ДОЂИ  Призивам те у невољу и знаћу да умакнем у задњи час дођи проиграј са мном срећу част на коцку за сласт! Дођи, заплешимо, ватром у ватру, дланом уз дланове, твој дах низ мој дах. Дођи, да поразимо себе да изгубимо свети страх. Дођи, ошини бичем моје бесове умем ја и тако да сневам, дођи да се са мном сакријеш док глас нас тражи “где си Ева“? Дођи, кад се све изгуби глуп је и непотребан страх, дођи да руке телом испуниш да жртвујеш после за сад. Дођи, да уздахом гориш да ти кроз кожу сипам сласти, дођи да храним те жудњама да у мојој будеш власти. Дођи, да се умотамо у маштање Угризом, речју, трњем и свилом. Дођи да ти се у снове уметнем да ме проклињеш и називаш милом. Дођи, одувек те овако дозивам док са змијом сплеткарим иза стења, ја нежним додиром обарам реално, да не видиш ко сам а ја сам ти жена.

ПЕПЕО  Голом душом си ушао у ноћ  Видела сам како јој колена држиш  И док јој силујеш модру моћ  Шта јој отимаш из џепова црних.  Бљештаве корале с дна звезданих кола  Од опојних даљина неонске ниске  Да украсиш светлом мој крхки врат  И окачиш своје лоповске прсте.  Твој сан епитаф узвишеној звезди  Покров што белином фасаде умива  Твоја реч блуз - врисак окаљеног  Што му се док изгара диви ватра жива.  О како си истинит у заносу сјајном  Вредан метанија што ти мрак учини  Док се ко светлећи жртвени пепео  У мени раствараш и губиш у крви.

ВУЧЈА ЋУД  Седи прикривена у степи и вреба  спремна да са светом чељустима се мази,  гониће гоњена својим бесовима  док вук од умора у срцу не заспи.  На дну ока очај свој слап у крв пушта  охолост јој ледом успорава вене,  спрема се за напад у свом палом часу  гледа у злог вука гледајући себе.  Обести су њену опхрвале душу  побеђена главом понире и тоне,  спустиће се телом на лежај презира  горком срчом посут ко од трња ћебе.  На усне је своје положила руку  ако се насмеје свет ће да потопи,  презривим осмехом што завија звуком  искривљеним тоном што се себе боји.  Не слушај јој речи, отровима лију  намећу логику препредене звери,  не дирај јој тело од глади је горко  упија лепотом док угризе дели.  У заклон питоми јер њен кобни ловац  жељан другог света по пољу се шуња  Искељених зуба кроз умиљат осмех  разапиње мрежу драгоцених чуда.  Покретима својим њихаће те дивље  крхотине снова забадаће вешто,  отвориће додир да у њој залуташ  у вучју јаму намамљен ко месо.