КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Живот, смрт и пролазност чине мотивски троугао који одвајкада интригира како писце тако и читаоце. Милена Бускетс је још један у низу аутора који су се њиме позабавили. Она у роману И ово ће проћи покушава да се избори са чињеницом да је њена мајка мртва и да допре до тајне коју у себи носе три поменута појма. Такође, приметна је и минимална интертекстуалност, као и неке особености о којима ће у даљем тексту бити речи. Но, кренимо редом.

Прво на шта се ваља осврнути јесте приповедач, који је у већем делу хомодијагетички, док у мањим сегментима постаје хетеродијагетички. Поменуто приповедање главне јунакиње у првом лицу даље се може поделити на: 1. говор о осећањима у вези са мајком, што има исповедни тон; 2. упорно покушавање иницирања разговора са мајком која није међу живима; 3. говор о осећањима према људима који је окружују (мужу, деци, другарицама). Захваљујући првом и другом, читалац може формирати јасну слику о односу мајке и ћерке, али и лаку непосредну карактеризацију лика преминуле жене. Присутност умрле у мислима главне јунакиње је стална и сваки емотивни набој према другима иницира неку интересантну ситуацију у вези са оном која није ту. Питања која јој поставља наводе читаоца да на основу онога што је јунакиња рекла о мајци, закључи могући одговор, чиме се одвија занимљива игра на релацији писац-читалац.

Приче у причи друга су карактеристика овог романа. Оне се могу поделити на скривене и једну конкретну дату у епилогу. Што се првих тиче можемо издвојити оне у којима се сећа мајке и оне у којима се сећа  других људи и односа. Придев „скривене“ употребљен је зато што оне нису дате у класичној форми приче, већ су наговештене тек толико да заинтригирају, а затим их читалац на основу неколиких детаља и разумевања прочитаног може сам креирати. Што се тиче приче о кинеском цару дате у епилогу, она носи мото, који се нашао и у наслову романа. Реченица „И ово ће проћи“ може се двоструко протумачити, тј. може имати негативну и позитивну конотацију. Другим речима, може се превести као „живот ће проћи и то је неминовност“, али и „несрећа ће проћи“. У основи оба је пролазност, а роман потврђује ову другу тезу. У потврди се полази од смртног случаја, туге, која доживљава кулминацију завршном сценом у којој главна јунакиња долази до гробља и безуспешно покушава да отвори капију не би ли посетила гроб своје мајке. Њен слом је катарактички, а епилог ће показати да сваку тугу треба стоички издржати јер је тренутна.  

Оно што, такође, треба поменути јесте да у почетним редовима књиге у лику главне јунакиње каткад блесне Камијев Мерсо, каткад Раскољников, али нема продубљивања таквих момената. Оно што је приметно да је свет у коме се главна јунакиња креће веома близак оном који у својим делима приказује Николо Аманити. Међутим, за разлику од Аманитија она не иде до краја у приказу сцена дроге, недозвољених односа, али се као и он не либи да о њима говори и постави их тамо где се најмање очекује. Тиме разобличава слику идеалног света. Тако неколико јунака користи опијате, жена одлази на море са два бивша мужа и при томе са једним одржава сексуални однос. Истовремено, она одржава везу и са човеком који има жену и децу. Све поменуто је њен покушај да побегне од сурове реалости и чињенице да њене мајке више нема, али је последња сцена у којој катарзу доживљава управо у тренутку када долази на гроб и прихвати чињеницу да је мајка мртва. Другим речима, човек не може побећи од себе и истине упадајући у пороке, већ ће бити миран само ако прихвати реланост у свој њеној суровости.

Што се тиче конструкције ликова, они су дати из визуре главне јунакиње, реално са неколиким карактеристичним цртама и одећом која је ексцентрична у детаљу и као таква апсолутно одговара њиховим доминантним особинама. У делу су пејзажи сведени на минимум, а акценат је на односима мећу ликовима, који су на граници промискуитета.

На крају можемо рећи да је у овом роману разбијена слика идеалне стварности и савршених јунака. Пад, како физички тако и емотивни може доживети било ко. Такође, теме смрти и пролазности третиране су на занимљив начин, као део свакодневице коју човек мора прихватити што је мирније могуће, док у себи чува сећање на оне који су били, као што ће га на њега чувати они који долазе.