КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

КОХЕРЕНТНО ДИСАШЕ ЖИВОТ И СМРТ

 

 Мрка и влажна надстрешница је оивичавала, од реалности одсечено, острво. Кристално бели, пенушави праменови бескрајног мора су нежно грлили ломну стеновиту обалу усамљеног острвцета.

У даљини су се назирале носталгичне јеле и могао се чути тихи и залутали цвркут зимских птица које су сетно плутале по ваздуху попут опалог лишћа. На каменој плажи, боје мртвог седефа, бесциљно је корачао погурени старац и немо гледао ка грубим стенама и горком, бронзаном песку. Седе на најближу суву стену и мршавим, крхким прстима извади цигару и запали је. Увенула цигара му се вешто извијала под прстима. Сваки бледуњави дим, што је дисао кохерентно са ветром, су му горди таласи обгрљивали и вукли далеко од острвске пунте, далеко од његовог избораног лица. 

Дрхтавим, старачким кораком он дошета до мора и грубо запљусну своје мермерно лице, којем је ледена морска вода давала некакву сребрену бистрину. Ветар му је оштро засецао мокро лице, док су слане капи стајале на његовом пегавом носу, и једва приметно пружале слабашан отпор.

Окренуо се натраг, ка свом усамљеничком дому и угледао узани пешчани пут којом би се свакодневно враћао кући након суморног лутања. Чисто да би истребио монотонију из свог живота, старац замаче ка бурном мору и, приметивши белог галеба како узлеће са стене, потрча, насмејаног лица, и скочи у дубоку воду.  

 

 

НА ЈЕЗЕРУ

 

Није ова прича написана да збуни, али заиста су неки отишли одавде збуњени. Не треба писати овакве приче, то је сигурно, јер, шта нам вреде збуњени читаоци? Можда се више не врате, па од чега ће писци после живети? Шта ће радити када им машта и прсти заиграју?

Све је почело лепо. Један човек, једна мала црвена кућа крај језера, један леп дан. Устао је око девет сати, једва се пробудио јер се сву ноћ  оглашавала сова. Слетала је на дрвени прозор и будила га, њене крупне пламтеће очи нису му давале мира, па је устајао, отварао прозор и терао је дугачким штапом за пецање. Она се ипак враћала, али је мењала своје место, тако да је на крају одустао и упао у један дужи сан у коме су повремено хуктале шуме и грмели далеки угашени вулкани. Јутарња кафа је донела право освежење. Већ сам њен мирис избрисао је лошу ноћ, и он је решио да се после доручка упути у једну дугу вожњу чамцем по језеру. Позвао је свог верног вучјака, тог увек разиграног пса који га је у стопу пратио током свих пустоловина и звучним мажењем по леђима дао му је знак за покрет. Пас је потрчао далеко напред, прескачући гране опале од прекјучерашње олује. Честе олује се обрушавају на то скривено место, спуштају се тамни облаци и боје воду у црно. Попут мастила, језеро тад зјапи у удолини, претећи да се разлије на околне шуме, као на бели папир. Сео је у чамац погледом тражећи пса, али он се устремио на веверицу која је на тренутак дотакла тло, и одмах потом скочила на високе борове гране. Залајавши неколико пута, пас је убрзо осетио узалудност својих напора и потрчао чамцу чија су весла већ била у ваздуху, спремна да пресеку немирну воду.

Живео је у рају. Знао је то, док је клизио по прозрачној површини бистре воде  управо та мисао му је пролазила кроз главу. Такву слободу може имати само неко ко је затворио врата наметнутом животу, одбацио сва устројена правила и упустио се у неизвесност одметничког живота, у узбуђење бунтовничке пустоловине. Веслао је крај утабаних путева, тихих водопада, стеновитих плажа. Застао би да зажмури па да поново отвори очи, плашећи се да можда не сања и да хук воде у ствари није хук оне исте сове што га је сатима прогонила. Вучјак је гледао у воду на чијој површини су повремено искакале ситне рибе, праћакале се, а онда враћале дубинама које су чврсто спавале под дрвеним чамцем.

Сунце се полако приближавало оближњем брду и са сваким замахом весла падало је све ближе његовим загасито зеленим контурама. Пас је почео да гребе дно чамца, што је он схватио каo знак за повратак. Чим је кренуо да весла у супротном правцу, мрак је постајао све гушћи, а језеро се претворило у таму која се разводњава и у неравномерним ковитлацима и вировима кида безбедно огледало под чамцем. Из аветињских даљина се зачуо звук тако сличан ономе који га је до пре пар сати прогањао, хладна вода му је потекла низ згрчено чело, па је зауставио дах у ишчекивању незваног госта. За тили час су се пред њим нашла раширена крила беле сове којим је махнито ударала. Вучјак је све време лајао и режао, тетурајући чамац лево-десно, а под његовим шапама се поткрадала по која кап већ непознатог језера. Сова је слетела на чамац дубоко се загледавши у човека чије су очи гореле од ужаса. Једним веслом је махаo покушавајући да је отера, а другим је панично ударао по води која је непомично стајала и није имала намеру да га некуд одведе. Заглављен између лавежа свог пса и мучног хука беле сове, освртао се око себе тражећи излаз из необичне и неочекиване ситуације. Облаци су и даље гутали простор око њега, све је мировало у тој зјапећој рупи.

У опруженој руци држао је штап за пецање. Пас је гребао дрвено окно прозора. Невољно је устао из кревета, упалио лампу и дозвао свог вучјака још задиханог од упорног лавежа. Погледао је кроз прозор и настојао да упркос већ одлазећој ноћи препозна светлуцање језера и ваљање његових таласа. Зора је открила и обрисе црвеног чамца који се њихао под високим дрветом. Још ошамућен и збуњен, истрчао је напоље и журним корацима кренуо ка језеру. Црвени чамац се клатио као под налетом јачег ветра, једно весло је било у води, а друго је стајало на самој ивици, повремено додирујући дрхтаву површину.

По дну чамца разбацано су лежала бела пера.

 

▼▲

 

КРАЂА

 

Дан одређен за кривична суђења. Судница и није баш по мери оних у великим судовима, али како би и била кад је суд у малој вароши. „Према свецу и тропар“ - каже српска пословица. То и није судница, већ вишенаменска канцеларија, у којој се и суди и куцају пресуде, а богме и испије по која кафа после дужег и тешког процеса. У ћошку, иза врата стоји дрвени, стари чивилук са пет дрвених кука закованих ексерима за његов средишњи део, на којем се пресијава пожутела, времешна плочица са утиснутим словима „Срески суд“. Стоји на месту, чини се, откад  постоји  владавина права. Са десне стране улазних врата, наслоњени на зид, одолевају времену два уска ормара од иверице. И на њима плочица „Срески суд“.  Одостраг затворени су танким материјалом налик тврђем картону, а унутра три даске, мало по средини повијене, оптерећене предметима. Класификовани су ти предмети према тежини кривичних дела - има ту клевете, тешких увреда међу комшијама, оних са сочним српским изразима, те и тај терет угиба даске. Испред, пружио се сто прилагођен својом висином за куцање. На њему компјутер и тастатура. Та направа допремљена крајем 20. века одудара од намештаја из доба кнеза Александра Карађорђевића I и ремети мало слику амбијента, али ко би сад уклапао сав тај намештај са новим техничким открићима. Техника брзо напредује, а економске могућности државе не могу да је баш сустигну. Најбитније је да суд обавља свој посао - суди народу и то строго по закону и У име народа. Елем, наслоњен на записничарев сто је судијски са танким, гвозденим и видљиво завареним ногарама. Прилично широк, прилагођен  функцији и потреби онога ко седи за њим. Изнад судије је урамљен државни грб, обележје које има сличну сврху и значење као крст у цркви. Пред њим се даје грађанска, часна заклетва да ће се говорити само истина. На безбедној удаљености од судије, од око један метар,  је тзв. Црна клупа. Име јој говори ко седи на њој, а огуљене ивице кроз какве муке пролазе ти исти оптужени, колико зноја пролију бранећи се на различите начине. Најтеже је онима који се бране ћутањем. Тада  руке проговоре, дланови се зноје, прсти чврсто стежу те дрвене ивице, нокте заривају у њих, ноге подрхтавају у колену, а поглед скрајнут. Иза црне клупе су два мала стола, налик на скамије. Онај до прозора је одређен за тужиоца и пуномоћника оштећеног, а овај, до врата, за браниоца. Столице за њих су дрвене са испуцалим ивицама. Често се деси да се на те ивице поцепају чарапе некој адвокатици, али у тарифи за заступање није предвиђена та могућност, тако да се оне тешко могу наплатити.

На суђење, које данас треба да се одржи, долази само окривљени. Предмет кривичног дела је крађа струје и тужилац не присуствује, јер спада у лакше кривично дело. Додуше, опасно је по живот оптуженог, али крађа је крађа и починилац мора бити кажњен по закону. Хвала богу да је остао жив и здрав, иначе ко би сада одговарао.

Суђење тек што није почело. Судија испија последњи гутљај кафе и дремљивим гласом каже сарадници да прозове оптуженог. У истом моменту неко куца на врата и помаља се глава  неуредне косе. Човек висок, мршав.  Пита може ли да уђе. Да је тек устао види се по чупавој коси и подадулом лицу од алкохола, који је током ноћи у већој количини испарио. Ногавице на панталонама као да су се посвађале, уврнуле се, једна краћа, једна дужа. Почео се извињавати што не може да присуствује суђењу, каже није му добро. Сео на клупу и чврсто се држи за њу као да је на рингишпилу. Судија га убеђује да ће брзо завршити кад је већ дошао, али он упоран да мора да иде. После краће расправке устаје, помера клупу у страну и полако, прво чучну, а затим седе и испружи се колико је дуг, не говорећи ништа. Судија сав у чуду, преко стола покушава да га види и каже му:

-  Устај, Марко!

- Не могу, госпон судијо, морам да легнем, кажем ти, није ми добро. Синоћ сам загинуо у биртији код Чоке.

- Море, устај Марко, зваћу обезбеђење - грми судија, а уздржава се да не прасне у смех.

- Зовите кога `оћете, ја морам код доктора - лежи Марко, а руке скрстио на груди и не миче.

Настаде смех у канцеларији, смех са неверицом, јер се никад није десило да се неко осмели оволико и покуша да избегне суђење. Посебно не на овакав начин.

- Марко, `оћеш ли устати или да зовем обезбеђење? – још једном судија покушава да уразуми оптуженог, али овај ни макац.

- Ако може само да ме одведе до доктора, ти зови - стење Марко на поду.

Као што дужност налаже, судија је телефоном позвао обезбеђење. Није стражар био јаке конституције, већ изгледом сличан оптуженом, само нешто нижи. Волео је и он да попије и неретко долазио на посао мамуран, па залегне негде у архиви и откуња сат – два. Јутрос није стигао да оде на тај релаксирајући одмор, али није ни журио да се одазове позиву у помоћ. Како га није било већ пет минута, судија видно изнервиран и као да је и увређен, јер оптужени стење и још од њега тражи чашу воде, пошаље сарадницу по стражу.

- Ајде Панто, пожури, судија те тражи. Чека већ пет минута – зове га тобоже прекорним тоном, а осмех јој краси лице.

- Кога треба да браним? Судију или оптуженог? – шеретски ће стражар. Наста комешање у ходнику и смех странака који су чули коментар.

  Кад уђе у канцеларију и виде оптуженог да лежи на поду, препозна свог „колегу“, трже се, те прискочи у једном кораку до њега да га подигне. Опустио се Марко и пружајући руке стражару, повуче га, овај изгуби равнотежу, заломата преко Маркове главе, те паде преко њега и нађе се под клупом. Почеше се ваљати обојица, покушавајући да се придигну.

Гледајући све ово налик позоришној представи, судија прискочи у помоћ да извуче стражара испод клупе, вичући изнервиран и зајапурених образа, што се овакво понашање претвара у комедију. Кад је извукао стражара, нареди му да ухвати Марка с леђа испод оба пазуха и подигне. Послуша га Панта, покушавајући безуспешно да задржи смех. Смеје се и сарадница, а како и не би кад је сцена премијерна. Отвара врата да изађу. Загрлио Марко стражара, овај му до рамена, те га држи око струка. Излазе тако загрљени као два добра друга, тетурајући се. Уска им врата, те излазе мало искошени - прво Марко па Панта. Гледају људи у ходнику за њима, гуркају се и показују на ову двојицу, док несигурно силазе низ степенице,  а неко из групе упита:

- Коме је позлило?

Да није стражар у униформи, не би се знало ко кога води.

Настаде смех и граја у чекаоници, све док их записничар није прозвао на суђење.

А Марко? Марко је, ипак, проглашен кривим за крађу струје на неком наредном претресу.