КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

Песничко дело Ђуре Јакшића изражава његов сопствени романтизам, али и животну стварност Србије и доба у коме је живео. Песниково ја, отаџбина и народ -  то су најважније теме не само Јакшићеве лирике, већ и целокупне наше романтичарске поезије. У његовом песничком формирању значајну улогу имало је сликарско школовање и његово бављење сликарством. Пиктуралност, оштри контрасти светлости и таме, колористика остварена густином епитета и метафора  су особине којима се Јакшићева поезија приближава његовим сликама и које га чине специфичном појавом у песништву тога доба.

Онако као што су Јакшићева платна, без јасних линија и прецизних цртежа, распевана игра боја, тако су и његове песме сликовито таласање емоција. Те буре осећања које варирају од меланхолије до бунта најизразитије су у родољубивим песмама. Песник је у стању непрекидне зараћености са светом, између њега и других нема и не може бити правог људског додира. Из тога проистиче и титански, прометејски пркос који често карактерише и болно резигнирана емоција.

Осећање отуђености, односно потреба за припадношћу, јача у песнику не само када је угрожен његов лирски субјект (као у песми Ја сам стена), него исто тако и када је доведен у питање његов идеал. Песма Отаџбина најбољи је пример за то. У песниковој визији домовини прете са свих страна, желе да је избришу из постојања. Песник је у себи носи као идеал, као неуништиви део вечности, она је камен који сведочи о вековечности далекој. Та стена је истовремено и симбол одбране, бедем од гомиле костију палих у вековној борби за слободу.

Песникове родољубиве емоције имају титанске димензије. И преко њих он се поистовећује са  природом и космосом. Србија, тврда као камен, прети сунцу: њене боре су мрачне пећине, она дере облаке; њени отпори су громови који ремете тишину неба. Сама силина слика отвара космички бескрај као простор ове песме. А на претње које угрожавају опстанак домовине Јакшић одговара појачаним осећајем привржености:

Дрзнеш ли даље?... Чућеш громове

како тишину земље слободне

са грмљавином страшном кидају...

Песник и на плану форме остварује пуну унутрашњу идентификацију са идеалом. Гневни унутрашњи импулс, који споља одјекује као гласна претња, појачан је сликама и епитетима: кршне кости, страшна борба, чете грабљиве, страшна ломљава... Тако је игром слика остварена песма која у исто време и најбољи образац Јакшићеве пиктуралне реторике.

Потреба за припадношћу, љубављу и топлином, која се у његовим песмама испољава и као гнев расрђеног и отуђеног титана, уочава се у томе што већина његових песама почиње непосредним обраћањем било драгим лицима, било онима на које је гневан:

Ћутите ћут'те. С пером у руци

Стеко сам себи у роду глас... 

(Ћутите, ћут'те)

Теби да певам, теби тиранко!

А дух ми мори отров и гнев.... 

(Јевропи)

Његов позив на самоуништење у песми Падајте браћо није само очајнички поклич на борбу и жртвени ритуал, него и жртвени ритуал, нешто слично библијском ритуалу приношења деце на жртву у славу Бога, за победу у борби за спас народа.

Унутрашњи смисао Јакшићевих призива и обраћања је врло комплексан, они су емоционални мостови, нека врста поетског лука између лирског субјекта и људи, односно средине у којој живи. У њима има истовремено и гнева и сете и чежње за љубављу.

Осим пиктуралности, Јакшићеве родољубиве песме носе у себи још једну уметност: музику. Он оркестрира своју поезију, чини је звучном и тонски изражајном. Музички елемент снажно појачава сликовити и семантички ефекат његових стихова:

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв —

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже кô црв...

Инвентиван спој анафоре, ономатопејичних звучних ефеката са сликом у којој доминира ватра и крв чини симболичне пројекције Јакшићеве поезије још потпунијим.

У песми Вече (Као златне токе крвљу покапане...) умирање природе праћено је истовременим слабљењем интонације која семантички подсећа на храбро умирање за домовину.

Јакшић је песник згуснутих осећања и експлозивних страсти, у целој својој поезији изражава хумани и дубоко људски протест против тешке животне стварности, а све у име слободе, правде и достојанства човека. Његове родољубиве песме су гневне, страсне, узвитлане, пуне хиперболичних метафора. Он пева повишеним тоном, готово химнично, губећи се каткад у патриотској егзалтацији. Аутентичније него остали наши романтичари он изражава патриотску климу омладинског доба, те на тај начин постаје гласник револуционарне спремности Омладине и тумач њених мисли и осећања.