СЛИКАМ СВОГ СИНА Ноге ћу насликати бојама неба Да могу газити по мору а да не пропадне У њега Руке морају имати дах лакоће Једним замахом да прелете седам гора Лице ћу му начинити од ветра Кад се смркне да не падају кише Чело нека има пуно правих линија И боју светла Очи ће имати боју реке Да увек теку тамо где их мисао води И напокон коса Нек буде боје морских таласа Да сирене док је мрсе Певају песме чежње и даљине Слику ћу однети у Лувр Имам жарку жељу да ми Мона Лиза Буде снаха ▼▲ ОПАСНЕ ПЕСМЕ Своје песме чувам у фрижидеру Износим их само кад треба неког почастити Обично стављам их на салвету И пазим да не упадне какав трун Моји су гости чистунци Воле питко и чисто Нудим им песме с преливом јутра Слатких ноћи и саге Чак и оне – недовршене Које држим у кутији с насловом Наге Гости их слушају опрезно Плаше се за срце и душу А кад осете њихов мирис тамјана Постају похлепни Сами отварају фрижидер Ждеру преко мере А онда повраћају по умиваонику Јастуку Гдје стигне И псују матер оног ко пише тако слатке А опасне песме ▼▲ КАМЕН Ако сумњаш да се под њим крије златник Не подижи га Све је лепше од разочарења Ако си сигуран да је под њим црв Подигни га Светлост коју му дарујеш Лакша је од тежине мрака Ако камен не треба да стоји тамо где стоји Помери га Ради суштине Ако хоћеш да зидаш кулу љубави Узми онај што ти је Пао са срца | ▼▲ ДАН КАДА СМО СЕ СМЕЈАЛИ РАТУ Рат је долазио са свих страна Ми смо седели на балкону Пили кафу Смејали се Наишао је неко Био је јако узбуђен - Смејете се А рат само што није Шта бисмо друго Олују још нико зауставио није Уосталом неће ваљда Наш народ је стално патио Тек кад се рат сасвим приближио Кад смо осетили гареж И кад је војник пронео нашом улицом Своју главу у торби Неко је отишао у собу да телефонира Не знам коме али чуо сам - Код нас је рат! Да прави рат! - рекао је И није онакав као што пише у књигама Ни као што су нам причали стари Већ прави рат Рат у којем се гине Престали смо се смејати Било је касно после поноћи Неко је залупао на вратима Ћутали смо у ћошку Кад је свануло На нашем прагу нашли смо крв И нико није имао снаге да је опере   Михајло Орловић је српски књижевник и новинар. Рођен је у Босанском Милановцу, код Санског Моста. Завршио је гимназију у Санском Мосту, а Факултет политичких наука, смер журналистика, у Београду. Објавио је двадесет књига прозе, поезије и записа. Аутор је бројних новинских, радијских и ТВ репортажа, као и документарних филмова, за које је награђиван (Сребрни пастир, Златна буклија и друге). За своје књижевно стваралаштво добио је више награда. (Награде Међународних књижевних сусрета Шушњар, Слово Подгрмеча, друга награда на Међународносм фестивалу поезије славенских земаља у Бугарској и друге.) Аутор култних емисија на РТРС-у: Сто људи сто ћуди, У орловом гнијезду, Огњишта. Неке од Орловићевих књига су: Бијеле мрље, Ноћна тканица, Звоно, Небо и ништа, Шести печат, Град на језеру крви, Кишни снови... За роман Небо и ништа награђен је наградом Града Бања Лука, као најбоље остварење у 2007. години. Заступљен је у више антологија српских припо-вједача и пјесника. |
