Суштина поетике
 КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС
___________________________________________________________________________________________________________________________9_
  ПЕСНИЦИ -  НАШИ САВРЕМЕНИЦИ 
http://www.knjizevnicasopis.com/broj-3/9/mala.gif


 МАЛА ВИЛА 
Carol Williams-Butler

Стиже из другог света
ког Бог у царству таји,
у крили носи моћна лета
и прах благи уз њу сјаји.

Ко звук цвета када пуца
чује јаук који се дели,
приђе ко зрак сунца
и душе непреболне цели.

Одвећ у светлости мила
о правди Небом снује
и чује удар мога била.

Ко маслачак у пролеће
кроз звезде тихо путује
и на вечне ране слеће.

~ Небојша Бошковић ~



¤

 

 САМОНИКЛА 

Ходајући светом
у потрази за идентитетом,
спотицала сам се
о сопствене одлуке
гутала горчину разочарења,
губећи уз пут навике
скупљала нова хтења.

Себе сам бодрила и сажаљевала
одустајала и настављала –
из свог бола расла већа
да бих још јаче заронила.

Бежала од свих, све тражила,
понекад сам поранила,
понекад закаснила

размишљала, схватила,
била на висини задатка –
који део зависи од мене,
а који од остатка.

Другима сам праштала,
само себи судила

и увек више добијала него
губила...

Победе сам у срце склањала,
све поразе у рам стављала
и било да сам стаклена или камена,
увек своја, увек другачија –

старе заблуде са себе свлачила,
и увек нове снове облачила.

Мешала сунце и кишу,
бојила дугом своју и туђу душу.
лутала, па скакутала
плакала и кроз сузе певала
маштом ране видала,
муци се у лице смејала.
враћала и бежала,
намигивала и режала,
заборављала и памтила.

Ипак, кад год се окренем
задовољно главом климнем
и продужим даље.

 ~ Илијана Илић ~


¤


 
 *** 

Напољу је сунце, мени вене цвеће
и у мраку седим,са мислима – псима
тело, гладно, рже, а ујести неће
гледам како срце прашта се с крилима.

Како тешко бива пренут’ се из сна
како мучно смрди застали дах ноћи
у буђење ући мирно грешна душа не зна
она чека своје вече да бих могла поћи

Будим се, ко лађу гоним отвореном мору
целу себе, тешку, с пртљагом од речи.
опеваћу првој бури ову згоду – тешку зору
насмејаћу сваки облак који се испречи.

Светионик ко зна где је, а чамац ми мали
ајкула ја не плашим се нити живе воде
скочила бих, запливала, на крај света, али –
у чамцу се настаниле мени драге роде...

~ Јелена Стевановић ~





 

¤


 
 ТОН 

Пусти да се парфем по ноћи проспе
И сањај...
Сањај светло које вапи за мраком
А кад смејуљак на лице доспе
Дозволи души да се осети јаком

Храпавим гласом одсвирај танго
И по њему наштимуј срце своје
Замрзнуте часом, полако скидај
Сребрне ноте заспале боје

А кад харфа у грудима погоди жицу
Кад жица у харфи погоди тон
Нестаће осмеха на твом лицу
И бићете сами: ти, и тон

Та, тим ти тешком тугом трујеш
Крвоток коме кривудају канали
Тек тада ћеш моћи ти да чујеш:
Ми нисмо себи себе дали.

~ Ема Одоровић ~



¤

 
БУЂЕЊЕ

Размакла сам усне
и покушала
да изговорим своје име

Овога пута
дух живота пређашњег
измигољи са усана

И осетих
како миц по миц
живот се буди у мени

Где сам била све ово време –
питах се
прво тихо, прожета дрхтајем
а онда бесно

Шта ли сам
све ово време радила

~ Слађана Јанковић ~
 

¤

 
ОПРОШТАЈ

Да те не бих волео,
страшне сам тајне у теби назирао,
без зазора гладио неман твоје усамљености,
заљубљивао се у непознате очи.
Старе сам пороке пекао са тобом:
сећаш се, тајни рецепт за нетакнутост са похотом.
И грохотом док су нам се смејала небеса
ја сам ти придржавао ореол.
И стајао на границама, и киснуо, и суманут био.
Волео сам те ипак.
Опростио сам ти себичност твоје туге,
и то што су све дуге остале само твоје,
безбојна свитања у одвојеним креветима,
опростио сам ти твоје врлине.
И то што сам отишао, и то сам ти опростио.

~ Владимир С. Вуковић ~



¤


 
 ОЧЕВИНА 

Кораком по уснулој земљи газим
и лагано росу руком милујем,
суза из ока низ лице се слива
да не повредим, морам да пазим
на хумке што најдраже покрива.

Родна ме груда снажно пригрлила,
али око срца нешто ме стеже,
кућни праг ме дозива,
али огњиште празно,
нико ме не дочека.

Стари се шљивици осушили,
па попут страшила на њиви стоје,
црни се гаврани на њима угнездили,
никог се више и не боје.

Само јабука стара као горостас
на сред дворишта стоји,
црвеним се плодовима окитила
а деценије за собом броји.

Узех дар од тог стражара
па се у вратих у детињство,
замириса ми хлеб
и кромпир испод жара...

Однекуд ме и отац дозива
да жедне краве напојим,
мајка ме пожурује да потрчим,
ја стојим, немоћан да се померим.

Гледам моју очевину,
моје деце дедовину,
и онај стажар ми наду даје,
мој је корен у тој земљи
и још дуго ће да траје.

Поздрављам те очевино,
брзо ћу се теби вратити
треба корење заливати
и за поколења сачувати.

~ Гордана Павловић ~

Пишите
 

 ЏУКЕЛА 

Поклопац на столу, чаше поломљене,
и понеки пацов убрзано бежи
казуј кучко где си затурила мене
џукела у мени почиње да режи...

дај одглуми једну улогицу жене
тек да видим знаш ли шта смо некад били
па кад ово стакло ка венама крене
џукела у мени почиње да цвили...

~ Ненад Живковић ~

за Суштину поетике
______________________________________________________________