________________________________________________________________________________________________________________________17_
ТРАГ Нашао си ме у машти којом сам немирна лутала далеким сазвежђима. Венчао си ме додиром љубави, дахом купљеним од уздаха и оживео моје сутра. Успављивао ме причајући бајке, које су давно смислили Индијанци племена Муран. А љубав си ми даровао, садећи је у сваку пору, и гледао као клија расте и цвета, као смиље у касно пролеће, бришући трагове свих прошлих времена. ~ Мирјана Бекчић ~ ![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="30" height="30"><rect fill-opacity="0"/></svg>) ПРЕСУДНА БИТКА Не горе ватре које су некад топиле камен између нас, и сад поклич промукло режи чека да Јуриш викнеш наглас. За сваког што нам стане на пут оружје некад спремасмо давно без штита, смело пред тобом стојим а ти у срце нишаниш равно. Сад ни воде нема што би спрала заставе бојне, са мача крв бојиште чека невине жртве, а мртву љубав, злокобни црв. ~ Гордана Димитријевић ~ СТОЛИЦА Не желим више да будем твоја столица нађи другу новију са стабилнијим ногама од храстовине спусти свој умор на њу нека те окријепи опусти одавно већ не могу да поднесем тежину твојих несрећа да будем твоја столица – не желим више ~ Јелена Глишић ~ ТРАГОВИ Не могу трагом у нетрага јер се изгубио безгласно у сивилу прошлости. Не могу ни трагом дедова јер су без трага оставили потомке да трагају, а трага нема. Не могу трагом ни у бесмртност, јер само трагови воде у трајање и опстајање до пуног смисла и славске иконе која је благослов кућишта, имена и сржи опстанка огрнутог временом у коме могу да се поклоним даровима неугаслих имена мојих предака. Не могу трагом ни у прошлост ни у будућност јер трагови нису навикли да унапред буду исписани. Не могу ни ја да оставим трагове за моје потомке јер сежу само до колена а ноге додирнуле дно па по угаслом времену и мраку корачају везаних очију да после чикундеде избрише трагове. ~ Драгош Павић ~ СМИРАЈ Нигде се ништа не чује, и звони тишина кроз очи и уши. Нигде се ништа не чује, сем неми шапат што ме гуши. Сви гласови редом замукоше, редом се гасе светла крај пута. Нигде се ништа не чује, чак и ветар стаде и заћута. Што се некад рађало у звуку смањило се као зрно мака. Не чује се више нигде ништа, чак ни киша под стадом облака. Заћутале гране јасенова, дивљи кестен сад кришом пуцкета. Не чује се ништа, нигде више, чак ни душе са онога света. Нигде се ништа не чује, и звони тишина кроз очи и уши. Нигде се ништа не чује, Сем неми шапат што ме гуши. ~ Јелена Цветковић ~ | ТАЈАНСТВО ЉУБАВИ1 Ниси ти моја Шехерезада, не смишљај тајних љубави приче. Некад ми беше срећа и нада... Зашто обмане на бајке личе?! Нисам још знао ни веровао: мисао вреба заблуда клета! Амор се с душом поигравао – пламтео љубав, лепоту света. Узалуд песме твојих славуја, незнанко суђена слепог ми вида, пољупци страсти у славу бруја уздаха твојих лажнога стида. Ниси ми само божанска муза, варљива Жено уклета рода! Исконски цвет си еденских суза, најгорча магија смоквина плода. Моћ поезије, жртву највећу, приносим теби на олтар части. Не даш ми да ти дарујем срећу, драгуље Љубави, земаљске страсти. Оданост моја залуд још светли љубављу Ромеа, безгрешним пламом. Кад запевају последњи петли – загрлићу те вечности тамом. Шехерезада ти моја ниси да гугучеш ми бајке лукаве. Пијанство љубави вечне ми ти си, Усуд тајанства, коб сна и јаве? 1Прва награда на књижевном конкурсу Пјесма над пјесмама - Слатко пијанство љубави ~ Ђура Шефер Сремац ~ ЖЕНА СТИЈЕНА Кад за леђа бреме живот јој зашије, све концима чврстим да се рашит не да па кроз сито тугу и срећу просије, а она кô стијена са висине гледа. И шиба је вјетар, хладноћа је стеже, усправна и јака пркоси кроз вријеме, кад судбина сплете паукове мреже, не жали се ником, усне јој занијеме. Из утробе топле нови живот даје, у мукама рађа ал’ јој жао није, из груди јој млијеко тече, не престаје, и кад јој се плаче, и тада се смије. Са трпљењем носи сву тежину Крста, што јој Господ спусти на уска рамена, и невоље гаси молитвом из срца, то не може свако, може само Жена. ~ Рада Јањушић ~ ЈЕСЕН ЖИВОТА Пола века суморних лета Прође у мојој самоћи И док су срећни људи Напајали се чарима живота Ја сам лутала И никад правог пута Успела нисам наћи Живот ми је прошао У болу и немоћи Лажним зорама И ноћима без сна. Где сам погрешила? А нудила сам огољену Себе И после сваког пораза Чекала сунце да ме огреје Топлином својом Сабирам рачуне живота И све саме нуле И тако згрчена у неком Углу земљине кугле Разочарана у све Чекам крај живота Да ме неко однесе На последње путовање Моје. ~ Драга Јовић ~ ВРИЈЕМЕ ЧУДА С руком положеном на вратној рези, Из метежа раселина камених Поглед твој заблудели се кези Сред царствовања битанги снених. И алка врела у глуво доба чегрта, Засун гвожђа, и лаве пакосне је ноћас Не додируј ме, изгнан сам из рајног врта У крику зоре изгубљен је спас. Стјеране у свињац земљиног пада Звијезде обасјавају црнило ти плача И корак ми троми,вријеме је да се страда, Винути се треба над оштрице вјековног мача. На мучном тргу гдје расту бокори суза Пропадам, душа утоку потребну нема, Колотрачницама животока врзма се, пуза Погибељ, страхота грдна, грлећи срце мог тријема. ~ Саша Тадић ~ |
