 Милорад Ј. Митровић је рођен 20. фебруара 1867. године у Београду, где је завршио основну школу, гимназију и правни факултет Велике школе. Године 1891. постављен је за писара суда у Ужицу. Као судски и полицијски чиновник служио је у Чачку, Мионици, Смедереву и Књажевцу. Постао је судија 1897. године, из политичких разлога, следеће године отпуштен је из државне службе. У службу је враћен 1900. године као судија у Шапцу и секретар Апелационог суда у Београду. Марта 1903. поново је отпуштен, а исте године поново враћен у судску службу. Митровић је почео писати под утицајем свог вршњака и друга Војислава Ј. Илића. Од 1890. до 1907. године сарађивао је готово на свим књижевним листовима српским, као и на многим политичким и сатиричким. Деведесетих година је већ стекао леп песнички глас и сматрао се као један од главних песника новога нараштаја. Већи део својих стихова унео је у две збирке, баладе и романсе у Књигу о љубави (Београд, 1899), а политичко-сатиричке у Пригодне песме (Београд, 1903). Умро је млад, и оставио недовршене многе започете послове. Српска књижевна задруга издала је 1910. избор његових песама. После смрти Војислава Ј. Илића, па до почетка XX века, док Јован Дучић није створио своју нову песничку физиономију и док се Милан Ракић није јавио једном сасвим новом поезијом, Милорад Митровић је важио као један од најбољих млађих песника. Умро је 14. маја 1907. године у Београду. БИЛА ЈЕДНОМ РУЖА ЈЕДНА У мајке је ћерка била, Кô дан лепа, кô цвет чедна, Па заволе једно момче. Била једном ружа једна ... Ал' то момче лептир беше, И њу презре, срца ледна: Другој моми руку даде. Била једном ружа једна ... У цркву се свати крећу, Разлеже се песма медна, А са цркве звоно јеца: "Била једном ружа једна ..." ▼▲ Љубав Свет је створен. Са осмејком чедним Трепте звезде небом недогледним, А под њима, слична леда груди, Мртва земља по свемиру блуди.
Ал' кô мирис из рајскога цвета Анђô један пред Господа слета, И Бог рече: „Ти си љубав, сине". Па га посла у земаљске тмине.
Анђô оде. И у истом трену Живот бујни мртвом земљом крену. А кад дође пред господње лице, Донео је цветак љубичице. ▼▲ НЕДЕЉА НА СЕЛУ Кô анђелска песма, ил' молитве свете,
Тако росним јутром гласи звона лете; Свечаним је миром замирило цвеће, А вредни се ратар у храм божји креће.
Устај, душо моја! Из мртвила прени И прогони сумњу и мрак мисли њени'; Слађана је нада, у њој пуно чара, А искрена вера два живота ствара.
Тихо гора шуми... Слушај шапат грања, И погледај лишће, кô да неком клања; То сам Господ слази са висина плави', природи чистој да се земљи јави.
1897. ▼▲ Мојим прошлим данима Искидани венци стоје И по њима суза тушта, — И пролете јутро моје, А подне се тихо спушта. Мир, унилост, сумор нека, Вене цвеће око мене, Само песма из далека Што ми каткад срце прене. И ја сањам, ал' не вече, Што ће некад да ме скрије, Јутро сањам, што протече, А кад сањам, лакше ми је. | ▼▲ СВИЊА РЕФОРМАТОР Била поноћ нема, глува, Вртар спава, врт не чува, И сред врта цветна, чедна, Увуче се свиња једна, Свуд по врту гледа, мери, Па започе да се цери: "Баш су људи ума мала, Узалуд им само хвала; Ове травке шта им вреде, Шта ту има да се једе? Гле, свуд руже, лале стоје, И шебоји разне боје, А баш нигде тиква нека, Ил' коричак од дулека... Па бар да је цвет до цветка Да је реда и поретка; Већ ту леја, тамо бокор, Права збрка, јад и покор. Стан'те људи, ташта главо, Да видите умље право, Да сазнате шта ја вредим Кад прионем врт да средим". Била поноћ нема, глува, Вртар спава, врт не чува, И на пос'о свиња преже: Кида лишће, чупа вреже, По лејама рови, рије, Ломи притке и саксије, Поразбаца цвеће свуда, И направи триста чуда. А кад сину сунце врело Јадно цвеће паде свело. 1902. ▼▲ НОЋНА ПОСЕТА Куца, куца! Ко ми покој коси? „Ја сам ветар, што уздахе носи." Са љубави мени срце пуца, — Збогом, ветре. Ал' ко опет куца? Куца, куца! Ко је у то доба? „Смрт долази из хладнога гроба." Срце моје још се драгој нада. — Збогом, смрти. Ал' ко куца сада? Куца, куца! Ко то мени жели? „Ја сам време, што заборав дели." Моју љубав зар да време збрише? Збогом, збогом! Не куцајте више. ▼▲ Песник Маните ме моме миру, не рушите рајске снове, ▼▲ НЕНАПИСАНА ПЕСМА Она је никла о поноћи немој, У часу мира и тишине свете; И ја је певах раздраган и срећан, Кô тица горска или мало дете. Њу нико није слушао ни чуо, Њу ми је душа сама себи плела; Кликташе срце из рањених груди, И мрачне боре нестајаху с чела. Да, ја се бејах измирио с тугом, Са патњом мојом и са јадом иним, И песма моја звездама се вила И губила се у зрацима њиним. И ја јој хтедох да похватам звуке, Ал' заста рука, што их безброј списа; То беше песма љубави бескрајне, Незнана земља, сан небеског виса. |
