Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _10_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Роман у наставцима | Ђуро Маричић
Крајишка трилогија - Дјечак са сунчаних брда



После успеха који је постигаo с романом Генијални пас Сити, Ђуро Маричић је написао и спремио за објављивање Крајишку трилогију. Од овог броја, Суштина поетике ће у наставцима објавити први роман из те трилогије – Дјечак са сунчаних брда. Хвала аутору на поверењу.

 

Уредништво



5. ЛОВ НА ГОЛУБОВЕ

 

Одјужило је. Отуд преко мргодног Грмеча, преко Колишта, с југа, непримјетни дашак вјетра, лаган као птичје перо, као паперје, донио је уздах топлине. Вријеме се промијенило, са кровова је почео пузити снијег, зацрвењели су се њихови врхови, низ неправилне зубе леденица циједи се вода. Затоплило је. Протутњала је зима. Дебели сњежни покривач се стањио, постао је мјестимично прозиран, на врховима Метле указала се тамна подлога земље, Вукоманићеве њиве и ливаде на том брду су поцрњеле.

Од Будимирових кућа чула се дјечја граја, знак да се горе нешто догађа. Драган Савић је кренуо узбрдо да види о чему се ради. Осјећао је да му треба друштво, а ово двоје дјеце, Марко и Савица били су недорасли да се друже с њим, млађи су скоро двије године. Још мањи, двогодишњи Гојко и Зорица, Ћуба, забављали су се међусобно.

Граја се помијерала, премијештала се, сад се чула са армана, сад утихла, па се зачула отуд иза брда, па од кућа. То га је чудило, чинило му се необичним, није могао докучити што се то догађа. Задихан, успео се уз најстрмији дио пута, горе до самог заравна гдје су смјештене Будимирове куће. Дјечаци: Ђуро, Никола, Стево, Богде и Перо, наоружани стријелама јурили су за голубовима.

Нађе их у врху Урошевог и Јовиног винограда. Узбуђени, занесени, знојни, рашчупане косе, дјечаци су држали стријеле у рукама. На врху трешње стајао је голуб. Напели су лукове, управили стријеле према птици и одапели их. Сваки је пратио лет своје стријеле. Само је стријела најстаријег плавокосог Ђуре окрзнула реп голуба, уплашен голуб је прхнуо, подигао се много више у ваздух, полетио је према кући. Дјечаци су кренули низ виноград да траже стријеле.

Једно перо из голубовог репа слепршало је на снијег испод трешње. Ђуро је постао херој, само се причало о његовој стријели, о прецизности којом је умало погодио голуба, дјечаци су испредали бајку о непогрјешивом стријелцу, није таквог било одавде па до Грмеча, а можда и много даље, тамо у предјелима који се не виде и ови дјечаци не знају ништа о њима, чак не знају ни да постоје, јер Драган Савић је мислио да се тамо небо и Грмеч додирују и да даље ничег више нема, да је то крај свијета.

Јурили су голуба свуда око куће и по воћњацима. Драган је трчао са дјечацима и молио сваког од њих да му дозволе да он бар једанпут покуша стријелом гађати несрећну, прогоњену птицу, која им је измицала. Дјечаци су били неумољиви, нису испуштали из руку своје драгоцјене играчке.

Несрећан, тужан, ишао је за њима, спуштене главе, отежале од туге. Кроз прозор Урошеве куће промолила се црна глава дјечака Бранка:

– Драгане, дођи мало овамо! – позвао је ојађеног, одбаченог дјечака.

Дјечак је прошао кроз предсобље у којем је био банак, столарска клупа газде Уроша, чувеног мајстора. Уз зид су стајале дрвене степенице, басамаци уз које се успињало на горњи спрат гдје су спаваће собе. Ушао је у топлу, прегријану кухињу гдје се Бранкова мајка Јела мотала око пећи, у великом лонцу кувала је ручак за бројну породицу. Мирисали су  купус и свињска ребра.

– Ево, ти ово сјекирче. Оди у Гињац, нађи добар љесков материјал за тетиву, ја ћу теби направити стријелу, биће најбоља од свих које си видио. Само пази да не изгубиш сјекирицу, онда смо обрали бостан и ти и ја, отац ће убити и бога у нама.

Пружио му је малу сјекиру, насађену на лијепо обрађену држалицу. Сјекира је набрушена, оштра као бритва. Знао је Драган да с Урошем нема шале, он много држи до алата. Сада оца није било код куће па је Бранко с опрезом располагао његовим алатом. Синови су му порасли, оба, и Бранко и млађи Ђуро, нагињали су мајсторству.

Драган је узео сјекирицу и запутио се у Гињац. Снијег је са сјеверне стране  Колишта био још дубок, ту није допро дах југа, као да га сунце није дотицало. Дјечак је ишао пртином до шумице, коју су угазиле Будимирове жене идући по воду на слабашни извор у шумарку. На улазу у шуму скренуо је лијево, рубом шуме, знао је да лијеска расте на додиру шуме и оранице. Након четрдесет метара нашао је бујно растиње младих двогодишњих избоја, лијепих за тркље, од којих се могао направити изврстан лук за стријелу. Одмјерио је најбољи. Тешко га је одсјекао, био је у средини, сметале су му друге гране да замахне сјекиром. Полагано, стрпљиво је кљуцао и тркља је клонула. Извукао ју је из густиша, одсјекао јој непотребни врх и запутио се кући Будимирових, свом мајстору Бранку. Он ће њему направити стријелу!

–  Одлично! – добар си материјал нашао, нико нема бољег, биће то сјајан лук. И сјекиру си донио. Браво! А сад још требамо ексер и жицу, можеш ли се снаћи како, а ја ћу наћи материјал за бацач и шпагу.

– Мислим да могу! – рече Драган с великом сигурношћу, већ је знао гдје ће то пронаћи.

Чучнуо је, низ залеђени пут угланцан санкама зачас је сјурио стрмином, опанци с гуменим ђоном као вјетар су га понијели према кући. Уврх басамака стајао је мачак, пиљио у сланину и комаде меса који висе испод крова, мјаучући беспомоћно. Драган га гледа како се припрема на скок. Хопла, одбаци се мацан, не дохвати сланину и паде на сред просторије. Срамота, слабо је оцијенио своје могућности.

Драган се попео  на таван љетног дијела куће, одмотао жицу којом је цријеп био везан за ексер, ишчупао га из јелове летве и понио то мајстору Бранку. Није ни помислио да би вјетар могао бацити с крова незавезани цријеп, а тада би отац батинама опаметио свог синчића.

– Одлично! – рече му Бранко. – Ту сједи и чекај док лук и стријела не буду готови. 

– Наћи ћу шпагу, морам и ја мајци нешто украсти, ти си већ украо за данас довољно.

Бранко, у лицу сасвим сличан оцу Урошу, озбиљан, претјерано мрк, шкрт на ријечима, загледан у посао који ради, није ни ријечи више проговорио све док лук и стријела нису били готови.

– А сад идемо испробати ово твоје оружје.

Изашли су на двориште. Јела, Бранкова мајка је хранила живину, бацала им је кукуруз. Око ње су се окупиле кокоши и гуске, њене и јетрве Марије, Душанове жене. Дворишта нису преграђена па је живина слободно шврљала око кућа, мијешала се једна с другом, кад их храни једна домаћица, без обзира која, она се окупе око ње као да је њихова и она њене. Домаћице о том и не воде рачуна, која је чија кокош.

– Наврни де ову крупну кокош – показа Бранко на велику црну кокош своје стрине Марије. Рече то с таквом мржњом да Драган посумња у његову памет. Али био му је веома захвалан због направљене стријеле, желио се на сваки начин одужити свом мајстору и он не размишљајући затегну стријелу. Отпусти шпагу, бацач шикну кроз зрак. Уплашена Бранковом испруженом руком према њој, кокош је снажно замахну крилима, знала је она да се налази на туђем дијелу дворишта. Лијепа крупна бијела Јелина гуска нађе се на смртоносном нишану. Стајала је иза кокоши, поносно, високо уздигнуте главе.

Ексер бацача погоди гуску у једно око и изби, промоли се из другог. Гуска паде као покошена и поче се на глатком угаженом снијегу вртјети у чеврнтију, одупирала се ногама о подлогу и у смртном ропцу кружила испред Јелиних ногу.

Драган одлучно притрча гуски, зграби бацач и јурну према излазу из дворишта. Јела дограби сјекиру и на клади одсјече гуски главу. Драган чучну и гумени опанци га стреловито понесоше према кући низ залеђену стрмину пута. У страху од Јелине теркије завуче се испод кревета ништа ником не говорећи.

Сва дјеца су страховала од уског дебелог кожног каиша, теркије, на чијем је једном крају Јела чувала завезане кључеве од свог богатог газдинства. Дуго је Драган остао под креветом чекајући да се појави страшна мршава Јелина прилика, да га избатина. Јела није дошла. Дјечаку је лакнуло, испунило га је задовољство што више нема Јелине гуске. Она га је увијек, у вријеме када је био мањи, када би дошао код Будимира, дочекивала пријетећим змијским псикањем, тјерала га, бранила му да уђе у Будимирово двориште, покушавала га је угристи. Сада је и том зулуму дошао крај.

Након дужег времена изашао је испод кревета, било му је јасно да Јела неће доћи. Охрабрио се. Илија, Миланов син, сједио је у запећку и дремуцкао. Био је врло издржљив, могао је сатима тако непомично сједити, тек ту и тамо мало се помјери да колико толико промијени положај тијела, настави дремуцкати до бесконачног. Кад видје да је Драган испузао испод кревета опази стријелу у његовим рукама, промрмља уњкавим гласом:

– Свеца ти твога! Ко ти је то направио?

– Како не знаш? Ко? Па ... Драган намјерно прећута да каже име мајстора. Дуго је молио Илију да му направи лук и стријелу, био је сигуран да би он то урадио и боље од Бранка, али се њему никада није ништа радило ако га нема ко натјерати.

–  Ко? Знам да ти ниси, још си ти зелен за те ствари!

–  Зар си заборавио? Ти! – испали Драган.

– Ја, валај, нисам!

– Како ниси, па читаво јутро ми радиш лук и стријелу, већ сам полудио чекајући да то доготовиш.

– Хм! Ја радим? – с невјерицом је Илија слушао што му дјечак говори.

– Ти да нешто направиш? Прије би се уцрвао него се покренуо из запећка! – помало љутито укори га Драган.                                                                                      –  А зашто се скриваш испод кревета? Какву си јопет глупост направио? Ко те ћера? Јопет те неко мора спашавати? – промијени Илија тему разговора.

– Једна Јелина гуска је платила главом – с понешто поноса рече Драган.

– Јелина гуска? – зину Илија у невјерици. – Боље ти је с ђаволом имати посла него с Јелом. И ми смо стално страховали од Јелине теркије.

– Шта је ту је! Гуска је мртва. Погодио сам је у око, Јела ју је заклала.

– Богами нећеш добро проћи. Обрао си бостан! Него, дај де ту стријелу да видим колико далеко може бацити – добио је Илија жељу да испроба оружје. Сјећао се да је и он када је био мали узалуд молио оца и стрица Петра да му направе ту играчку. Сад као да се вратио у те дјечје дане пробудило се дијете у њему, али као и они, старији, некада, није ни Илија сада имао разумијевања за Драганове молбе.

Драган му даде стријелу и лук. Илија отвори прозор према брду, натегну лук, нагло га пусти. Пратили су лет стријеле све док се она педесет метара далеко није забила у сњежни покров.

– Ајде по њу – рече Илија. – Добро баца.

Драган без гунђања оде да донесе стријелу. Није то тражио од Илије, знао је да овај то не би учинио. Одрасли ријетко када слушају дјецу!       

Још су неколико пута испробавали лук и стријелу, бадава се Илија трудио, стријела није могла одлетјети много даље од оног мјеста на које је долетјела први пута.

▼▲


6. ИСИНА ЗОБ


 – Ево мајчина чобанчета – рече Даница када је пустила овце из старе куће, чија је прва просторија, испред Милкине и Миланове собе, служила као стаја за ситну стоку.

Драган Савић је ушао у шесту годину, могао је чувати овце, тако су мислили одрасли чланови породице, и мајка га први пут упути да преузме ту бригу. Овце се упутише уз Прогон, чупкале су понеку травку, ријетку као длака на лицу ћосавог човјека. Велика стабла граба и букве, с густим крошњама кроз које се сунце није могло пробити до земље, потпуно су застирала проливање свјетла по тлу, трава ту није могла расти. Горе даље у горњем дијелу Прогона стабла су била кржљава и ријетка, ту је расло нешто траве на неплодној пјесковитој иловачи. Овце су се ту задржале нешто дуже.

Дјечак се први пут нашао у том дијелу имања. Овце су биле већ поодмакле, он им није обраћао пажњу.  Привлачиле су га птице, оне су биле дио његовог свијета који му је заокупља машту. Дошао је до средине Прогона, тамо гдје више нема  гранатих стабала и опчињен застао уз стабло шупље букве. Примијетио је да у рупу на стаблу улети сјеница. Дуго је остао гледајући да или ће она излетјети из рупе. Пажљиво је загледао стабло. Буква је висока, тек горе при врху налази се нешто мало кржљавих огранака, а доље ниже на више мјеста, гдје су некада били огранци, налазиле су се тамне рупе, огранци су нестали, њихови остаци су струнули, стабло се из године у годину дебљало, рупе су постајале све дубље. Биле су идеална гнијезда сјеницама.

Драган је опчињен птицама стајао у подножју стабла и гледао горе у птичице, није могао да их се нагледа. Очаравала су га њихова жута прса. Уживао је тако гледати плави и бијели  украс на крилима креја које је стриц Симо хватао са шклоцама. Стриц му је говорио да креје говоре седам језика. Није осјећао да вријеме брзо протиче, овце су већ далеко одмакле.

Кад га је заболио врат од неприродног положаја, од гледања према средини стабла и рупама, сјетио се да мора поћи за овцама. Кренуо је узбрдицом према путу који води ка Великом точку. Чим је изашао на пут видио је да су се овце вратиле отуд од извора и у колони по један прелазе разваљени плот, улазе у шуму Гињац и трчећи одлазе у Исину зоб.

Пожурио је горе до разрушене ограде, задихан је потрчао путељком за овцама. Трчао је стазом кроз стрму шуму. Већ су и задње овце биле зашле у зелено море зоби и, као да косе, лапале су сад десно сад лијево тешке влати жита, пуне млијечи.

Није било смисла тјерати овце које су му најближе, морао је пробити се до оних најудаљенијих. Само му се глава промаљала из разрасле зоби у чијем су се зеленилу бијелиле крупне груде оваца. Стигао је до предводнице на којој је клепка брецала у једноличном ритму помицања главе с десна на лијево. Лаја, његова миљеница, није се обазирала на повике малог слабашног пастира, наставила је и даље, сасвим мирно брати слатке врхове стабљика зоби.

– Лајо, змија те ујела! – викао је узалуд. Овца га није слушала као да га и не чује. Радила је свој посао. Осјећала је његову немоћ, није марила за његов плач и повике.

Уплакан, у очају, дограбио ју је слабим ручицама за дугачке праменове вуне, повлачио је да пође натраг према шуми. Размажена овца се окренула према њему, покуша га је ударити главом. Што он ту њу смета при јелу, откуд му то право, зар он њу не воли? Јутрос ју је миловао, шаптао јој њежне ријечи.

Драган је устукнуо, да избјегне ударац. Овца се вратила свом послу и закорачила даље у дубину њиве.

Одоздо од куће Сучевића кренула је колона по један Исине фамилије предвођена његовом женом Смиљом. Мајка и њене десетеро дјеце, читава мала армија. Смиља је викала, дјеца су се дерала, у разним тоновима просипали су се њихови пријетећи гласови. Продорно су цичале најмлађе дјевојчице. Пристизали су кући Савића, доље усред брда.                                             Даница је била сама код куће, са четворо најмлађе дјеце, двоје својих и двоје Милкиних. Стајала је на арману, гдје се затекла и гледала узбуђену, крештаву малу колону најближих комшија како жури поред њене куће, хита према кућама Будимирових. Од дрвећа Горњег љескара није могла видјети Исино брдо, није знала шта се догађа. Наслућивала је да су нечије овце ушле у Исину зоб. Није знала да је њезин мали чобанин потпуно заказао.

Драган се немоћно борио са овцама. Плакао је и псовао, оне се нису освртале на његове немоћне псовке, сладиле су се набреклим влатима зоби. Пристиже ратоборна колона под Смиљином командом. Задихани, знојни, брзо су схватили да је Драган беспомоћан, да он тако мален и сам овцама не може ништа. Овце су сада осјетиле да је њихов чувар добио неочекивано велико појачање, није више било шале, ту је било петеро дјеце старије од Драгана.  Смиља, омашна, широка као пласт сијена, иако ониска, улијевала је непослушном стаду страх. Тврдоглава Лаја се окренула према шуми Гињац, клепком је позвала своје поданике да је слиједе. Овце су послушно кренуле за својом предводницом.

Никола, Смиљин најмлађи син, старији двије године од Драгана, не знајући што да каже, намигну свом другу, као да га жели охрабрити:

– Боли ли те још глава, оно гдје сам те ударио каменом?

– Давно је то било, како би ме бољела. Ја сам на то већ заборавио.

Драган се пипну на мјесто гдје је био ударен великим каменом, осјетно дубока удолина поломљене кости, на сву срећу без тежих посљедица, заувијек је остала на његовој глави. Сјећао се добро прошле јесени када су чували овце у Јечмишту Симе Вукомановића, уз цесту, 150 метара удаљеном од куће Савићевих. Посвађали су се Обрад Вукомановић и Никола Сучевић. Бучна свађа двојице дјечака прерасла је у обрачун. Јачи и старији Никола је однекуд дограбио крупан комад шљунка бацио га на Обрада и погодио Драгана. Ударац је био снажан, Драгана је облика крв. Савица и Марко су зачас стрчали низ Савићеву башчу, стали су једно с једну, друго с другу страну, да поведу Драгана кући.

Њих двоје су плакали као кишна година, озлијеђени Драган је ћутке, без суза у очима обливен крвљу, ишао кући, да му мајка завије рану. Када је видио како се мајка љути на Николу, Драган рече:

– Немој се, Данице, љутити, он није гађао мене, бацио се на Обрада. Није он крив!

Сва дјеца су Даницу звала њеним именом, Петра Татом, Милана Чичом.