Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад                                                                                                                                                             _17_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin



Критика
Звуци из подморнице | Марија Јовановић



 




Пише: Сања Живковић


Роман Звуци из подморнице ауторке Марије Јовановић занимљив је не толико тематски, јер третира донекле уобичајену тему, колико по моменту у којем ауторка пресликава дато у роману у једну сажету причу са којом ће се главни јунак суочити. Такође, ово дело може се пратити кроз неколико нивоа, распоређених по систему концентричних кругова и ако бисмо желели сваки би могао да постане дело за себе.

Први и најшири тематски круг су породични односи. Они се приказују кроз однос два брата, од којих је један, Момчило, успешан на свим животним пољима, док је други, Ђорђе, обележен хромошћу узроковане артритисом, која  је урушила његово самопоуздање. Поменута несрећа довела је до Ђорђевог повлачења и живота у сенци. Са друге стране, Момчило поступком одбацивања и одрицања од  свог детета узраста до симбола невероватне суровости и жеље за новцем. Поменутим поступком, он као да исказује и став према брату и свима онима који су болесни. Међутим, површност и вечита тежња  ка идеалном визуелном одвешће га у незадовољство и немогућност да икада буде срећан.

Љубав између мушкарца и жене чини други тематски круг и она се може пратити кроз Момчилову брачну заједницу, Ђорђеву најпре везу, а затим и брак са Дуњом, и брак Дуње и оца њене ћерке. Кренућемо од овог последњег, с обзиром на то да је поменута заједница нешто што се догодило изван романа, а у њему је само споменута. Разлог томе јесте сурова погибија мушкарца у рату. И овде је као и у осталим делима у којима се помиње рат приказан као несрећа која не одузима живот само ономе који директно настрада, већ односи животе читавих породица, које остају саме и незаштићене. Што се тиче Момчиловог брака, он је приказан као заједница која има две стране. Једна је она која се пласира у јавности, пуна среће, разумевања, а друга је она која заиста јесте. Много реалнија и са више пажње приказан је однос између Ђорђа и Дуње, главних јунака овог дела. Обоје носе своје „крстове“: Дуња сећање на постардалог мужа оличеног и у ћерки Лани, а он свој хендикеп и несигурност. Међутим, ауторка спаја два савршено несавршена бића показујући да бит једног односа чини разумевање уско повезано са љубављу. Из овог односа отвара се нови круг, у којем се читаоци могу упознати са тинејџерским начином живота. Уједно, он ће Ђорђа приказати као много бољег од брата. Наиме, он прихвата Лану, којој није биолошки отац и тежи да је учини срећном, док Момчило одбацује своје дете, јер није савршено како је очекивао. Ауторка покреће још 


једну интригантну тему о положају тинејџера Уроша, Ланиног пријатеља који схвата да је хомосексуалац. Слика се друштво у којем је он као такав неприхваћен, малтретиран и све несреће које га сналазе као и његова унутрашња проживљавања представљају позив на толераницију. Интересантно је да поново уочавамо моменат спајања људи са одређеним „крстовима“ само сада у пријатељски однос. Наиме, Ланин терет представља незадовољство услед гојазности и бубуљичавости, а његов склоност ка истом полу. Ово даље указује на то да романом провејава идеја да људи улазе у односе повезани или својим савршеностима или својим несавршеностима. Другим речима, нема општепознатог принципа у којем се супротности привлаче. Оно што је најинтересантније у роману јесте увођење елемента фантастике и узлета у филозофско. Ово прво види се у моменту када Ђорђе има визију након које ће погледати Дуњину имејл преписку. Она ће послужити као пример да ствари никад не треба гледати површно, јер ће након првог читања он неке ствари схватити  погрешно, што ће га удаљити од онога што је остало након Дуњине смрти и Лане. Тек након другог пута, уочиће пропуштено и схватити количину њене љубави према њему. Ово даље упућује на то да су људи склони да превиде многе ставри што их може удаљити од оних које воле. Узлет у филозофске воде дат је кроз увођење приче о Курску, којом је Дуња била опседнута, а које ће се Ђорђе сетити тек након њене смрти. У њој путници страдају јер  су их пре времена прогласили мртвим, те су спасиоци одустали од потраге. Она се даље може двоструко посматрати. Наиме, Ђорђева и Момчилова лоза угасиће се управо зато јер их је друштво пре времена прогласило „мртвим“, гушећи  оно што они заправо јесу и обликујући их по правилима. Тако је Момчило „морао“ да следи пут савршености, а Ђорђе пут особе са хендикепом. Са друге стране ово је велика прича о животу у којој људи којима убију дух и истинско „ја“ нужно страдају и постају духовно мртви. Такође, чињеница да се ове приче и Дуњине пасије озбиљније сетио тек након престанка њеног физичког битисања показује да човек треба да обрати пажњу на знакове, јер су они свуда и уколико се правилно протумаче могу „променити“ много тога. 

Што се тиче стила, приметан је мали број дијалога, описа,  али висока фреквентност догађаја, који се природно надовезују, што  доприноси динамици.

На крају можемо рећи да је у овом роману ауторка покренула многа питања с акцентом на породичним односима, те да је показано да не постоје случајности, и да су знаци свуда, само их треба уочити на време.