Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _14_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Есеј 
Антологичарска дјелатност Миодрага Павловића 
Антолигија српског песништва

 
Пише: Енеа Хотић



Када се затвара небо

онај ко остаје без заштите

устручава се да призна страх

и не смеје се


(Миодраг Павловић)

 

Ови стихови Миодрага Павловића говоре о појединцу који је остављен на вјетрометини историје да га шибају вјетрови и олује непрестане људске тежње да досегне наметнуте или потребне циљеве.  Чини ми се да је основни мотив  Миодрага Павловића за писање Антологије српског песништва  био – сачувати од заборава наше српско пјесништво.

Миодраг Павловић (1928-2014) је пјесник, приповједач, есејиста, драмски писац, преводилац и антологичар. Најплоднији је као лирски пјесник и есејиста — у овим жанровима је остварио своје највише домете. Његова прва књига пјесама, 87 песама (1952), означила је датум у савременој српској поезији.  Била је то поезија нових тонова, новога језика, нових садржина и облика, али прије свега књига новог лирског мишљења. Ова књига је дјеловала охрабрујуће и прекретнички у развоју савремене српске поезије. Тај нови ток у српској поезији потврдиће већ сљедеће године пјесничка књига Кора Васка Попе (1953), још једно изненађење у времену када се још пјевало о ударничким подвизима и побједама у складу са соцреалистичком доктрином о задацима књижевности. И поред срчаних отпора пјевању Миодрага Павловића и Васка Попе у њиховим првим књигама, српска поезија је изабрала нови пут пјевања и мишљења.

Павловић је од прве пјесничке књиге окренут свијету и човјеку у њему. Већ прва пјесма прве збирке Пробудим се предочава деструкцију, хаос и кошмар у свијету, а човјека види као усамљеника против кога се спољашњи свијет окренуо. Зато је страх од свијета доминантно осјећање. Слике тога свијета су огољене и језиве, непријатељски расположене према човјеку.  Спас од деструктивног свијета налази се у сјећању које иде у далеку прошлост.

Његова најзначајнија дјела су:

Осамдесет и седам песама (1952), Стуб сећања (1953), Октаве (1957), Млеко искони (1963), Велика скитија (1970), Хододарје (1971), Светли и тамни празници (1971), Заветине (1976), Карике (1977), Певање на виру (1977), Бекства по Србији (1979), Видовница (1979), Златна завада (1982), Дивно чудо (1982), Следство (1985), Светогорски дани и ноћи (1987); проза: Мост без обала (1956); драме: Пут у извесност (1963), Кораци у другој соби (1963), Игре безимених (1963); есеји: Рокови поезије (1959), Осам песника (1964), Дневник пене (1972), Поезија и култура (1974), Поетика модерног (1978), Ништитељи свадбари (1979), Есеји о српским песницима (1981), Природни облик и лик (1984), Обредно и говорно дело (1986), Поетика жртвеног обреда (1987), Говор о ничему (1987); антологије: Антологија српског песништва (XIII — XX vek) (1964), Антологија савремене енглеске поезије — са С. Бркићем (1957), Песништво европског романтизма (1969), Антологија лирске народне поезије (1982).

Миодраг Павловић није увео новине само у поезији свога времена, него је настојао да на свим пољима својих интересовања и рада да свој печат. Антологичарски рад Миодрага Павловића је веома значајан. Да би се увидјела његова вриједност, потребно је дефинисати значење појма антологија.

АНТОЛОГИЈА (енг. аnthology) секундарни документ који чини збирка докумената или извода из докумената; збирка радова различитих аутора или истог аутора одабраних ради посебне сврхе или према посебном критеријуму. Миодраг Павловић је досљедно провео у дјело значење ове ријечи, али  када се оно појавило 1964. године, изазвало је огромну пажњу јавности, расправе, отворило је многа питања. Било је чак и идеолошких оспоравања његове антологије.

Сасвим је нормално да једно овако обимно дјело које је обухватило наше пјесништво кроз осам вијекова, изазове полемике и расправе, али и одобравања. Много тога је и сам Павловић објаснио у свом предговору и тиме уствари дао својеврсно упутство како се користити овом књигом. Ни једног момента он не негира потешкоће пред којима би многи стали и одустали од овако обимног задатка који је он себи задао. У предговору, који је написао сам Миодраг Павловић, објашњава шта га је руководило при одабиру пјесама које су се нашле у његовој књизи.

 

Прва пјесма у антологији је народна лирска пјесма Женидба сјајног мјесеца. У себи садржи древни мотив спајања, женидбе, сједињавања. Женидба сјајног мјесеца симболизује прапочетак свијета, библијски мотив је разрађен увођењем светаца и  њиховим препознавањем у стиховима.

Пјесма Сунце и мјесец просе дјевојку свједочи о сличности са мотивима у древним цивилизацијама (Египат). Наиме, мушки принцип је приказан кроз сунце и мјесец. Тројство је употпуњено  женским ликом.

Цијела пјесма је испјевана у персонификацији и величању светаца, па се може претпоставити да је из тих разлога Миодраг Павловић овом пјесмом почео своје дјело које у самом наслову садржи предзнак српски. Помињањем имена Петра, Павла, Николе, Јована и Илије, српских светаца познатих у народу, Павловић жели да све пјесме које ће даље услиједити означи као пјесме које припадају српском народу. Мост српског пјесништва Павловић гради даље. Помиње имена Теодосија, Доментијана, Стефана Првовенчаног, Саве Немањића, деспота Стефана Лазаревића, Јелене Балшић кроз њихова велика дјела  која представљају потврду вриједности српског пјесништва још у дванаестом вијеку. Дијелови биографије које је Сава написао  свом оцу јесу узвишене ријечи. Оне у многоме подсјећају и звуче као стихови, те их из тог разлога Павловић сврстава у ову антологију.

Павловић у првом дијелу своје антологије који се односи на најстарије народне пјесме не прескаче ни мотив о вилама, приказује их у различитим улогама. Он сматра да такве пјесме представљају сигуран доказ постојања институције паганског свештенства која за собом оставља траг у виду оваквих пјесама. Може се рећи да је у овој антологији писац заступио и дословно провео хронолошки принцип, те је пјесме редао од најстаријих  преко оних које добијају на значају у доба Вуковог интензивног рада на увођењу народног језика у књижевност. Павловић је сматрао да самим тим што су послужиле Вуку као доказ да се књижевност може стварати на народном језику, да народне пјесме из Вуковог избора треба да буду заступљене у овој антологији српске поезије.

Значајан је избор пјесама из 18. вијека.  Молитва заспалом господу је пјесма у којој  се Арсеније Чарнојевић  обраћа Богу ријечима:


Докле ћеш, Господе, заборављати нас до краја,

Докле ће се наоружавати на достојање твоје?

Устани, Господе!


Чарнојевић спас види у Свевишњем и сматра да народ који је повео  може успјети само ако вјерује у спас Господа.

Непознати пјесник с краја осамнаестог вијека говори о испосничком животу монашком који спас од недаћа види управо у сагледавању усамљеног човјека наспрам Бога:


Творцу треба оно дати,

А за бео свет нејмати,

Нити мисли нити воље

От данашњег дана боље.


Стихови Милована Видаковића употпуњују замисао Миодрага Павловића.


Видим небо отворено,

    и један светли зрак.

Који се спусто устремљено

     на густ неки облак.


Колико смо сами у свијету који нас окружује! Павловић потенцира оне стихове који у себи  садрже управо исконску  људску потребу да вјерује , да сагледа себе у Богу, колико је немоћан да се одупре изазовима који га окружују, а уједно снажан  ако вјерује и свој живот живи окренут Творцу. Чини се да  су пјесме одабране са јасним циљем а то је: приказати повезаност човјека и религије, тј. поистовјећивање религије и вјере. Вјере у самог себе  кроз вјеру у Бога.

“Сном је човјек успаван тешкијем…”(Луча микрокозма, Петар Петровић Његош)


Гдје се налазимо у свијету недаћа и на који начин се одупиремо свему што представља својеврсно искушење за људе? Да ли смо способни да ишта промијенимо или смо “успавани сном тешкијем”?

Наше жизни прољеће је кратко…

(Његош)

Избором ових Његошевих стихова Павловић  указује на потребу сагледавања живота у потпуности.

Живот је кратак и тежак, човјек је усамљен у односу на друге, али без обзира на кратко бивствовање на овом свијету, човјек увијек жели више, његове мисли га покрећу да ствара, воли, једном ријечју – да живи. Живот је ипак најбоље што нам се могло догодити, поручује  Његош својим стиховима:


Ко ће вјетар луди зауздати?

Ко л’ пучини забранит кипјети?

Ко л’ границу жељи назначити?


Бранко Радичевић  у својој чувеној пјесми Кад млидијах умрети опрашта се од живота, али га уједно и слави. И то је могуће, у зависности како се ствари сагледавају. Радичевић поручује да је човјек сам и кад долази на свијет и кад са њега одлази. Чини се да су управо ове филозофске дилеме  руководиле Павловића да ову пјесму уврсти у антологију, али и сама чињеница да је ово једна од моћнијих пјесама  српске књижевности деветнаестог  вијека.


Кајан ти љубим пречисте скуте,

Santa Maria della Salute.

                                   (Лаза Костић)


Мотив покајања пред Свевишњим и скрушеност коју треба да изазове свако обраћање Богу присутни су у овим стиховима. Павловић и бира пјесме са сличним мотивима, а ова пјесма је једна од најљепших пјесама наше књижевности.

Пјесме Војислава Илића добиле су значајно место у Павловићевој књизи. По одабиру пјесама може се закључити сљедеће:

- стихови имају историјске мотиве, инспирисани су турском владавином на овим просторима. То је оно због чега је Павловић одабрао ове пјесме.


А тамо суморни Турчин озбиљно ножеве нуди, 
или замишљен пуши; 
На мушком његовом лицу мрачна се замрзла збиља, 
А бол у крепкој души..... 
............................................ 
И пошто окрете поглед на зрачно пурпурни исток, 
Он журно у скоку наже и оде у маглу плаву
                 (Јутро на Хисару код Лесковца) 

И као прастаро гробље лиснатом врежом их крије. 
Ено на суром вису урвине вековне стоје 
Ко страшан, огроман скелет...Кроз окна њихова пуста 
Сањиво шумори ветар и ниче висока трава 
Суморног заборава.
(Турска)


Одакле долазе они? И куда вечито греде

   Тај спровод с песмама грозним?

И кога односе они у крило вечности седе

   У вечерима позним?

                                 (Химна векова)


Павловић је Дучићеве пјесме смјестио у антологију вјероватно с циљем да их сачува од заборава. Наравно да је то случај и са осталим писцима који су нашли своје мјесто у Антологији, али чини се да је Павловић бирао оне пјесме Јована Дучића које нису толико објелодањиване по другим антологијама. Мотиви тих пјесама су усамљеност човјека у свијету који га окружује (Бор), затим, зле слутње у пјесми Мрави до пјесме Сунцокрети у којој метафором изгледа овог свијета проговара о Богу:


Бог је помало све што жари;

И светлости је једна зрака

Мера и цена свију ствари!


Свој мост поплочан стиховима наших пјесника Павловић наставља да гради кроз поетику Милана Ракића и мотиве његових пјесама. Мисаоност, поистовјећивање пјесникових осјећања са дешавањима у природи, сједињавање пјесника са природом заједнички су за одабране пјесме.


И кад на живот мислим цео,

Који је био што и сада,

На моју душу ко црн вео

Огромна, тешка сенка пада. 

                                               (Јасика)


Владислав Петковић Дис је такође у Антологији, међутим мотиви његових пјесама су другачији него мотиви пјесама које су претходиле њему. Има ту мотива усамљености, човјекове замишљености над судбином која га чека. То су добро препознатљиви мотиви у готово свим пјесмама до Диса, али једна пјесма се разликује од осталих .

У пјесми Можда спава мотив чежње за вољеном женом и немогућности да буде са њом је посебно истакнут. Но, ријечју *можда* пјесник се нада и вјерује да она којој посвећује стихове снива и пробудиће се у неком бољем свијету.


Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;

Не знам место на ком живи или почива;

Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;

Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.

Ја сад немам своју драгу И њен не знам глас.


Натасијевић је заступљен такође кроз мотиве љубави, живота и немоћи да се неке ствари предвиде,  да се на њих утиче:


Врео се уливам,

А чудно застрепи срце,

А студим.

 

Љубећи шта ли то убијам,

Шта ли будим?

(Траг)


Мотиви прошлости се настављају и кроз Винаверове стихове. Прича о непрестаној патњи у нашој историји дочарана је кроз стихове пјесме Вековима тице нас кликују:


Вековима тице нас кликују

Да ум се помрачи, да душа свисне

Али богови тамно ликују

И суморно гране шуморе лисне.


Васко Попа, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, Стеван Раичковић нашли су се у антологији али такође са мање познатим  пјесмама. Један од Павловићевих критеријума за одабир пјесмама је сигурно био да од заборава сачува оне пјесме које имају своју вриједност, али које су мање тумачене и читане. Други критеријум би био да стиховима направи мост кроз вријеме, али оним стиховима који говоре о страдању поједница, о његовом положају наспрам живота, о његовом настојању да се приближи самом Богу.

На крају се круг затвара пјесмом Љубомира Симовића Десет обраћања Богородици Тројеручици хиландарској.  Човјек је сам, а окружен другима. У тој отуђености спас је у вјери, у окретању према нечему што нас обасјава у свим вијековима који су иза нас. И кад се пати и кад се слави народ овај окренут је  Богу:


Мајко Слова и Спаса Тројеручице,

Нека наше чамце у благе луке

Из густих олуја с пучине доведу

Птице, излетеле из Твоје треће руке!


 Павловић потенцира ову мисао, не само посљедњом пјесмом, него кроз све одабаране пјесме. Тиме доказује или жели да докаже да човјек и није сам ако је спознао вјеру у себи.


Дневи своје замрачим,

  блесне видело Бога.

(Момчило Настасијевић, Речи из осаме)