Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _6_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Заборављени песници | Душан Срезојевић


 
 

Душан Срезојевић рођен је 12. октобра 1886. године у Јагодини. Био је српски авангардни песник, приповедач и полемичар.

Основну школу и гимназију, до мале матуре, завршио је у Јагодини, а више разреде и матуру у Београду. Студирао је српску књижевност, националну историју и француски језик, код Богдана и Павла Поповића, Јована Скерлића, Александра Белића. Дипломирао је 1911. године.

Прву песму објавио је 1908. у Српском књижевном гласнику. Поезију је углавном објављивао у следећим часописима и листовима: Бранково коло (1909 - 1911), Борба (1910 - 1912), Ново време (1910), Социјалист (1910), Звезда (1912). Његову песму „Унутрашњи дијалог“ уврстио је Богдан Поповић у Антологију новије српске лирике (1911). За живота објавио је само једну збирку песама, Златни даси (Крагујевац, 1912). Књига је прештампана (са обимном студијом, приређивањем и белешкама Драгутина Огњановића) у издању крагујевачке „Светлости“ 1975. године.

Песник Душан Срезојевић умро је 15. јануара 1916. помрачене свести у душевној болници. До гроба га је испратио само Петар Кочић. 1927. године његов гроб је прекопан. Од песника није сачувана ниједна фотографија. Иако се појављивао у антологијским прегледима, никада није уврштен у канонске песнике. Пре свега захваљујући труду Миливоја Ненина (и Зорице Хаџић), Срезојевићеве песме су поново доступне свима које занима стваралаштво овог сјајног песнка.


СЕНКЕ

Мирно бих да спавам докле поља хује
И таласи траве уморне ме хладе;
Успаване слатко кȏ после олује,
Већ спавају жудње с миром нове наде.

Докле бледе мисли издишу и чула,
Осећам шум страсни сочна млада биља;
У уху мом свира још чаробна фрула
Поново нађене мелодије миља.

Прелазе лагано небом неке сени;
Свежа киша хладна тихо веје доле.
Као саркофаг сам, без даха у мени.
И с велом баченим на све моје боле

Мене опија један рефрен свега.
Радостан? Ил’ тужан? Не знадем. Али да
Запевам гласно, с оне стране брега,
Чуо бих кȏ да неко тихо рида.
▼▲

ЖУДЊА

Дај ми, девојко, модре усне своје,
Да жваћем саће слађе но од меда!
Као одојче, нек ме доје, доје...
Нек ми проструји сласт, са језом леда!

Дај ми, девојко, очи своје црне!
Ох! дај да гутам њина топла врела!
Нек ноћ безумља мој разум огрне,
С орканским шумом узбурканих јела!

Дај ми, девојко, своје ломно тело —
Ох, дај ми себе целу! Као грана,
Нека се крши твоје тело бело
И твоја младост за милошту дана!

Жудња је моја као самрт јака,
Пали ми врело свих животних сила.
Дави ме мора отровних облака,
И живи леш сам, без даха, без била!

Безграничну, дај ми над собом владу!
Игноришући сав ћивтински морал,
Слушајмо своју крв врелу и младу,
Природни као океански корал!

Кȏ зрачне вене у млада орлића,
Нек груди шуме водопадом сласти!
Изгубљена, без моћи и без власти,
Нек нам уздрхте из корена бића!

Докле бескрајне симфоније снеже
И, чарајући чула, вечност плава
Око нас изаткава златне мреже,
Кȏ зрачна свила саног заборава.


▼▲


У ПРОЛАЗУ

Ћуд Случаја нам укрстила путе
За тренут. Само неколико речи
Измењасмо ми — речи прве, круте,
С чекањем да се коб међ нас испречи.

Али у нашим срцима, где још не
Цветаше љубав, сијаше се једно
Предосећање; док падаху трошне
Ограде срца, топло, тихо, чедно.

... Данас, међ нама бедем предрасуда.
Поштујмо их! (Јер има, тако, ствари
Које наш понос одбија без суда.)
И збогом нек нас тугом не зажари.

Па ипак... ја бих тако силно хтео
Да, милујући твоје меке косе,
Са нежним усхићењем причам цео
Сан о животу, сав од сјајне росе.

И, кроз пољупце честе као киша,
Да слушам како веје, као мана,
Сребрна песма, све блеђа и тиша,
Твог гласа, као оног снежног дана...
▼▲

ПОЗИВ

Шта грми тако силно у олуји
И градске зграде из темеља тресе?
Шта тако тужно и потмуло бруји
И смехом прати те громовске бесе?

У мени кипи, бес ме хвата луди,
Демонска ватра прождире ме, гори,
Горостас један у мени се буди
Са којим нико не сме да се бори.

О напред! Ево мене, моћни гласе,
Ја смело ступам кроз стравичну вреву:
Божанску тугу ја облачим на се
Кȏ снажни херој у старинском спеву.

Хуји и трешти кȏ небеска труба,
Чупа из земље осушене жиле,
Нек груне ова материја груба:
Нове ти идеш да покренеш силе!

...Ја видим силне поворке од људи
И свечан поход кȏ Крсташке војне...

О хуји, грми, гласе ускрснућа!
У страхотноме завијању твоме
Ја гутам радост победе, и врућа
Мисао снива опијена њоме.
О хуји, грми, гласе ускрснућа!
▼▲

ТУГА

Опет пролеће, после једне зиме;
И васкрсава Земља, хладна, гола.
Затим, смрт опет завладаће свиме;
Па опет Живот, бујан, млад, без бола.

И тако вечно. Кроз простор времена
Вијуга једна узвишена пруга,
Час златна а час мрачна — траг свих мена
Прастаре Земље кроз столећа дуга.

Тако ја падам, подсечени кедар
Кад ме напусти победничка вера.
Затим се дижем, бодар, свеж и ведар.
Па опет пораз, упркос свих мера ...

И мене није стид што тако бива.
Али кад дође час последњи и кад,
Са тихом сетом пожутелих њива,
Са стазе вечне, завршене никад.
▼▲

ОПРОШТАЈ

Очи ти сузне љубљах с чедном страшћу
И мољах нежно. И у твојој души
Бол, мноме задан, чиљаше, са слашћу
Сузом квашене среће која гуши.

И кад ме затим загрлише твоје
Руке, и кад ме засу снежна блуза,
Моје се срце распукну на двоје.
(Тад моје очи блистаху од суза.)