздвајао од свог деде свињара, дајџу и муку са језичком баријером, девојку која је после удаје тукла и мужа и тазбину, духовитог лугара, затим на дечака који је желео да надмудри учитељицу те јој је тражио да она баци његов отпадак, да не би устајао на часу и тако зарадио батине од оца... Сви они тако постављени и отргнути из масе чине живописнијим дух једног простора у различитим временским периодима. На крају ваља проговорити о трећој групи прича која се односи на Милену и чланове њене породице. Централно место не само ове групе већ и књиге заузима бака Јека, коју Милена у уводној песми изједначава са оком, симболом извора знања, срцем, као седиштем љубави према богу и ближњима, душом, тј. принципом живота и мисли која покреће човека, зовом птица који симболизује слободу, невиност, који посредује између неба и земље, чиме се заправо жели подцртати да, иако је више нема физички, њен дух биће ауторкин посредник са небом. Наведена песма, као и сви симболи које смо навели, нашли су своје упориште у појединачним причама. Хероина Босиљка, од милоште Јека, вечити је борац за правду и оно у шта верује. Захваљујући изузетној мудрости и виспрености три пута ће успети да превари усташе, а једном ће чак у мртвачком сандуку прокријумчарити партизана. Оно што ју је још обележило јесте прерани губитак двоје деце, брата и мужа, те ће са друго двоје деце до смрти остати сама у свом болу и црнини. Достојанствена и поносна удовица била је важан фактор у формирању Миленине личности, те у неколиким причама сазнајемо какве су им се све згоде и незгоде дешавале и колико је била јака веза међу њима. Она се појављује у готово свим причама, било као један од главних актера, било као неко захваљујући коме је прича дошла до Милене или пак тек у једној реченици, како би се њена очувала њена стална присутност. Поред баке у Милениним причама представљени су и други блиски рођаци, што нам помаже да склопимо животну слагалицу једне породице, која је имала несрећу да осети ужас рата који све прождире, што даље води у идентификацију са читаоцима сличне судбине. Све приче исприповедане су као мешавина хетеродијагетичког и хомодијагетичког приповедача, тј. иако у већем делу говори у трећем лицу, ауторка не заборавља да се са неколиким реченицама пројави у првом лицу. То се најчешће дешава када у жељи да „проговори“ са читаоцем постави питање, кроз опаску скрене пажњу на одређене појаве, искритикује, опомене или се нашали. Интересантно је рећи и да се поред тога што је некад преносилац, а некад актер приче, ауторка јавља и као тзв. актер из стомака. Наиме, она описује догађаје у моментима када је била у стомаку тако живописно као да су јој се догодили пре неколико минута. Стил којим се служи је изузетно прилагодљив, ослобођен сувишности, а опет посве интересантан да читаоца покрене на размишљање. Такође, оно што посебно доприноси лепоти ове књиге јесте говор Лике, којим се чува аутентичност једног места, али и људи који у њему живе. На крају можемо рећи да је Милена у свом делу показала свет личких предела са свим врлинама и манама дискурсом који се кретао од ћопићевских, понекад и Кишевих приказа детињства и младости до слутње Ковачићеве страхоте, коју рат са собом носи. Својим Диванима сачувала је од заборава једно време и навела да се запитамо над судбином недужно страдалих.
 |
