Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
_________________________________________________________________________________________________________________________8  
 Ж И В Е  Л Е Г Е Н Д Е 
 Лаза Лазић 


https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
  

www.knjizevnicasopis.com/broj-3/8/laza.jpg
Лаза Лазић рођен је 23. јуна 1929. године у Сомбору. Основну школу и гиманзију завршио у Сомбору. Студирао философију и Југословенску књижевност и језике у Београду. Врло рано је почео да објављује песме и прву збирку под насловом „Песме“ објавила му је новосадска Матица српска, а недуго после тога и београдски „Нолит“ објављује му књигу поезије „Интиме“. После тога објавио је више књига лирске поезије и других дела. Седамдесетих година ХХ века почео је да објављује књиге за децу. До сада му је изишло тридесетак књига за младе читаоце свих узраста, романа, приповедака, песама, поема, бајки и других облика уметничке књижевности.

Био је оснивач и уредник књижевног часописа Млада култура; Члан уредништва и секретар књижевног часописа Савременик; уредник лепе књижевности у Издавачком предузећу Култура, уредник у Дневнику Нови Сад.
Већи део живота провео је као слободан уметник, у студијским путовањима, посвећен књижевности, музици...
Песме и дела Лазе Лазића одликује књижевно мајсторство, чар језика, лирика, благост, смерност, те истина о муци и радости људског живота, као и осећање лепоте у свету на који се излива неизмерна милост свеопштег бивства.
Недавно је добио „Вукову награду“ за животно дело.




¤


 
С КОЛИКО СЛОБОДЕ РАСПОЛАЖЕ ЧОВЕК

С колико слободе располаже човек?
Која је мера
којом се мери део предодређен
и део чисте воље, мог избора,
у овом,
оваквом или онаквом
луку
који описује моја шака, сад,
док узимам ту плаву и ваздушасту чашу
са стола?

С колико изгледа
кујем лик своје будуће старости
која долази, која је ту,
колико ћу у томе успети својим хтењем?
С колико сигурности, неометан ниотког
ван моје свести,
разара несхватљив ланчани црв
већ моје месо и кости, сваки час?

С колико наде
могу да се понесем са животом,
са судбином,
са мојом смрћу већ програмираном непогрешно,
с колико заблуде или права
могу да градим
куће и реморкере, пластичне виљушке,
мостове, капе,
ђердане од стакла,
панамске канале и позоришта сенки?

С колико заборава и наивности, лаке,
с колико полета или снаге,
заљуљан топлином њиве,
сомотом тихе дворане,
додирнут погледом с икона византијских –
с колико дубине,
прожет очима цвећа у драперји ветра,
могу, најзад, да љубим?
Не знам!

Да ли то моју усну дуж твоје надлактице
вуче неки срачунат хладан бог –
према мени – уосталом тако добар -
да ли је води до твог рамена,
до твог врата, твоје браде, твог образа
тако неумитно тачно неки
непобедив и грозан господар, анђео –

Кад мени оставља да на крају,
сам, усамљен, једини, једино постојећи
међу звездама, међу маглинама,
међу прахом праха свеобухватног,
тонући полако све дубље у огањ стварног,
потпуно сам одлучим
да ли да довршим тај пољубац на твојим
уснама меким
или да, уместо тога, умрем сместа и нагло
и да ме нема?

(из књиге „Пловећи чардак“)


¤


 

 ПЕСМА КАТАРИНИ 

Катарини Долак

Један заборављени живот између њиве и дечјег змаја,
заборављене руке које се нису среле, Катарина.
У нашем парку има толико птица и туге кад је вече,
да су нам пуна недра цвркута и сањарија.
Да су нам пуне очи, нећемо никоме рећи, је ли,
чега су пуне наше зелене очи, Катарина —
да ли грања или сјаја детињих безначајности,
или дрхтања великог мора које смо слутили горко.
На шта мирише наш живот сада у ова предвечерја
разумна и болна, на шта мирише, Катарина?
Кад кише дођу сетимо се широког, меког дворишта
и траве и бунара и пса и багремова.
Како боли што тек мирише кроз кишу сумрачје собе,
наше књиге, наша музика, наш разговор, Катарина.
Наша музика — руке мирне свака на своме крилу
и наше очи — грање с мокрим птицама зеленим.
Један незадржани живот, један живот који увек пролази
између нас и наше моћи и наше туге, Катарина,
нећемо се никада, и ти знаш, је ли, никада,
вратити себи и нашем парку и нашем пољу и змају.
Само, тешко се подноси понекад кад је облачно
и тмурно вече као иза твојих прозора, Катарина,
тешко се подноси сва та срећа која је закопана
неповратно и потпуно на дно горкога мора.
Заталасало се море и узвитлало нас и понело,
и све то, наравно, и није тако лоше, Катарина,
шапући, ипак, у сну, ма где била, моје име,
као што и ја шапућем твоје: наш зелени живот је прошао.
И засмеј се још једном ко дете, кад ја то више не могу,
учини ти то за мене, молим те, Катарина,
и седи на диван пред ноћ, учини да око тебе
ствари постану као некад спокојне и дубоке.

(из књиге „Интиме“)



¤


 
У ТЕБИ СЕ УМИВАМ
 
У теби се умивам као у потоку, капљеш ми у недра,
кошуљу ми квасиш, из ока ми испираш љути прах с пута.
Лудило сна ми бистриш, из сита шљунка злато
пробираш. Косу ми обливаш, чело хладиш од опеклине
сунцем, млечику Месеца блажиш у пехару дланова ми,
питка. Бритког си укуса, на зубу ми зујиш као сребро.
Ти си зора. Ти си резултат моје синоћне смрти.
Када сам се сплетен у амове тутњеће запреге Откровења
рàскидāн претворио у сув прах крви, у дехидрисани
пепео урне, сведен на непостојање, ти си
ме подигла и саставила и ти ме мијеш као бегунца
из логора сабирног, спасеног, ти си смисао
моје хакуцинацуије, ти си резултат моје синоћне смрти.
 
(из књиге Фантазмагорија у сутон)


 

 ПОЛОЖИО БИХ УВО 

Положио бих уво на твоја недра,
ставио бих длан на твоју мишицу,
додирнуо бих уснама твој лакат,
прислонио бих колено уз твоје ноге лист.

То дотицање сведочи да те волим,
Свако може да те раскине као вук,
али само ја твоје крваве комаде опет састављам
и чиним да из њих убрзо поново изникне
живот горког маслачка.

(из књиге „Пловећи чардак“)